Да ли је еволуција чињеница?

„ЕВОЛУЦИЈА је чињеница исто колико и топлота Сунца“, тврди професор Ричард Докинс, истакнути еволуциониста. Наравно, путем експеримената и директног посматрања доказано је да Сунце емитује топлоту. Али, да ли експерименти и директно посматрање исто тако неоспорно потврђују и теорију еволуције?

Пре него што се одговори на ово питање, треба нешто разјаснити. Многи научници су запазили да се код потомства живих бића с временом могу јавити врло мале промене. Чарлс Дарвин је тај процес назвао „порекло с модификацијама“. Те промене су примећене путем директног посматрања и потврђене експериментима. Узгајивачи биљака и животиња их вешто користе. a Оне се могу сматрати чињеницом. Међутим, научници су те незнатне промене назвали „микроеволуцијом“. Сам тај назив показује шта многи научници тврде — да те врло мале промене пружају доказ за једну потпуно другачију појаву, чије одвијање није доказано посматрањем. То је појава коју називају макроеволуција.

Дарвин је отишао далеко од тих промена које се могу запазити. У својој познатој књизи Постанак врста, он је написао: „Сматрам да сва бића нису засебне креације, већ директни потомци неколико организама.“ Дарвин је рекао да је током изузетно дугих периода тих првобитних „неколико организама“ или такозваних једноставних животних облика постепено еволуирало — путем „крајње незнатних промена“ — у милионе животних облика на земљи. Еволуционисти сматрају да су се те мале промене акумулирале и доводиле до великих промена које су биле неопходне да би од риба настали водоземци и од човеколиких мајмуна људи. Те велике, хипотетичке промене називају се макроеволуцијом. Ова друга тврдња многима звучи разумно. Они размишљају: ’Ако се унутар једне врсте могу одвијати мале промене, зашто еволуција не би довела до великих промена током дугог периода?‘ b

Макроеволуција се темељи на три главне претпоставке:

1. Мутације пружају генетски материјал потребан за стварање нових врста. c

2. Природно одабирање води до настанка нових врста.

3. Фосилни запис потврђује макроеволуционе промене код биљака и животиња.

Да ли је макроеволуција поткрепљена доказима до те мере да је треба сматрати чињеницом?

 Могу ли путем мутација настати нове врсте?

Многа обележја биљака и животиња одређена су упутствима која се налазе у њиховом генетском коду, запису који се налази у једру сваке ћелије. d Истраживачи су установили да мутације, то јест случајне промене у генетском коду, могу изазвати промене код потомства биљака и животиња. Херман Милер, добитник Нобелове награде и утемељитељ мутационе генетике, изјавио је 1946. године: „Та акумулација мноштва ретких, углавном врло малих промена, није само главно средство које људи користе да би побољшали одлике биљака и животиња. То је нешто много важније — начин на који се путем природног одабирања одвија еволуција.“

У складу с тим, теорија макроеволуције се заснива на тврдњи да путем мутација могу настати не само нове врсте, већ и потпуно нове породице биљака и животиња. Постоји ли икакав начин да се ова смела тврдња провери? Осмотримо шта су показала генетска истраживања која су вршена око 100 година.

Крајем 1930-их, научници су са одушевљењем прихватили следећу претпоставку: Ако је природно одабирање помоћу случајних мутација могло створити нове врсте биљака, онда би требало да човек, вршећи селекцију мутација, то учини још ефикасније. „Међу већином биолога и генетичара, а нарочито међу узгајивачима, завладала је права еуфорија“, рекао је у интервјуу за Пробудите се! Волф-Екехард Лениг, научник са Института за гајење биља Макс Планк у Немачкој. Шта је био повод за то? „Ти истраживачи су сматрали да је дошло време да се традиционалне методе гајења биљака и животиња потпуно измене. Веровали су да би изазивањем и селекцијом корисних мутација могли да створе нове, боље биљне и животињске врсте“, изјавио је Лениг, који је провео око 28 година проучавајући мутације на генима биљака. e

Уз богату финансијску подршку, научници из Сједињених Држава, Азије и Европе отпочели су истраживања, користећи методе за које се веровало да ће убрзати еволуцију. Шта је постигнуто након више од 40 година интензивних истраживања? „Упркос огромним трошковима“, каже истраживач Петер фон Зенгбуш, „покушаји да се продуктивнији варијетети добију помоћу зрачења углавном су били безуспешни.“ Волф Екехард Лениг је рекао: „До 1980-их, оптимизам и еуфорија међу научницима претворили су се у опште разочарање. У западним земљама се прекинуло са експериментима чији је циљ био добијање нових варијетета путем мутација. Скоро сви мутанти су имали непожељне карактеристике, наиме умирали су или су били слабији од варијетета који су настали у природи.“ f

 Па ипак, на основу података који су сакупљени у периоду од око 100 година истраживања мутација, од чега се 70 година настојало да се путем мутација добију нови варијетети, научници су могли да извуку закључке у погледу могућности да путем мутација настану нове врсте. Након разматрања доказа, Лениг је закључио: „Мутације не могу да претворе једну [биљну или животињску] врсту у другу, потпуно нову. Овај закључак је у складу са целокупним искуством и резултатима истраживања на пољу мутација током 20. века, као и са законима вероватноће. Према томе, закон повратних варијација указује да генетски јасно дефинисане врсте имају границе које се не могу уклонити нити прекорачити путем случајних мутација.“

Осмотримо дубљи смисао чињеница које су овде изнесене. Ако врхунски научници нису успели да створе нове врсте изазивајући мутације и вршећи њихову селекцију, да ли би се то могло постићи путем процеса који искључује интелигенцију? Ако истраживања показују да се нове врсте не могу развити из постојећих путем мутација, како се онда макроеволуција одвијала?

Да ли природно одабирање води до стварања нових врста?

Дарвин је сматрао да процес који је назвао природно одабирање користи животним облицима који су најприлагођенији средини, док ће они мање прилагођени на крају изумрети. Према тврдњама данашњих еволуциониста, док су се врсте шириле и постајале изоловане, путем природног одабирања издвајале су се оне које су захваљујући генетским мутацијама биле најприлагођеније за живот у новој средини. Еволуционисти сматрају да су те изоловане групе с временом еволуирале у потпуно нове врсте.

Као што је претходно речено, експериментални докази јасно показују да потпуно нове врсте биљака и животиња не могу настати путем мутација. Међутим, чиме еволуционисти подупиру тврдњу да се природним одабирањем издвајају корисне мутације како би дошло до стварања нових врста? У брошури коју је 1999. објавила америчка Национална академија наука (NAS) стоји: „Посебно упечатљив пример специјације [еволуције нових врста] представљају 13 врста зеба које је Дарвин проучавао на Галапагоским острвима, а које су сада познате као Дарвинове зебе.“

Током 70-их година прошлог века, група истраживача коју су предводили Питер и Роузмери Грант почела је да проучава те зебе. Они су открили да је након годину дана суше преживело више зеба с мало већим кљуновима него оних које су имале мање кљунове. Пошто су величина и облик кљуна једна од главних одлика по којој се ових 13 врста зеба распознаје, сматрало се да су та открића значајна. „Питер и Роузмери Грант су закључили“, наставља се у брошури, „да би се, у случају да на овим острвима суша избије једном у 10 година, нова врста зебе могла појавити већ за око 200 година.“

Међутим, у поменутој брошури нису споменуте неке значајне али помало незгодне чињенице. У годинама које су уследиле након суше, зебе с мањим кљуновима поново  су почеле да доминирају популацијом тих птица. Тако су 1987. године Питер Грант и постдипломац Лајл Гибс у научном часопису Nature написали да су запазили „преокрет у смеру одабирања“. Године 1991, Грант је написао да „популација, под утицајем природног одабирања, осцилира час у једном, час у другом смеру“ сваки пут када дође до климатских промена. Истраживачи су такође запазили да су се неке различите „врсте“ зеба укрштале и да је њихово потомство преживљавало успешније него родитељи. Питер и Роузмери Грант су закључили да би, у случају да се то укрштање настави, за 200 година могло доћи до стапања двеју „врста“ у једну.

Биолог и заговорник еволуције Џорџ Кристофер Вилијамс написао је 1966. године: „Сматрам да је тужно што је теорија природног одабирања најпре коришћена као објашњење за еволуционе промене. Она је много значајнија као објашњење за процес прилагођавања.“ Ако су Вилијамсови закључци исправни, природно одабирање можда помаже врстама да се прилагоде променљивим условима живота, али „оно не ствара ништа ново“, написао је 1999. теоретичар еволуције Џефри Шварц.

Управо тако, Дарвинове зебе не постају „ништа ново“. Оне су и даље зебе. А чињеница да се оне укрштају доводи у питање методе које неки еволуционисти користе да би дефинисали једну врсту. Уз то, овај пример показује да чак и најугледније научне установе могу бити пристране када износе доказе.

Да ли фосилни запис потврђује макроеволуционе промене?

Читалац споменуте брошуре америчке Националне академије наука стиче утисак да фосили које су научници пронашли пружају довољно доказа у прилог макроеволуцији. У њој пише: „Пронађено је толико много прелазних облика између риба и водоземаца, између водоземаца и гмизаваца, између гмизаваца и сисара, као и предака примата, да је често тешко утврдити када се тачно десио прелаз из једне у другу врсту.“

Премда звучи уверљиво, ова изјава је прилично изненађујућа. Зашто? Године 2004, у часопису National Geographic фосилни запис је описан као „филм о еволуцији у коме је од сваких 1 000 кадрова 999 изгубљено на поду собе за монтажу“. Да ли тај једини преостали од хиљаду „кадрова“ заиста потврђује макроеволуцију? Шта фосилни запис заиста показује? Велики поборник еволуције Најлс Елдриџ признаје да тај запис показује да се током дугих периода „код већине врста одиграло мало или нимало еволуционих промена“.

До данас су научници из целог света ископали и пописали око 200 милиона великих фосила, као и огроман број микрофосила. Многи истраживачи се слажу да тај огроман и детаљан запис показује да су се све главне групе животиња појавиле  изненада и остале практично непромењене, док су многе врсте нестале исто тако изненадно као што су се и појавиле. Након анализе доказа које пружа фосилни запис, биолог Џонатан Велс пише: „На нивоу царстава, типова и класа, порекло с модификацијама од заједничких предака очигледно није утврђена чињеница. Ако бисмо просуђивали на основу фосилних и молекуларних доказа, то чак није ни добро поткрепљена теорија.“

Еволуција — чињеница или мит?

Зашто многи истакнути еволуционисти упорно тврде да је макроеволуција чињеница? Утицајни еволуциониста Ричард Ливонтин критиковао је нека гледишта Ричарда Докинса и написао да су многи научници спремни да прихвате научне тврдње које су у супротности са здравим разумом због једне „важније преданости, преданости материјализму“. g Многи научници не желе ни да размисле о томе да постоји интелигентни Створитељ јер, према Ливонтиновим речима, наука не може да узме у обзир чак ни могућност да Бог постоји.

У вези с тим, у часопису Scientific American цитирана је изјава социолога Роднија Старка који је рекао: „Већ 200 година се стално наглашава да ако желите да будете научник, не смете дозволити да на вас утиче религија.“ Затим је додао да у истраживачким центрима на универзитетима „побожне особе ћуте“, док „они који нису религиозни врше дискриминацију“. Старк тврди да, „виши кругови [у научном свету] награђују оне који не верују у Бога“.

Да би прихватила макроеволуцију као чињеницу, особа мора веровати да научници који су агностици или атеисти неће дозволити да њихови лични ставови утичу на то како ће изнети научна открића. Мора веровати да су сви сложени животни облици настали путем мутација и природног одабирања, упркос чињеници да читав век истраживања и проучавања милијарди мутација показује да мутације нису претвориле ни једну једину јасно дефинисану врсту у нешто потпуно ново. Она мора веровати да су се сва створења постепено развила од једног заједничког претка, иако фосилни запис јасно показује да су се главне групе биљака и животиња појавиле изненада и да нису еволуирале, чак ни након неизмерно дугих периода. Да ли се за такво веровање може рећи да се темељи на чињеницама или на миту?

[Фусноте]

[Истакнути текст на 15. страни]

„Мутације не могу да претворе једну [биљну или животињску] врсту у другу, потпуно нову“

[Истакнути текст на 16. страни]

У најбољем случају, пример Дарвинових зеба показује да се једна врста може прилагодити климатским променама

[Истакнути текст на 17. страни]

Према ономе што показује фосилни запис, све главне групе животиња појавиле су се изненада и остале су практично неизмењене

[Табела на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

КЛАСИФИКАЦИЈА ОРГАНИЗАМА

Организми су класификовани у групе, од којих је свака обухватнија од претходне, почев од појединачних врста до царстава. h Упоредите, на пример, следеће две класификације: класификацију људи и класификацију винских мушица (Drosophila melanogaster).

ЉУДИ ВИНСКЕ МУШИЦЕ

Врста sapiens melanogaster

Род Homo Drosophila

Породица хоминиди дрозофилиди

Ред примати двокрилци

Класа сисари инсекти

Тип хордати зглавкари

Царство животиње животиње

[Фуснота]

[Извор]

Табела се темељи на књизи Џонатана Велса Icons of Evolution—Science or Myth? Why Much of What We Teach About Evolution Is Wrong.

[Слике на 15. страни]

Иако је изобличена, винска мушица која је мутирала (горе) и даље је винска мушица

© Dr. Jeremy Burgess/Photo Researchers, Inc.

[Слике на 15. страни]

Експерименти с мутацијама биљака увек изнова су показивали да број нових мутаната равномерно опада, док су се исте врсте мутаната редовно појављивале (Мутант који је овде приказан има веће цветове)

[Извор слике на 13. страни]

From a Photograph by Mrs. J. M. Cameron/ U.S. National Archives photo

[Извор слике на 16. страни]

Главе зеба: © Dr. Jeremy Burgess/ Photo Researchers, Inc.

[Извори слика на 17. страни]

Диносаур: © Pat Canova/Index Stock Imagery; фосили: GOH CHAI HIN/AFP/Getty Images