„Црни лабуд“ на каналима Венеције

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ДОК клизи дуж канала, он пролази између влажних зидова и испод камених мостова, китњастих прозора и балкона препуних цвећа. Црн је, елегантан и тих. Из даљине подсећа на црног лабуда. Мада му је тело направљено од дрвета, а његов метални врат није мек и прекривен перјем, креће се каналима Венеције са истом грациозношћу као та предивна птица. Реч је о гондоли, коју многи сматрају најпознатијим чамцем на свету. Када је настала? Зашто је толико популарна? По чему се разликује од других чамаца?

Њено порекло

Није лако тачно одредити када је направљена прва гондола, мада неки сматрају да је то било у XI веку наше ере. На сликама се први пут појављује пред крај XV века. Ипак, тек је током XVII и XVIII века попримила свој препознатљиви изглед по ком је чувена и разликује се од свих других чамаца. Гондола је већ имала равно дно, али је током тог периода почео да се назире њен карактеристичан издужени облик са гвозденим прамцем.

 Није лако установити ни порекло њеног имена. Неки кажу да је реч „гондола“ изведена из латинске речи чимбула, како се називао један мали чамац, или из речи кончула, што је деминутив од конча — „шкољка“.

Обележје Венеције

Оно у шта можемо бити сигурни јесте снажна повезаност између овог чамца и Венеције. Гондола је можда најзначајнији симбол тог града. Присетите се само свих слика Венеције на којима се виде гондоле.

Још нешто тесно повезује овај чамац и његов град. Путовати каналима у гондоли „потпуно је другачији начин да се упозна Венеција“, каже Роберто, гондолијер који вози туристе градским каналима. „Не видите само уобичајене призоре већ откривате са̂мо срце Венеције.“ Чувени немачки писац Јохан Волфганг фон Гете рекао је да се у овом чамцу осећао као „господар Јадранског мора, исто као и сваки Венецијанац у својој гондоли“. Роберто каже: „Лагана пловидба гондолом у савршеном је складу с духом Венеције. Док седите ушушкани у меке јастуке, чини вам се као да је време стало.“

Посебне одлике гондоле

Док посматрате гондолу, можда ће вас изненадити то што се креће праволинијски с обзиром на то да има само једно весло које је причвршћено за стожер на десној страни чамца. Било би логично помислити да би чамац без непрестаног усмеравања скренуо и пловио укруг — али то се не дешава. Зашто? Ђилберто Пенцо, стручњак за историјске чамце, пише: „Ако користимо метафору да упоредимо структуру брода с људским трупом, при чему кобилица представља кичму, а костур чамца ребра, могли бисмо да кажемо да гондола пати од озбиљног облика сколиозе.“ Другим речима, труп чамца је асиметричан — десна страна је ужа од леве за 24 центиметра. Због тога је током пловидбе десна страна гондоле дубље у води од леве стране. Та накривљеност представља баланс потиску који ствара једно весло, као и тежини гондолијера који стоји на задњем делу чамца. Захваљујући томе, гондола може да се креће право.

Упечатљиво обележје овог „лабуда“ је његов врат, то јест прамац. Поред гвоздене крме, то је једини метални део гондоле. Њен прамац је „тако упадљив и јединствен“, пише Ђанфранко Мунерото, „да се неизбрисиво уреже у памћење свакога ко га први пут види“. Првобитно је гвоздени  прамац служио као баланс тежини гондолијера који је стајао на крми док је веслао, док данас служи само као украс. Према предању, делови који су причвршћени за њега представљају шест сестијера, то јест зона на које је подељена Венеција, док мало испупчење на задњем делу његовог врата представља венецијанско острво Гвидека. Прамац је закривљен у облику латиничног слова S, што се повезује са обликом венецијанског Великог канала.

Још једна особеност гондоле јесте њено црно „перје“. На питање зашто су ови чамци обојени у црно пружена су сва могућа објашњења. Према једном од њих, током XVI и XVII века толико се претеривало са украшавањем, бојама и луксузом гондола да је, у покушају да подстакне на умереност, Венецијански сенат био приморан да пропише новчане казне за власнике гондола које су биле превише накићене. Али многи су више волели да плате казну него да скину украсе са свог чамца. Због тога је суд одлучио да све гондоле треба да буду обојене у црно. Према другом објашњењу, црна боја је била знак жалости за хиљадама људи који су у XIV веку умрли од куге. Још једна теорија је да је црнило гондола најбоље истицало изузетно светлу пут венецијанских племкиња. Истина је много једноставнија — барем у почетку, црна боја је потицала од смоле којом су чамци премазивани да би били отпорни на воду.

Након што сте лагано клизили мирним водама на леђима црног лабуда, враћате се на степенице које воде на кеј где је ваше путовање почело. Док пратите погледом гондолу која се удаљава, можда се питате, бар на трен, да ли ће тај лабуд окренути свој дуги врат и кљуном поравнати неколико разбарушених пера.

[Слика на 24. страни]

Костур гондоле је асиметричан

[Слика на странама 24, 25]

Необичан прамац

[Слика на 25. страни]

Роберто вози гондолу дуж венецијанских канала

[Извор слике на 25. страни]

© Medioimages