Нешто трајније од уметности

Испричала Ракел Којвисто

На државном такмичењу 1950. године мој предлог за израду споменика у знак сећања на жртве Другог светског рата освојио је прво место. Годину дана касније огромни гранитни споменик који сам исклесала био је откривен приликом свечане церемоније у Тусули у Финској, али ја нисам била присутна. Објаснићу вам зашто.

РОЂЕНА сам 1917, као најмлађа од осморо деце у породици која је живела на селу у јужном делу Финске. Иако смо били сиромашни, била сам срећна и осећала сам се сигурно. Моји родитељи су били разборити и побожни и поучавали су нас да ценимо духовне ствари. Отац је купио Библију и у нашем дому се веома ценила та књига.

Још као дете правила сам мале фигуре од дрвета. Рођаци су говорили да то радим веома добро и подстицали су ме да студирам уметност. Пријавила сам се и била сам примљена на Универзитет примењене уметности у Хелсинкију. Та елитна школа, центар финског уметничког живота, одушевила је малу сеоску девојку и потпуно сам се посветила студијама. Када сам дипломирала 1947. мислила сам да могу да оставим свету нешто што је трајно.

Прекретница

Тада су се моји циљеви драстично променили. Моја сестра Ауне ме је једног дана посетила и одушевљено узвикнула: „Пронашла сам истину!“ Добила је књигу Нека Бог буде истинит коју су издали Јеховини сведоци. Нисам делила њено одушевљење. Убрзо након тога, приметила сам да девојка с којом сам ишла на факултет има исту ту књигу. Исмејала сам је а она ми је оштро одговорила: „Престани да се смејеш! Ова књига ће ти помоћи да разумеш Библију.“ Узела сам књигу и прочитала је такорећи у једном даху. Нисам се више ругала. У ствари, била сам уверена да су Јеховини сведоци права религија. Такође сам увидела да ми Јехова пружа нешто што ми уметност не може дати — вечни живот.

Када сам се први пут срела са Сведоцима, нису ме позвали на састанак. Зато сам помислила да на састанке иду само крштени чланови. Зато сам преузела иницијативу и питала да ли бих и ја могла да присуствујем. Било ми је драго кад сам сазнала да хришћанске састанке сви могу да посећују. Састанци су ојачали моју веру и ја сам одлучила да предам свој живот Јехови. Ту  одлуку сам јавно обзнанила 19. новембра 1950. када смо се моја сестра и ја крстиле. На нашу радост, још четири наше сестре и наши драги родитељи такође су постали Сведоци.

Чему да посветим свој живот?

Док сам проучавала Библију са Сведоцима, моја уметничка каријера била је у успону. После дипломирања на факултету, радила сам као асистент професора вајарства. Затим, као што сам споменула у уводу, на државном такмичењу усвојен је мој предлог за споменик у знак сећања на оне који су погинули у Другом светском рату. За натпис сам предложила „Пут без повратка“, што је одражавало моје ново гледиште о рату (Исаија 2:4; Матеј 26:52). Када је та скулптура висока преко 5 метара била откривена, нисам присуствовала тој патриотској церемонији јер није била у складу с мојим уверењима темељеним на Библији.

Како је мој уметнички углед растао, постала сам веома позната и добијала сам добре пословне понуде. Ипак, размишљала сам о својим приоритетима. Иако сам волела свој посао, моја жеља да помажем људима у духовном погледу била је јача. Због тога сам 1953. почела да служим као пионир, како се међу Јеховиним сведоцима зову особе које су пуновремени јеванђелизатори.

Понекад су ми говорили да запостављам свој таленат. Али, схватила сам да би све што бих постигла као вајар било само привремено. Чак и гранитни споменици с временом пропадају. Међутим, као пионир, могла бих већи део свог времена помагати другима да дођу на пут који води до вечног живота! (Јован 17:3). Ипак, нисам запоставила вајарство. И даље сам правила мале фигуре које сам продавала и тако се издржавала, а и ради личног задовољства.

Пресељење на село

Године 1957, након што сам четири године провела у пуновременој служби у Хелсинкију, добила сам позив из финске подружнице Јеховиних сведока да се преселим у Јаласјарви, сеоско подручје у Јужној Остроботнији. Тамо сам се придружила Ањи Кето која је 17 година млађа од мене. Иако нисам познавала Ању, радо сам прихватила позив и преселила се код ње. Биле смо једини Сведоци у том крају, тако да смо малтене увек ишле заједно у службу проповедања. Ускоро смо постале нераздвојне пријатељице.

Пресељење у Јаласјарви подразумевало је повратак једноставним условима живота, попут оних у којима сам живела 20 година раније, пре него што сам ушла у уметничке кругове у главном граду. Зиме су биле нарочито тешке и понекад смо морале да газимо кроз снег који нам је допирао скоро до струка. Живеле смо у малој колиби која није била ни близу раскоши. Доносиле смо воду с оближњег извора и понекад би се преко ноћи ухватио лед на води која се налазила у колиби. Ипак, имале смо све што нам је требало (1. Тимотеју 6:8). Били су то срећни дани, пуни активности.

Запослена корисним активностима

Међутим, у почетку је изгледало да су наши напори узалудни јер су људи имали предрасуде према нама. Да бисмо им помогле да разумеју наше дело, организовале смо пројекције филмова које су издали Јеховини сведоци, као што су Друштво Новог света у акцији и Срећно друштво Новог света. То што су се упознали с нама двема и нашом организацијом помогло им је да увиде како наше дело позитивно утиче на људе широм света. Многи су долазили да виде те пројекције.

Једном приликом је Еро Мурајнен, путујући надгледник Јеховиних сведока приказао у једној дворани филм Друштво Новог света у акцији. Била је толика гужва да сам једва пронашла место у задњем делу дворане. Морала сам да стојим на једној нози док сам се леђима наслањала на зид јер није било довољно места да спустим и другу ногу на под. Након тог филма, многи су нам прилазили и замолили нас да их посетимо.

Такође смо користиле велики касетофон помоћу ког смо пуштали библијска предавања на фармама. Једном смо се договориле да ћемо пустити једно такво предавање  у седам сати увече у кући једне породице и позвале смо цело село да дође. Рано тог јутра, бициклима смо отишле до села удаљеног око 25 километара мислећи да ћемо имати довољно времена да тамо проповедамо и да се вратимо пре вечери. Али, у повратку је падала киша и претворила пут у блато.

На крају је на нашим бициклима било толико блата да се точкови нису могли окретати, па смо их морале носити до куће. Због тога смо касно кренуле на планирани састанак. Узеле смо наш тежак касетофон и стигле тамо у десет увече. Биле смо скоро сигурне да су сви отишли. Али на наше изненађење, кућа је била препуна сељана који су нас још увек чекали! Након предавања уследила је жива дискусија. Када смо коначно дошле кући у раним јутарњим сатима биле смо веома уморне, али и веома срећне!

Пошто је удаљеност између села̂ била веома велика, Сведоци из тог краја помогли су нам да купимо кола — једно старо возило руске производње. То нам је умногоме олакшало да проповедамо. Наша кола су постала позната када је бискуп током посете својој бискупији рекао верницима да нас не пуштају у своје домове. Говорио је о двема госпођама у плавим колима. Људи су одмах реаговали на таква упозорења. Желели су да знају ко су те две госпође и зашто су оне тако опасне! Њихова радозналост водила је до многих пријатних разговора на темељу Библије. Заиста су истините речи из Исаије: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно“ (Исаија 54:17).

С временом, видели су се резултати нашег рада. Почеле смо да одржавамо седмичне састанке с малом групом заинтересованих особа. Та група је расла и 1962. основана је скупштина од 18 Сведока, коју су углавном сачињавале жене. Две године касније, Ања и ја смо послате у град Илистаро на том истом подручју.

Одушевљавајућа околина

Уживале смо у лепим и мирним пределима на нашој новој додели, али људи су нам били посебно драги. Већина је била гостољубива и љубазна. Многи су додуше били веома религиозни и патриотски настројени, понекад су нас грубо одбијали, али други су показали да дубоко поштују Библију. Много пута се десило да када извадимо Библију, жене престану с кућним пословима да би слушале а мушкарци скину шешире — који су иначе деловали као да су им залепљени за главу. Понекад када смо проучавали Библију, цела породица, па чак и комшије, дошли би да присуствују проучавању.

Док сам у служби проповедања сретала искрене и честите особе, рађале су се идеје за моја уметничка дела. Када сам имала времена, узела бих мало глине и почела да је обликујем. Пошто су ме увек одушевљавале љупке и шаљиве људске карактеристике, скоро увек сам вајала фигуре људи. Многе од њих приказују жене док обављају кућне послове. У чланку у једном часопису који је говорио о фигурама које сам правила стајало је: „Оне одишу сигурношћу,  топлином и миром, уједно су комичне и складне... Иза ових фигура стоји искрена љубав према људима и изврстан уметнички таленат.“ Ипак, пазила сам да не стављам претерани нагласак на уметност. Била сам чврсто решена да спроведем у дело своју одлуку да пуновремено служим Јехови.

Године 1973. добила сам једну понуду коју нисам могла да одбијем. Замолили су ме да извајам велики рељеф од глине за нову рецепцију у финској подружници Јеховиних сведока у Ванти. За тему тог дела узети су стихови из Псалма 96:11-13. Била сам веома срећна што сам користила свој таленат да хвалим Јехову!

С обзиром на то да сам се служећи као пионир бавила уметношћу само ради властитог задовољства, била сам изненађена када сам крајем 1970-их била пензионисана као уметник. Наравно, била сам захвална због тог извора прихода, али сам помислила: ’Зар је ово све што бих постигла да сам живот посветила уметности? Нешто додатног новца да ми пружи мало више сигурности у позним годинама?‘ Како је то само незнатно у поређењу с наградом вечног живота! (1. Тимотеју 6:12).

Поново у граду

Године 1974. наступила је велика промена у нашем животу и служби. Биле смо послате у велики град, Турку. Тамо су у то време изграђени многи нови стамбени објекти и због прилива становништва настала је потреба за објавитељима Краљевства. У почетку баш нисмо биле одушевљене службом у граду. Изгледало је да је теже сведочити градском становништву јер су многи били равнодушни. Али с временом смо се прилагодиле том новом подручју и упознале смо многе особе које су цениле библијске истине.

За све те године, Ања и ја смо имале прилику да помогнемо да више од 40 особа преда свој живот Јехови. Какву само радост та духовна деца причињавају нашем срцу! (3. Јованова 4). Моје здравље се погоршало недавних година, али још више осећам Јеховину подршку, љубав чланова скупштине и помоћ и охрабрење које ми пружа Ања, моја драга сарадница у пионирској служби (Колошанима 4:11; Псалми 55:22). Када смо се упознале пре скоро 50 година, мислим да ни она ни ја нисмо могле да замислимо да ће наша сарадња у пионирској служби трајати малтене као један животни век.

Једна позната изрека гласи: „Живот је кратак али је уметност вечна.“ Али та изрека није била мој мото. Слажем се са речима апостола Павла из 2. Коринћанима 4:18, где стоји: „Оно што се види је привремено, а оно што се не види је вечно.“ Свако задовољство које сам имала као уметник — „оно што се види“ — само је привремено. Сигурно се не може упоредити са задовољством које ми је донело служење Јехови и не може пружити вечни живот. Радосна сам што сам свој живот посветила ономе „што се не види“, ономе што је трајније од уметности!

[Слика на 19. страни]

Док сам радила на гранитном споменику

[Слика на 21. страни]

Са Ањом (лево), 1957.

[Слика на 22. страни]

Са Ањом (десно) данас