Спасен из свих невоља

ИСПРИЧАО ЖАН-КЛОД ФРАНСОА

Због тога што сам следио своју савест обликовану на темељу Библије, провео сам седам година у више од 10 затвора. Упркос тешкоћама које сам доживљавао, сматрам да сам имао срећан живот. Дозволите да вам објасним.

РОЂЕН сам 9. јануара 1937. године у Алжиру, главном граду истоимене државе. Тада је држава Алжир била под влашћу Француске и мој отац је служио као официр у француској војсци. Због тога је по неколико месеци био у Египту, Ираку, Либану и Сирији па је имао мало времена за своје петоро деце.

Волео сам школу и имао сам добре оцене. Али стално сам размишљао о томе зашто умиремо и како је могуће да постоји зло ако је Бог свемоћан и добар? Нисам добио уверљиве одговоре. Такође сам желео да сазнам како је живот настао. Дарвинова теорија еволуције изгледала ми је као једино логично објашњење и зато сам с временом постао атеиста.

Коначно одговори!

Године 1954, један пријатељ по имену Жорж који је био Јеховин сведок дао ми је брошуру Еволуција против новог света. a Прочитао сам је у једном даху. Осим што су наведене грешке у теорији еволуције, у брошурици је објашњено да фосилни запис потврђује извештај из Постанка где стоји да је Бог створио сва жива бића „по њиховим врстама“ (Постанак 1:12, 25). Али питање у вези с постојањем зла и даље се врзмало по мојој глави.

Жорж је био пионир, то јест пуновремени јеванђелизатор и проводио је много времена поучавајући људе о Библији, књизи коју никад нисам читао. Да ли би он могао да одговори на моја питања? Отишао сам до малог стана где је живео заједно с другим пионирима и добио одговоре на темељу Светог писма на многа од мојих питања. Затим сам почео да редовно проучавам Библију што ми је причињавало велико задовољство. Од тада сам неуморан у „копању“ по Божјој Речи да бих у њој пронашао благо које јача веру (Пословице 2:1-5).

Почео сам да посећујем и хришћанске састанке, који су се одржавали у подруму једног ресторана, у центру Алжира. Сведоци су ми изразили срдачну добродошлицу и с временом сам редовно посећивао састанке. Једном приликом јављено је да ће се један састанак одржати у другој улици и одлучио сам да одем. Кад сам стигао, схватио сам да су се окупили како би ишли да проповедају од куће до куће (Дела апостолска 20:20). Ипак сам остао и тако сам започео са службом проповедања.

Трећи пут сам ишао сам да сведочим људима од куће до куће. На једним вратима нисам могао да пронађем библијски стих који сам цитирао. „Младићу“, рекао ми је човек, „поучавај друге када будеш био способан за то.“ Затим је затворио врата. Узрујан, сео сам на једну клупу и покушао да пронађем тај „изгубљени“ стих. Када сам га након неколико минута пронашао, вратио сам се и прочитао га том човеку.

Своје предање Богу симболизовао сам крштењем 4. марта 1956. године. Шест  месеци касније морао сам донети врло важну одлуку. Да ли ћу служити као општи пионир или ћу прихватити посао учитеља у унутрашњости Алжира и тако проводити мање времена у служби проповедања? Изабрао сам пуновремену службу.

Отац се разбеснео због моје одлуке, ставио ми је нож под грло и наредио да свако вече будем код куће у одређено време. Такође је рекао да више не очекујем да ћу јести код куће, иако сам био спреман да плаћам све своје трошкове. Тако бих ујутро кретао без доручка, ручао негде успут са осталим пионирима и појео сендвич увече пре него што бих се вратио кући.

Бежање од бомби и пуцњаве

У то време, Алжир се борио за независност од Француске и град Алжир су потресале експлозије бомби и страшне одмазде. У једном једином месецу било је више од 100 експлозија. Бомбе су постављане у аутобусима, баровима и на стадионима. Било је тешко ићи у службу проповедања. Људи су се плашили да отворе врата, често је увођен полицијски час и вршена су легитимисања и претреси.

У недељу, 30. септембра 1956, док сам са још неколико пионира спремао место где смо се окупљали, у ресторану изнад нас експлодирала је бомба и убила или ранила многе. На срећу, нико од нас у подруму није био повређен. У децембру, док смо једна сестра и ја проповедали у једној прометној улици, пројурила су једна кола, кроз чије се прозоре просула киша метака по мноштву људи. Утрчали смо у један улаз, где сам гурнуо сестру на тло а затим сам се и ја спустио. Меци су нам летели над главом. Након тога, сви смо били још опрезнији док смо проповедали.

Одбио сам да узмем оружје

Дана 1. марта 1957. године позван сам у војску. Пошто ми хришћанска савест није дозвољавала да узмем оружје, молио сам се за снагу да се суочим с надлежним органима. Такође сам се молио да избегнем сукоб са оцем. Лакнуло ми је кад су ми рекли да се јавим у град Лил у Француској, далеко од куће.

Шест дана касније, стигао сам у тврђаву Лил која потиче из 17. века када је владао краљ Луј XIV. Користећи Библију, објаснио сам свој неутралан став војним званичницима, након чега сам послат у затвор. Једног јутра, стражари су ме извукли из ћелије, претресли и пронашли једну малу Библију. Затим су ме натерали да легнем лицем на снег, бацили Библију поред мене, притиснули кундак пушке на мој потиљак и држали ме тако неких 30 минута. Након тога, на моју радост, дозволили су ми да задржим Библију и она до данашњег дана стоји на мојој полици. Међутим, због малтретирања које сам доживео тог дана, годинама сам имао грчеве у стомаку.

Неколико дана касније, командир ми је прочитао писмо које је примио од мог оца. „Он мора бити натеран да попусти. Сломите га ако је потребно“, писао је он. Пошто нисам учинио компромис, официр ме је одвео у мрачну ћелију, где сам спавао на дасци и покривао се малим ћебетом. Нисам имао тоалет, па сам у ту сврху користио један ћошак ћелије. Нисам се могао купати, прати зубе ни посуђе из ког сам јео. Две недеље касније, послат сам у Френ, затвор у Паризу.

Током следећих шест година, четири пута сам осуђиван и прошао сам кроз 14 затвора. Једне зиме, био сам у Фонтевроу, самостану из 12. века који се налази у долини Лоаре, и коришћен је као затвор. Кад сам стигао, биле су ми одузете све личне ствари. Пошто сам упорно тражио да добијем своју Библију, стражари су ме послали у самицу на месец дана. Тамо се зима, мој други непријатељ, вратила да изврши одмазду и почео сам да искашљавам крв.

Након тога сам послат у затвор са мало бољим условима — Шато де Туркан у близини Сомура, где су затвореници обављали кућне послове за пензионисане градске званичнике. Међу затвореницима је био Ахмед Бен Бела, који је касније постао председник републике Алжир. Сведочио сам му неколико месеци. „Ти си рођени Алжирац“, рекао ми је једном, „и овде си зато што си одбио да се бориш против Алжираца.“ Поштовао ме је због мог става.

 Ојачан у даљњим искушењима

Здравље ми се погоршало, установљено је да имам туберкулозу и послат сам у санаторијум на југу Француске, где сам месецима био везан за кревет. Лекар ми је предложио операцију којом би се одстранило оболело плућно крило и ја сам се сложио под условом да поштује моју одлуку да се ’уздржавам од крви‘ (Дела апостолска 15:29). Љут, доктор је одбио да ме оперише. Била је то шеста година откако сам затворен.

Морао сам да напустим санаторијум усред зиме, а све што сам имао од одеће било је на мени. Али као што је Јехова послао Онисифора да помогне апостолу Павлу, и мени је послао помоћника — брата Адолфа Гаратонија који ме је примио код себе и заиста ми помагао (Колошанима 4:11; 2. Тимотеју 1:16-18). Уз његову помоћ и помоћ доктора из јужне Француске, моје здравље се постепено стабилизовало.

Током тог времена, имао сам велике трошкове и био ми је потребан новац да их подмирим. Нисам био сигуран како ћу то успети. Онда ме је једног дана посетила непозната жена. „Ја сам адвокат“, рекла је. „Председник Алжира, господин Бен Бела послао ме је да вам дам ово.“ Дала ми је коверту у којој је било више него довољно новца да платим моје трошкове. Захвалио сам Јехови, ’Слушачу молитве‘, из свег срца (Псалам 65:2).

Дивне доделе и прекрасна супруга

Након што сам пуштен из затвора, поново сам започео с пуновременом службом. У скупштини Мелен у близини Париза, упознао сам 35-годишњу удовицу, Андреу Морел. Њен први муж, који је такође био Сведок, погинуо је у саобраћајној несрећи. Венчали смо се 26. септембра 1964. године. А 1. августа 1965. добили смо доделу да служимо као специјални пионири. Иако Андреино здравље није било најбоље, учествовала је у пуновременој служби 28 година!

Године 1967. наименован сам за покрајинског надгледника, који је задужен да посећује и јача скупштине Јеховиних сведока. Служили смо у јужној Француској од Бордоа до Монака, и годину дана у Паризу. Због слабог здравља није нам било лако у путујућој служби, али уз Јеховину помоћ 20 година смо служили браћи, све до 1968. године када смо поново постали специјални пионири.

Живот данас

Сада имам скоро 70 година и увек изнова увиђам да Јехова непрестано јача своје слуге како би истрајали под кушњама. Наравно, снага се добија и путем проучавања његове надахнуте Речи и трудим се да је сваке године прочитам од корице до корице (Исаија 40:28-31; Римљанима 15:4; 2. Тимотеју 3:16).

Андреа и ја смо охрабрени када видимо како људи прихватају добру вест и предају живот Јехови. Заиста, током година видели смо како је то учинило 70 особа с којима смо проучавали, што нам је причињавало трајну и неизмерну радост. Када се осврнем на наш живот, осећам као да је псалмиста говорио о свакоме од нас када је написао: „Невољник је овај завапио, и Јехова га је чуо. Спасао га је из свих невоља његових“ (Псалам 34:6).

[Фуснота]

[Слика на 21. страни]

У затвору у Шато де Туркану, у близини Сомура

[Слике на 23. страни]

С мојом супругом 1967. године и данас