Живот у Долини смрти

У БЛИЗИНИ Сакрамента у Калифорнији, 1848. године откривено је злато. До следеће године, око 80 000 трагача за богатством дошло је у Калифорнију у нади се да ће се брзо обогатити. Једна таква група, део каравана од око 100 кола, путујући на запад из Салт Лејк Ситија стигла је на подручје које је данас познато као Долина смрти. Надали су се да ће та сушна низија у близини границе Калифорније и Неваде бити пречица.

Иако у то доба године у долини није владала врућина, путовање је било мукотрпно због негостољубивог терена. Путници су се поделили у више мањих група од којих је свака кренула другим путем. Једна од тих група у којој су се налазиле и жене са децом, безуспешно је покушавала да преко планина пронађе излаз из долине према западу. Исцрпљени и са све мање намирница, на пролеће су се улогорили у близини данашњег Фурнас Крика а затим су се преместили до језерца које је касније названо Бенетов извор. Одатле су двојица 20-годишњака, Вилијам Менли и Џон Роџерс отишли по помоћ. Остали су их чекали.

Менли и Роџерс су очекивали да ће стићи до Лос Анђелеса за неколико дана. Нису ни слутили да је он још неких 300 километара југозападно. Након скоро две недеље пешачења, стигли су до долине Сан Фернандо, северно од града. Тамо су набавили намирнице и одмах пожурили назад.

Када су се након 25-дневног одсуствовања вратили у логор, нису приметили ни трачак живота. Менли је испалио хитац из пиштоља након чега се један човек појавио испод кола. Касније је Менли написао: „Подигао је руке високо изнад главе и викнуо: ’Момци су се вратили! Момци су се вратили!‘“ Појавили су се и остали који су били толико савладани емоцијама да нису могли да изусте ни реч. Захваљујући Менлију и Роџерсу сви су преживели, осим једног човека који је напустио групу да би сам пронашао излаз из долине. Када је група путника одлазила, једна жена се наводно окренула и рекла: ’Збогом, Долино смрти!‘ И тако је долина добила име.

Земља крајности

Долина смрти — дуга око 225 километара и широка од 8 до 24 километра — представља најсушније, најниже и најтоплије подручје у Северној Америци. У Фурнас Крику забележена је температура од 57 степени Целзијуса, док је при тлу достизала усијаних 94 степена Целзијуса — што је 6 степени испод тачке кључања воде на нивоу мора! a

Просечна количина падавина мања је од 50 милиметара годишње, а неких година кише уопште и нема. Најниже узвишење на целој западној хемисфери — 86 метара испод нивоа мора — налази се у долини близу сланог језерца Бедвотер. Само 140 километара даље уздиже се 4 418 метара висока планина Витни — највиша тачка у Сједињеним Државама, не рачунајући Аљаску.

До 1850. године, мале количине злата пронађене су у долини код места званог Салт Спринг. Копачи су на том подручју такође пронашли сребро, бакар, и олово. Широм долине ницали су рударски градови са занимљивим именима као што су Булфрог (жаба  букачица), Гринвотер (зелена вода), Риолит (врста вулканске стене) и Скиду (бекство). Али када су се руде исцрпле, ови градови који су до тада цветали сасвим су опустели. Међутим, 1880. године у Долини смрти пронађен је боракс — бела кристална супстанца која се користи у изради сапуна и других производа — што је водило до најпродуктивнијег периода рударства у историји долине. До 1888, запреге од 18 мазги и 2 коња вукле су по двоја кола дуга 5 метара натоварена бораксом, прелазећи напоран пут од 270 километара до града Мохаве. Али од јуна до септембра није било превоза јер је било превруће и за људе и за стоку.

Долина смрти је 1933. године проглашена за подручје под заштитом државе. Њене границе су се постепено шириле и сада обухватају 1,3 милиона хектара. Године 1994, ово подручје је постало Национални парк Долина смрти — највећи национални парк на копненом делу Сједињених Држава.

Обиље живота у Долини смрти

Сасвим је оправдано ако неко помисли да у Долини смрти нема ни трага живота. Ипак, на стотине животињских врста посећује то подручје или живи тамо. Многе од њих активне су само ноћу због врућине. Највећи сисар је достојанствена канадска дивља  овца, која се повремено усуди да са оближњих планина сиђе у долину. Ту су и јазавци, слепи мишеви, рисови, којоти, преријске лисице, пустињски скочимишеви, пуме, бодљикави прасићи, зечеви, творови, дивљи магарци, гуштери, змије, и пустињске корњаче. Од птица, ту се могу видети лиске, јастребови, чапље, препелице, гаврани, шљуке, лешинари, као и на стотине других врста.

Међу најотпорнијим становницима долине јесу пустињски скочимишеви. Они могу провести цео живот а да не попију ни кап воде! „Сву воду која им је неопходна за преживљавање они апсорбују из скроба и масти који се налазе у сувим семенкама које једу“, наводи се у једном часопису. А њихови бубрези могу сакупити до пет пута више урина у односу на људске бубреге. Ти мали глодари живе у јазбинама и избегавају врелину дана тако што ноћу излазе у потрагу за храном.

Више од хиљаду врста биљака буја у долини. Шошони, Индијанци који су живели на том подручју више од хиљаду година, користили су биљке које тамо расту ради хране и као сировине за израду разних предмета. Ако знаш шта да тражиш, кажу они, наћи ћеш много хране у Долини смрти.

 Кад пустиња процвета

Долина смрти се повремено претвара у спектакуларну изложбу дивљег цвећа. Огромна количина семења скривеног у тлу — понекад и деценијама — само чека праву комбинацију падавина и температуре да би проклијала. „Било је много година [када] уопште није било цвећа“, каже ботаничар Тим Кросант из Управе националног парка.

Али током зиме 2004/2005, количина падавина у Долини смрти достигла је рекорд — три пута више од уобичајене. Резултат је био нагли процват више од 50 врста дивљег цвећа као што су кокотић, јоргован, орхидеја, мак, јагорчевина, сунцокрет и врбена. Једна посетитељка је рекла да је у долини мирисало као у цвећари. Наравно, цвеће привлачи пчеле и друге инсекте. Зато када Долина смрти процвета, на све стране се чује брујање мноштва мајушних крила.

Ако икад одлучите да посетите ову долину крајности, побрините се да имате поуздано возило и доста воде. А уколико дођете у време када су тамо и пчеле, сигурно ћете желети да понесете и ваш фотоапарат. Када се вратите кући, ваша породица и пријатељи биће одушевљени обиљем живота у Долини смрти.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 15. страни]

Најсушније, најниже и најтоплије подручје у Северној Америци

[Оквир/Слике на 17 страни]

Рибе у пустињи!

Четири врсте једне задивљујуће мале рибе из породице Cyprinodontidae живе у Долини смрти. Ове сребрнасте рибице дуге шест центиметара преко зиме мирују на блатњавом дну у тамошњим барицама и поточићима. Затим, када пролећно сунце огреје, оне живну и почну да се размножавају. Мужјаци тада мењају боју у плавичасту која се прелива у дугиним бојама и одлучно бране своју територију од других мужјака. Али ускоро због летње жеге скоро сва вода испари, а рибице масовно умиру. Оне које преживе морају да се сналазе у води која постаје веома слана и чија температура може достићи и 44 степена Целзијуса.

[Извори]

Рибе (горња фотографија): © Neil Mishalov--www.mishalov.com; доња фотографија: Donald W. Sada, Desert Research Institute

[Мапе на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Сједињене Америчке Државе

Калифорнија

Национални парк Долина смрти

[Извор слике на 15. страни]

Мазге: Courtesy of The Bancroft Library/University of California, Berkeley

[Извори слика на 16. страни]

Магарци: © Joseph C. Dovala/age fotostock; панорама горе: © Neil Mishalov--www.mishalov.com; цвеће: Photo by David McNew/Getty Images