„Јехова, допусти ми да ти служим“

Испричала Данијела Хол

Као девојчица, волела сам да идем код баке, која је живела одмах до нас. Она је имала обичај да се сваког дана по подне мало одмори. Кад бих је посетила у то време, селе бисмо заједно на кревет и она би ми читала библијске приче. Често би ми рекла: „Никада немој заборавити да те Јехова воли. Ако и ти будеш волела њега, он ће увек бринути о теби.“ Њене речи су се дубоко урезале у мој ум и срце.

БАКА је умрла 1977, када сам имала четири године. Она је била Јеховин сведок, као и остала татина родбина у нашем родном месту Мое, у Аустралији. Моји родитељи нису били Сведоци, мада је тата имао позитивно мишљење о њима. Наша породица се касније преселила у Тинтенбар, градић који се налази у приобалном делу Новог Јужног Велса. Тамо смо мој старији брат Џејми и ја с времена на време ишли с татом на састанке Сведока.

Када сам имала осам година, моји родитељи су се развели. Тата се вратио у Мое, док смо Џејми и ја остали с мамом. Њу није занимала Библија и није желела да идемо на састанке Сведока. Због тога сам била веома тужна. У мени су се јавила сећања на бакине речи које су биле дубоко у мом срцу. Била сам сигурна  да волим Јехову! Желела сам да му служим. Стога сам се молила и рекла му да сам и ја један од његових Сведока. Џејми је осећао исто.

Кушње у школи

Убрзо после тога, у школи је учитељ тражио да свако дете у разреду каже којој религији припада како би то могао забележити у школски дневник. Када је дошао ред на Џејмија, он је јасно и гласно рекао: „Јеховин сведок.“ Учитељ је застао и замолио га да понови одговор, што је он и урадио. „Ја не мислим тако, али још ћемо попричати о томе“, рекао је учитељ. Када је дошао ред на мене, ја сам такође гласно рекла: „Јеховин сведок.“ Видно незадовољан, учитељ је позвао директора школе.

„Испред мене се налазе формулари које су ваши родитељи попунили када су вас уписивали у школу и ту не пише да сте ви Јеховини сведоци“, одлучно је рекао директор. „Али то је религија по којој ми живимо“, одговорили смо с поштовањем. После тога, ни директор ни учитељ више нису покретали то питање.

У школи сам покушавала да оно мало што сам знала из Библије поделим са својим друговима и другарицама из разреда. Носила сам са собом свој примерак књиге Моја књига библијских прича и понекад сам читала приче из ње једној девојчици која је веровала у Бога. a Али, пошто сам се трудила да живим по хришћанским мерилима, никад нисам била посебно омиљена и понекад сам се осећала веома усамљено.

Молила сам се Јехови толико често и горљиво да је он постао мој најближи пријатељ. Сваког дана после школе, села бих на свој кревет и испричала Јехови све што се десило тог дана, све до најситнијих детаља. Често сам плакала. Док су ми сузе текле низ лице, преклињала сам га: „Јехова, молим те, допусти ми да ти служим заједно с твојим народом.“ Након молитве сам се увек осећала много боље.

Писмо које ми је давало снагу

Када сам имала десет година, Џејми се вратио у Мое да живи с татом. У духовном погледу, отада сам била још више изолована. А онда, док сам једном приликом била код наших комшија запазила сам часопис који издају Јеховини сведоци. Запамтила сам адресу подружнице и сва узбуђена пожурила кући да је запишем. Написала сам писмо у ком сам најискреније објаснила ситуацију у којој се налазим и замолила их да ми помогну у духовном погледу. Сузе су ми наврле на очи када сам добила њихов одговор, дирљиво писмо дуго две стране, упућено лично мени. То је за мене био прави доказ да сам драгоцена Јехови!

У писму су ме подстакли да развијам веру какву је имала израелска девојчица из библијских времена која је постала слушкиња Намана, заповедника сиријске војске. Иако је била у заробљеништву и живела далеко од домовине, остала је близу свог Бога, Јехове. И осим што је неустрашиво говорила о својој вери, доказала је да је прави сведок за њега (2. Краљевима 5:1-4).

У писму је још стајало: „Попут те девојчице, ти треба да служиш Јехови тако што ћеш бити послушна својим родитељима и марљиво учити у школи. Такође, треба да останеш близу Јехове тако што ћеш се молити и проучавати.“ У закључку је писало: „Данијела, знај да је Јехова увек уз нас, без обзира где живели. Ми смо сигурни да ти верујеш у то“ (Римљанима 8:35-39). То писмо, сада већ старо и похабано, још увек стоји у мојој Библији. Често сам га читала кроз све ове године и ниједном нисам могла задржати сузе.

Убрзо након тога, добила сам још једно писмо. У њему је стајало да се мој отац побринуо да поштом добијам часописе Кула стражара и Пробудите се! Била сам ван себе од среће! Сада сам редовно добијала духовну храну. Свако издање које је стигло прочитала бих од прве до последње странице. Још увек чувам прве бројеве ових драгоцених часописа. Отприлике у то време, хришћанске  старешине из тамошње скупштине су почеле да ме посећују. Њихове посете, премда веома кратке, биле су веома охрабрујуће.

Промене које су водиле до напретка

Иако се моја ситуација побољшала, још увек сам чезнула да служим Јехови с потпуном слободом. Зато, када сам напунила 13 година, питала сам маму да ли бих могла да живим с татом. Много сам волела маму, као што је и она волела мене, али била сам одлучна да служим Богу. Када се она сложила с тим, вратила сам се у Мое и почела да проучавам Библију са Сведоцима из тамошње скупштине. С татиним допуштењем, Џејми и ја смо такође ишли на све састанке. Сведоци су заиста дали све од себе да нам помогну. Џејми и ја смо брзо напредовали у духовном погледу и крстили се једно за другим, с неколико месеци разлике. Заиста, молитве које сам упућивала у детињству биле су услишене. Коначно сам служила Јехови заједно с његовим народом!

У то време, веома сам се зближила са својим течом и тетком, Филипом и Лорејн Тејлор, који су такође припадали скупштини Мое. Гледали су на мене као на своју ћерку. Када су се преселили на острво Бугенвил, које припада Папуа-Новој Гвинеји, да би служили тамо где је већа потреба за објавитељима Краљевства, ја сам једва дочекала њихов позив да им се придружим. Имала сам само 15 година, али родитељи су ми дозволили да идем.

На Бугенвилу сам наставила школовање путем дописне школе. Преостало време сам проводила у служби проповедања. Каква је само радост била служити заједно с мисионарима и пионирима! Ти острвљани су били најпонизнији људи које сам икад срела, и многи су били веома заинтересовани за проучавање Библије.

Касније су избили политички немири и постало је сувише опасно да ту останем. Било ми је веома тешко да напустим то мало острво и његов предиван народ. Док је мали авион у ком сам се налазила узлетао, видела сам течу Филипа како стоји на писти и маше ми. Неутешно сам плакала и тихо преклињала Јехову да ми допусти да му једног дана служим као мисионар у другој земљи.

Даљњи одговори на моје молитве

По повратку у Аустралију, након што сам завршила средњу школу, почела сам да радим као приправник за канцеларијски посао у једној фирми која се бави правним пословима. У то време, мој отац се поново оженио и сада је требало да се брине о својој новој породици. Џејми је живео с мамом, а ја сам неко време живела мало с мамом, мало с татом. Живот ми је постао компликован. Требало је да га поједноставим и да се усредсредим на духовне циљеве. Тако сам 1994. почела да служим као општи пионир у Моу.

Поново сам била срећна. Дружила сам се с младима из скупштине који су имали духовне циљеве, и они су ми постали велика подршка. У ствари, 1996. сам се удала за једног од њих, Вила, благог, љубазног и понизног човека, који је за мене био прави благослов од Јехове.

Били смо задовољни животом у браку и изгледало је да је наша срећа потпуна. Једног дана, Вил је стигао кући с посла заједно с путујућим надгледником, који је посећивао скупштине у нашој области. Најпре ми је рекао да седнем, а онда ме упитао: „Да ли би била спремна да се преселиш у неку другу скупштину којој је потребна помоћ?“ У свом срцу сам без премишљања рекла да. Ипак, желећи да се нашалим, питала сам: „Где? Вануату? Фиџи?“ Када је Вил одговорио: „Морвел“, ја сам непромишљено узвратила: „Али то је суседна скупштина!“ Обоје смо се насмејали и одмах се сложили да би нам било веома драго да пређемо у суседну скупштину да бисмо тамо служили као пионири.

Током следеће три године које смо провели у скупштини Морвел имали смо много радости и добрих резултата. А онда је уследило још једно изненађење. Добили смо позив од аустралијске подружнице да служимо као специјални пионири. Која је била наша додела? Источни Тимор, мала земља на крајњем истоку индонежанског архипелага. b Очи су ми се напуниле сузама. Захвалила сам Јехови што је одговорио на  све моје молитве. Не само што ме је прихватио као свог слугу, већ смо сада мој супруг и ја могли служити у некој другој земљи.

Служба у другој земљи

У јулу 2003. стигли смо у главни град, Дили. Скупштина Дили, једина у овој земљи, састојала се од 13 специјалних пионира из Аустралије и шачице локалних Сведока. Овдашња браћа и сестре су веома сиромашни; већина је изгубила своје поседе и неке чланове породице током 24-годишњег грађанског рата који се завршио 1999. Многи су такође подносили велико противљење породице због своје новостечене вере. Међутим, упркос тим искушењима и сиромаштву, они су у духовном погледу богати и срећни (Откривење 2:8, 9).

Установили смо да већина житеља верује у Бога и поштује Библију. У ствари, убрзо је толико људи желело да проучава Библију да нисмо успевали да све то постигнемо! С временом су неки од оних с којима смо проучавали Библију почели да служе раме уз раме с нама као наша крштена браћа и сестре. Њихов духовни напредак доносио нам је велику радост.

Затим су 2006. у Дилију поново избили немири. Напетост између различитих етничких група прерасла је у прави сукоб. Многе куће су биле опљачкане или спаљене до темеља, и многи Сведоци из тог места су потражили уточиште у домовима специјалних пионира. Наша кућа и двориште су претворени у привремени избеглички логор, и једно време је скоро 100 људи живело с нама! Надстрешница за кола постала је кухиња, трпезарија и привремена Дворана Краљевства.

Премда је око нас било пуцњаве и експлозија граната, наш дом је био мирна лука. Сви смо осећали Јеховину заштитничку руку. Сваки дан смо започињали заједничким разматрањем библијског стиха. Одржавали смо састанке као и обично. Такође смо проучавали Библију са заинтересованим особама.

Како су пролазиле седмице, постало је јасно да би за браћу која су рођена у источном делу земље било опасно да остану у Дилију. Стога су одговорна браћа одлучила да оснују нову групу у Баукауу, другом граду по величини, који је удаљен три сата вожње источно од Дилија. То је био разлог зашто смо Вил и ја добили нову доделу.

Стигли смо у Баукау у јулу 2006, скоро тачно три године по доласку у Источни Тимор. Наша нова група састојала се од четири специјална пионира и шест локалних Сведока. Тамошња браћа и сестре су напустили све своје поседе у Дилију, али још увек нису изгубили своје велике осмехе. Заиста смо се дивили њиховој вери и самопожртвованости!

Вил и ја још увек служимо у Баукауу. Волимо нашу доделу и сматрамо да је она још један благослов од Јехове. Када размишљам о прошлости, видим колико је бака била у праву. Јехова је заиста бринуо о мени све ове године. Не престајем да му захваљујем за част да му служим заједно с његовим народом. Такође, с великим нестрпљењем чекам да поново видим баку када ускрсне. Онда ћу моћи да јој захвалим што ми је дала кључ који ми је отворио врата истинске среће и смисаоног живота.

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

Са баком

[Слика на странама 28, 29]

Са супругом Вилом