Мудро сам изабрала животни позив

Испричала Соња Акуња Кеведо

Било ми је понуђено унапређење на послу у банци. То је значило да бих имала већи углед и бољу плату. Међутим, кратко пре тога примила сам позив да служим у једној удаљеној скупштини као пуновремени јеванђелизатор. Када се осврнем уназад после 32 године, знам да сам донела мудру одлуку.

МОЈА мајка је била одгајана као римокатоликиња али је сумњала у црквене доктрине. Питала се зашто ликови који су начињени људским рукама треба да се обожавају? За њу је религиозна истина била веома важна и ишла је од једне до друге цркве у потрази за одговорима, али без успеха.

Једног дана, док је мајка седела испред наше куће у Тустли у Мексику уживајући у поветарцу, посетио нас је један Јеховин сведок. Одушевљена тиме што јој је на њена питања одговарао из Библије, сложила се да је поново посети. Следећи пут мајка га је чекала с католичким свештеником и адвентистичким и назаренским проповедником. Поставила је питање о сабату али је једино Сведок дао уверљив одговор на темељу Библије. У ствари, једино је он имао Библију! Мајка се крстила након само шест месеци проучавања Библије. Било је то 1956, када сам имала осам година.

Отац је искрено забринут

Отац није имао ништа против тога да мајка проучава Библију. Али кад је почела да поучава нас децу — два дечака и две девојчице — и да посећује хришћанске састанке, уништио јој је литературу. Био је уверен да смо заведени и покушао је да помоћу католичке Библије докаже да су Сведоци на превару убацили Божје име — Јехова — у свој превод Библије. Кад му је мајка показала Божје име у његовој Библији, био је веома изненађен и почео је да мења свој став према Сведоцима (Псалам 83:18).

У Мексику се прослава петнаестог рођендана девојчице сматра посебном приликом. Пошто су рођенданска славља небиблијски обичај, престала сам да славим рођендане. a Али отац је инсистирао на томе да учини нешто посебно за мене. Размислила сам о томе и рекла: „Желим да ти будеш мој поклон тако што ћеш заједно са мном ићи на следећи конгрес Јеховиних сведока.“ Прихватио је тај предлог и још више се заинтересовао за Библију.

Једне ноћи, након страшне олује, отац је нагазио на електрични вод који је лежао на тлу и био је озбиљно повређен. Док се опорављао у болници, Сведоци су даноноћно бринули о њему показујући хришћанску љубав коју он никада није заборавио. Касније је почео да учествује у служби проповедања и предао је свој живот Јехови. Нажалост, преминуо је 30. септембра 1975, месец дана пре него што је требало да се крсти. Једва чекамо да га загрлимо кад буде ускрснуо! (Дела апостолска 24:15).

Добар утицај чланова породице

Моја старија сестра Кармен одувек је високо ценила пуновремену службу. Убрзо након крштења 1967, постала је општи пионир и проводила је месечно око 100 сати у служби проповедања. Касније се преселила у град Толука, у централном Мексику. Ја сам по завршетку школе добила посао у банци. Крстила сам се 18. јула 1970.

Кармен је била веома срећна у пуновременој служби и подстицала ме је да јој се  придружим у Толуки. Размишљала сам о томе док сам једном приликом слушала предавање у ком је било објашњено да Исусови следбеници треба да своје духовне поседе користе да би славили Бога (Матеј 25:14-30). Питала сам се: ’Да ли ја у потпуности користим духовне дарове који су ми поверени?‘ Размишљање о томе у мени је појачало жељу да више дајем Јехови.

Избор између два циља

Године 1974. предала сам молбу да служим као пуновремени јеванђелизатор на другом подручју. Убрзо након тога, док сам била на послу један хришћански старешина из Толуке позвао ме је телефоном. „Ми те чекамо. Зашто још ниси овде?“, упитао је. На моје изненађење, била сам наименована да служим као специјални пионир у Толуки, али писмо о мом наименовању се изгледа загубило у пошти! (Специјални пионири се слажу с тим да пуновремено служе где год их Јеховина организација упути.)

Одмах сам обавестила надлежне у банци о својој одлуци да напустим посао. „Чекај мало, Соња“, рекао је мој шеф машући једним листом папира. „Управо смо примили обавештење да си ти међу седам жена које су изабране да постану помоћници директора. Наша компанија до сада никада није постављала жене на такав положај. Зар нећеш да прихватиш?“ Као што сам већ споменула у уводу, то унапређење донело би ми већи углед и бољу плату. Ипак, захвалила сам шефу и рекла му да сам одлучила да у већој мери служим Богу. „Онда, само напред“, рекао је. „Али не заборави, ако ти икад буде био потребан посао, ова банка ће за тебе увек бити отворена.“ Два дана касније била сам у Толуки.

Специјална пионирска служба у Мексику

Кад сам се придружила Кармен, она је већ две године служила као специјални пионир у Толуки. Како смо само биле срећне што смо поново заједно! Али наша сарадња била је кратког века. Три месеца касније, мајка је доживела несрећу због чега јој је била неопходна стална кућна нега. Након што смо разговарале с браћом из подружнице Јеховиних сведока, Кармен и ја смо се договориле да се она врати кући и брине о мајци, што је и чинила наредних 17 година. У том периоду, Кармен је била општи пионир. Да би могла бити уз мајку и помагати јој, особе с којима је проучавала Библију позивала је код себе кући.

Године 1976. била сам додељена у Текамачалко, град супротности, у ком су сиромашни живели у једном делу а богати у другом. Почела сам да проучавам Библију с једном старијом госпођом која се никад није удавала и живела је у кући свог богатог брата. Када му је рекла да жели да постане Јеховин сведок, запретио јој је да ће је избацити из куће. Без обзира на то, та понизна жена се није уплашила. Након што се крстила, њен брат је спровео у дело своју претњу. Иако је тада имала 86 година, потпуно се поуздала у Јехову. Била је верна све до смрти, а чланови скупштине су се бринули о њој.

Школа Галад, а затим Боливија

У Текамачалку сам провела пет предивних година. Онда сам примила позив да похађам ванредни разред школе Галад, први који је требало да се одржи у Мексику. Као што и назив показује, то је био ванредни разред те школе која се иначе налази у Њујорку. И мајка и Кармен су инсистирале да прихватим тај позив, тако да сам отпутовала до Бетела у град Мексико на курс који је трајао два и по месеца. Био је то у духовном погледу један од најзначајнијих периода у мом животу. Наш разред је дипломирао 1. фебруара 1981. и ја сам добила доделу у Ла Пазу, у Боливији, где сам служила с Енрикетом Ајала (сада Фернандез).

Када смо стигле у Ла Паз, браћа која је требало да нас сачекају на аеродрому нису још стигла. „Зашто да губимо време?“, рекле смо. Одмах смо почеле да сведочимо људима који су се налазили на аеродрому. Тако смо провеле три дивна сата док се нисмо нашле с браћом из подружнице. Након што су се извинили, објаснили су нам да су улице биле затворене због карневала.

Сведочење изнад облака

Ла Паз се налази на око 3 625 метара надморске висине тако да смо углавном били изнад облака. Проређени ваздух отежава дисање  због чега сам се осећала исцрпљено након што бих само кратко време провела у служби проповедања. Иако ми је требало годину дана да се навикнем на ту надморску висину, благослови од Јехове далеко су надмашили те физичке потешкоће. На пример, једног јутра 1984. успињала сам се уз стеновиту планинску падину до куће која се налазила на врху. Исцрпљена, покуцала сам на врата и изашла је једна госпођа. Лепо смо разговарале и рекла сам јој да ћу поново навратити за неколико дана.

„Сумњам“, одговорила је она. Ипак, поново сам навратила и та госпођа ме је замолила да проучавам Библију с њеном ћерком. „То је одговорност родитеља“, рекла сам јој. „Међутим, могу вам помоћи у томе уколико желите.“ Сложила се с тим и пристала да и она проучава Библију. Пошто је била неписмена, почели смо с брошуром Научи да читаш и пишеш, коју су у ту сврху издали Јеховини сведоци.

С временом је у тој породици било осморо деце. Када сам их посећивала, неколико деце би се ухватило за руке и направило ланац да би ми помогли да се попнем уз падину. На крају је цела та породица почела да служи Јехови — отац, мајка и сва деца. Три ћерке су пионири а један син је скупштински старешина. Отац је служио као слуга помоћник у скупштини све до своје смрти 2000. Како ми је топло око срца кад размишљам о тој предивној породици и о њиховој верности! Захвална сам Јехови што ми је пружио прилику да им помажем.

Поново с Кармен

После мајчине смрти 1997, Кармен је поново позвана да служи као специјални пионир. Године 1998. била је послата да ми се придружи у Кочабамби, у Боливији. Након 18 година поново смо биле заједно и Кармен је добила статус мисионара. У Кочабамби нам је било прелепо. Тамо је клима тако пријатна да, како каже једна изрека, ласте никада не одлазе! Сада смо у лепом боливијском граду Сукре који има 220 000 становника и налази се у једној долини усред планина. Некада је био познат као Мали Ватикан јер је у њему било много католичких цркви. Сада у том граду има пет скупштина Јеховиних сведока.

Кармен и ја смо у пионирској служби укупно провеле више од 60 година и имале смо јединствену предност да помогнемо да више од стотину особа дође до крштења. Да, служење Јехови целом душом је најсмисаонији начин живота! (Марко 12:30).

[Фуснота]

[Слика на 15. страни]

Успињала сам се уз камениту планинску падину да бих проучавала Библију с овом породицом

[Слика на 15. страни]

У служби проповедања с мојом сестром Кармен (десно)