Гледиште Библије

Да ли је понизност показатељ слабости или снаге?

У СВЕТУ се поносне и самоуверене особе приказују као примери вредни опонашања. На понизне и благе обично се гледа као на слабиће, плашљивце и снисходљиве особе. Али да ли је права понизност заиста слабост? И да ли је понос заиста показатељ снаге? Шта о томе каже Библија?

На самом почетку мора се рећи да се у Библији похвално говори о неким облицима поноса. На пример, хришћани треба да буду поносни на то што служе Јехови Богу и што их он признаје (Псалам 47:4; Јеремија 9:24; 2. Солуњанима 1:3, 4). Родитељи могу бити поносни на своју децу када се она понашају у складу с хришћанским мерилима и када храбро заступају право обожавање (Пословице 27:11). Међутим, понос има и лошу страну.

Понос и понизност изблиза

По једној дефиницији, понос је преувеличавање сопствене вредности. Услед таквог поноса особа постаје уображена и осећа се супериорно, можда због лепог изгледа, расе, положаја у друштву, талената или богатства (Јаков 4:13-16). Библија говори о људима који су „умишљени, охоли... поносни“ (2. Тимотеју 3:2, 4). Другим речима, они без разлога имају превисоко мишљење о себи.

С друге стране, понизни настоје да поштено и објективно сагледају себе, свесни су својих слабости и своје незнатности пред Богом (1. Петрова 5:6). Штавише, они признају — и чак их радују — добре особине које виде код других (Филипљанима 2:3). Они не завиде другима нити гаје љубомору (Галатима 5:26). Зато је логично што права понизност добро утиче на односе с другима и доприноси емоционалној сигурности и стабилности.

Осмотримо пример Исуса. Пре него што је дошао на земљу, био је моћно духовно створење на небу. На земљи је био савршен, безгрешан човек (Јован 17:5; 1. Петрова 2:21, 22). Имао је ненадмашне способности, интелигенцију и знање. Па ипак, никад се није тиме разметао већ је остао понизан (Филипљанима 2:6). Чак је једном приликом опрао ноге својим апостолима. Показивао је искрено занимање за малу децу (Лука 18:15, 16; Јован 13:4, 5). Држећи једно дете поред себе, Исус је рекао: „Ко се понизи као ово дете, тај је највећи у небеском краљевству“ (Матеј 18:2-4). Да, у  Исусовим очима и очима његовог Оца права величина се огледа у понизности, а не у поносу (Јаков 4:10).

Понизност је показатељ снаге

Иако је Исус прави пример понизности, он ни у ком случају није био снисходљив нити плашљиви слабић. Храбро је говорио истину и уопште није имао страх од човека (Матеј 23:1-33; Јован 8:13, 44-47; 19:10, 11). Због тога су га поштовали чак и неки противници (Марко 12:13, 17; 15:5). Али, Исус никада није доминирао над другима. Насупрот томе, својом понизношћу, добротом и љубављу привлачио је људе и задобијао њихову наклоност на начин на који поносна особа никад не би могла (Матеј 11:28-30; Јован 13:1; 2. Коринћанима 5:14, 15). Чак и данас, милиони људи се верно подлажу Христу, јер га искрено воле и дубоко поштују (Откривење 7:9, 10).

Божја Реч нас подстиче да будемо понизни јер они који имају понизно срце спремно прихватају савете и задовољство је поучавати их (Лука 10:21; Колошанима 3:10, 12). Попут раног хришћанина Апола, речитог учитеља, понизни радо мењају своје гледиште када се појаве нове и тачне информације (Дела апостолска 18:24-26). Такве особе се не устручавају да питају, док поносне особе често то не чине плашећи се да открију да нешто не знају.

Осмотримо пример етиопског евнуха из првог века кога је збуњивао један одломак из Светог писма. „Разумеш ли то што читаш?“, упитао га је ученик Филип. Етиопљанин је одговорио: „Како бих могао ако ми неко не објасни?“ Каква понизност — посебно када се узме у обзир да је тај евнух вероватно био угледна личност у својој домовини! Захваљујући томе што је био понизан, могао је да дубље разуме Свето писмо (Дела апостолска 8:26-38).

Етиопљанин је био сушта супротност јеврејским писмозналцима и фарисејима, који су себе сматрали религиозном елитом свог времена (Матеј 23:5-7). Уместо да понизно слушају Исуса и његове следбенике, они су им се ругали и трудили се да им пронађу мане. Због поноса су остали у духовној тами (Јован 7:32, 47-49; Дела апостолска 5:29-33).

Да ли си попут меке или тврде глине?

У Библији се Јехова пореди с грнчарем а људи с глином (Исаија 64:8). Понизност олакшава особи да буде попут меке глине у Јеховиним рукама, коју он може да обликује у одговарајућу посуду, док су охоли попут суве, тврде глине која се може само здробити. Познати пример охолости јесте поносни фараон, владар древног Египта који је пркосио Јехови по цену свог живота (Излазак 5:2; 9:17; Псалам 136:15). Његово уништење добро илуструје пословица: „Понос претходи пропасти и охолост претходи паду“ (Пословице 16:18).

Оно што смо до сада рекли не значи да се припадници Божјег народа никад не боре с поносом. На пример, Исусови апостоли су често расправљали о томе ко је највећи међу њима (Лука 22:24-27). Ипак, они нису били заслепљени поносом већ су слушали Исуса и на крају су променили свој став.

„Понизност и страх од Јехове доносе богатство, част и живот“, написао је Соломон (Пословице 22:4). Како снажне разлоге имамо да развијамо понизност! Осим што је добра и привлачна особина, понизност нам помаже да стекнемо Божју наклоност и вечни живот (2. Самуилова 22:28; Јаков 4:10).

ДА ЛИ СТЕ СЕ ПИТАЛИ?

◼ Да ли су сви облици поноса неисправни? (2. Солуњанима 1:3, 4)

◼ На који начин понизност олакшава учење? (Дела апостолска 8:26-38)

◼ Да ли Божје слуге треба да развијају понизност? (Лука 22:24-27)

◼ Каква будућност предстоји понизнима? (Пословице 22:4)

[Слика на странама 20, 21]

Деца су волела Исуса јер је био понизан