Она је волела оно што је научила

НЕДАВНО је пронађено писмо које је написала једна жена кратко пре него што је у мају 2004. умрла од рака. Писмо није завршила очигледно због тога што јој се стање нагло погоршало. Па ипак, они који су касније читали то писмо које није стигла да пошаље били су дирнути до суза, а њихова вера у Бога била је ојачана.

У писму је Сузан, како се звала ова жена, навела да је први пут дошла у контакт са Сведоцима још као тинејџерка када је телефонирала једном њиховом старешини у Конектикату, у САД. Она је даље описала своје околности током тинејџерских година. Крајем прошле године, њена мајка је дошла до тог дирљивог писма и његову копију послала централи Јеховиних сведока у Њујорку.

Сузан је написала да је 1973. у Конектикату, у телефонском именику пронашла број једног старешине. Затим је објаснила: „Тада сам имала 14 година, и на основу онога што сам прочитала у Кули стражари и Пробудите се! закључила сам да је то сигурно истина. Пошто никада нисам срела Јеховине сведоке, потражила сам их у телефонском именику и изабрала број чије су прве три цифре биле исте као и цифре мог броја. Када се брат Генрик јавио, изненадио се када је сазнао да никада нисам разговарала с неким Сведоком.“ a

Огроман проблем

Сузан је у писму навела да је у својој десетој години послата код тетке у Конектикат. Требало је да то буде привремено, али после неког времена Сузан је рекла својој мајци, која је живела сама на Флориди, да жели да остане тамо. Написала је да су те околности допринеле да се код ње развије нешто налик „стокхолмском синдрому при којем се особа веже за оне који је угњетавају.“ b Била је много малтретирана.

„Тетка и њен пријатељ“, написала је Сузан, „били су изузетно груби према мени. Поред тога, веома мало људи је уопште долазило код нас. Када би ме пустили у школу, не бих добила ни ручак нити пристојну одећу иако је мама великодушно давала новац за моје издржавање. Имала сам само један комплет доњег веша, док су моје две сестре од тетке, које су биле неколико година млађе од мене, имале све.“ Тиме је хтела да објасни зашто је очекивала да ће имати озбиљне проблеме када њена тетка буде сазнала за њену жељу да више научи о Библији.

 Како је Сузан стицала знање о Библији

„Брат Генрик ме је упознао с Лором, једном зрелом хришћанском сестром“, написала је Сузан, „и она се често састајала са мном у јавној праоници и проводила доста времена пружајући ми одговоре на многа библијска питања.“ Сузан је рекла да до тада никада није самостално донела ниједну одлуку, али да је након тих разговора и читања библијске литературе као што је књига Истина која води до вечног живота, то учинила.

Сузан је наставила: „Био је петак увече када сам тетки рекла да сам у контакту са Сведоцима. Натерала ме је да читаву ту ноћ стојим усред кухиње. После тога, била сам одлучнија него икад да постанем Сведок.“

Брат Генрик је наставио да јој доноси литературу помоћу које је разумела Библију. „У мисли ми се урезао Годишњак Јеховиних сведока за 1974.“, написала је Сузан, „због тога што је говорио о томе како су Сведоци у нацистичкој Немачкој издржали прогонство пре и током Другог светског рата... Баш тада сам питала старешину да ми сними песме Краљевства како бих могла да их научим. За годину дана научила сам свих 119 песама из наше песмарице из 1966, ’Певајте Јехови у својим срцима и славите га‘.“

„У међувремену, брат Генрик ми је доносио и траке са снимљеним библијским говорима, драмама и конгресним програмима. Оставио би их близу једног телефонског стуба на путу број 10, а ја бих онда одлазила тамо по њих... Пошто ми тада околности нису дозвољавале да посећујем састанке, мој напредак је био ограничен, што је почело да ми смета. Претпостављам да ми је понестало снаге за даљњу борбу.“

Сузан је рекла да су наредне две године биле веома тешке. Прекинула је сваки контакт с једино двоје Сведока које је познавала. Затим је навела да је „учење свих песама Краљевства постало ’мора‘“. Зашто? „У мисли би ми долазиле речи песама као што су: ’Борци Јехове не живе лагодно.‘ Знала сам да је те речи записао Сведок у немачком концентрационом логору током Другог светског рата, и то ме је само додатно обесхрабрило. Осећала сам се као кукавица и мислила сам да је Јехова дигао руке од мене.“ c

Напокон слобода

„Када сам напунила 18 година дошло је до прекретнице. Годинама нашу кућу није посетио нико од Сведока зато што су знали да нисмо желели да нас посећују. Међутим, тог дана нас је посетила једна сестра из друге скупштине и пошто сам била сама, могла сам да разговарам с њом. Колико се сећам, то је био први пут да сам суботом била сама код куће. Прихватила сам то као доказ да ме Јехова није напустио. Тако сам телефонирала брату Генрику, кога сам споменула на почетку, рекла му да желим да напустим дом и питала га да ли има неки предлог. С временом ми је пружена помоћ тако да сам могла да се одселим.“

У априлу 1977, Сузан се преселила у други стан. У писму је додала: „Током следеће године коначно сам могла да посећујем све састанке и веће скупове и почела сам да учествујем у служби проповедања. Поново сам ступила у везу с мајком. Она није знала да сам током свих тих година била страшно малтретирана и веома се потресла. Одмах је предузела иницијативу и побринула се да имам све што ми је потребно. Неколико година пре тога, она се преселила на Аљаску. Пошто се веома занимала за библијску истину, доселила сам се на Аљаску 1978. како бих била с њом. С временом је мама постала Сведок и до данас је остала верна.

„Након што сам почела да долазим на састанке, брат Генрик је организовао групну  посету светској централи Јеховиних сведока у Бруклину и позвао ме је да се прикључим тој групи. То је био један од најтрајнијих поклона који сам икада добила због тога што ме је подстакао да доживотно ценим Јеховину организацију. Толико за сада. Ово је укратко, јер желим да на време завршим писмо.“

Горе наведене реченице су заправо само делови писма од шест и по страна. Пре него што је завршила писмо, Сузан је рекла: „Прошлог месеца ми је много позлило док сам била у болници и била сам уверена да ћу умрети... У молитви сам рекла Јехови да ћу, ако ми буде добро још само две седмице, довести неке ствари у ред... Не верујем да ћу још дуго живети, али морам признати да ове године које сам провела у истини представљају диван, најбољи живот који би ико могао пожелети.“

Писмо нема уобичајен завршетак, није потписано нити је икада послато. Они који су га пронашли нису знали коме га треба доставити. Међутим, као што је споменуто раније, писмо је на крају послато Сузаниној мајци.

Упознајмо Сузан мало боље

Након што се Сузан крстила 14. априла 1979, њена мајка се вратила на Флориду. Пошто се зближила са објавитељима из скупштине Северни пол, Сузан је остала на Аљасци. Убрзо затим је започела с пионирском службом што је значило да је доста свог времена посветила проповедању. Касније се преселила на Флориду и 1991. удала за старешину који је такође служио као пионир. Он је умро кратко након Сузан.

Сузан и њен супруг су били веома драг пар који је учествовао у пуновременој служби све док их њена болест није онемогућила у томе. Сузан је у пуновременој служби провела преко 20 година. Говор на њеном погребу преносио се скупштини Северни пол телефонским путем са Флориде.

Сузанино писмо нам може помоћи да још више ценимо духовне благослове које имају они који служе Јехови и гаје дивну наду у ускрсење (Дела апостолска 24:15). Њено искуство јасно показује да је Бог близу свих који му се приближе! (Јаков 4:7, 8).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 23. страни]

„Ове године које сам провела у истини представљају диван, најбољи живот који би ико могао пожелети“

[Слика на 21. страни]

Сузан, када је имала десет година

[Слика на 23. страни]

Сузан и њен супруг, Џејмс Симор