Зашто има толико сиромашних у богатом свету?

„СИРОМАШНЕ увек имате поред себе“, рекао је Исус Христ у првом веку наше ере (Матеј 26:11). Од Исусовог доба до данас, увек је било много оних који су живели у немаштини. Али зашто у нашем богатом свету има толико сиромашних?

Неки сматрају да људи западају у сиромаштво јер доносе лоше одлуке. У неким случајевима то може бити тачно. Они који постану зависни од алкохола, дроге и коцкања могу лако остати без средстава за живот. Али сиромаштво није увек последица погрешних одлука.

Многи људи су изгубили посао због промена у привреди. Многи запослени су остали без своје животне уштеђевине због драстичног пораста трошкова лечења. Надаље, у земљама у развоју има на стотине милиона сиромашних од којих већина није крива за то што живи у немаштини. Као што следећи примери показују, они који су погођени сиромаштвом често не могу да утичу на његове узроке.

 Поука из прошлости

Почетком 1930-их, свет је захватила тешка економска криза која је касније добила назив Велика депресија. У једној земљи су милиони људи изгубили посао, а стотине хиљада породица остале су без крова над главом. Али док су многи гладовали, фармери су просипали огромне количине млека, а државне власти су их приморале да убију милионе грла стоке.

Зашто се то чинило? Економски систем је налагао да продаја пољопривредних производа и друге робе треба да доноси профит. Млеко, месо и житарице били су драгоцени сиромашнима. Али, када се продајом тих намирница није могао остварити профит, оне су сматране безвредним и уништаване су.

Због несташице хране у многим градовима су избијали немири. Пошто нису могли да купе храну за своје породице, неки људи су прибегавали оружаним пљачкама. Други су гладовали. Све ово се дешавало у Сједињеним Државама. Када је избила Велика депресија, моћни финансијски систем те земље изневерио је оне с најнижим приходима. Уместо да поведе рачуна о потребама свих грађана за храном, местом за становање и послом, тадашњи економски систем дао је приоритет стицању профита.

Данашњи услови

Светска економија се опоравила од Велике депресије и многи људи су сада богатији и материјално сигурнији него икада. Међутим, иако влада благостање, сиромашни ретко кад имају прилику да побољшају своју животну ситуацију. Извештаји о глади и сиромаштву у земљама у развоју толико су чести да многи једноставно више не обраћају пажњу на њих. Међутим, када избеглице гладују због рата, када залихе хране пропадају због политичких манипулација и када под утицајем тржишних закона цене животних намирница толико порасту да их сиромашни не могу купити, тада смо у прилици да видимо очигледне резултате  деловања једног система који не може да задовољи потребе најсиромашнијих слојева друштва. Светски економски систем се не обазире на милионе људи који живе у оскудици.

Чињеница је да људи до сада нису успели да створе економски систем који би адекватно задовољио материјалне потребе свих. Размишљајући о ономе што је током живота видео, један пажљиви посматрач је пре око 3 000 година закључио: „Посматрао [сам] сва тлачења која се чине под сунцем, и гле, потлачени сузе лију, а никога нема да их утеши. Моћ је у рукама њихових тлачитеља, а никога нема да их утеши“ (Проповедник 4:1). И сада, у овом времену благостања, много је оних који су потлачени у финансијском погледу.

Милиони људи имају врло мало могућности да се извуку из амбиса немаштине. Ипак, многи су нашли начин да изађу на крај с том ситуацијом. Они се такође радују бољем животу који предстоји у будућности.

[Оквир на 5. страни]

Борба за опстанак

Писац и новинар Дејвид Шиплер је у својој књизи The Working Poor— Invisible in America описао како у Сједињеним Државама изгледа живот неких људи који су на ивици економске катастрофе: „Оронуо стан може погоршати дететову астму, па су неопходне хитне лекарске интервенције за које се нагомилавају рачуни који се не могу платити, што уништава кредитну способност и драстично повећава камату за отплату аутомобила, због чега се мора купити непоуздан половни ауто, па се може десити да мајка зато касни на посао, што смањује њене изгледе за унапређење и могућност да оствари већу зараду, па је принуђена да и даље живи у лошим условима.“ Иако живе у најбогатијој земљи на свету, то дете и његова мајка налазе се на ивици катастрофе.

[Оквир на 6. страни]

Да ли су добре намере довољне?

У новембру 1993, у једној владиној згради у Вашингтону, група званичника покушавала је да реши један озбиљан проблем. Желели су да учине нешто у корист бескућника у САД, а на располагању су им биле стотине милиона долара. Док је тај састанак трајао, на аутобуској станици преко пута улице окупили су се полицајци, ватрогасци и хитна помоћ. Особље хитне помоћи је стављало на носила тело једне жене која није имала свој дом. Она је умрла испред Министарства за становање и градски развој (HUD) које је задужено за помагање бескућницима.

Репортер новина The New York Times касније је разговарао с једном службеницом поменутог министарства, која је коментарисала о бројном особљу и возилима на месту где је нађено тело бескућнице. Она је рекла: „Необично је видети колико се чини за особу после њене смрти — док је била жива нико није обраћао пажњу на њу.“

[Слика на странама 4, 5]

Мајка с троје деце током Велике депресије 1930-их

[Извор]

Dorothea Lange, FSA Collection, Library of Congress

 [Слика на странама 6, 7]

У оваквим фабрикама које запошљавају јефтину радну снагу просечна плата је 10 евра месечно, а радници су понекад приморани да раде по 70 сати недељно

[Извор]

© Fernando Moleres/Panos Pictures