Има ли неко оловку?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

ЈЕФТИНА је, одмах спремна за употребу и веома лагана. Комотно може да стане у џеп. Не треба јој енергија за покретање, никад не процури а траг који оставља може се обрисати. Деца је користе док уче да пишу, талентовани уметници праве ремек-дела помоћу ње, а већина нас држи једну при руци да бисмо нешто прибележили. Да, обична оловка је једно од најјефтинијих и најчешће коришћених средстава за писање на свету. Задивљујућа прича о њеном проналаску и развоју почиње једним случајним открићем на сеоском подручју у Енглеској.

Црно олово

У 16. веку, у брдима у долини Бороудејл, у Језерској области на северу Енглеске, пронађено је грумење непознате црне супстанце. Иако је тај минерал изгледао као угаљ, није горео и остављао је сјајан, црн траг који се лако брисао. Због његовог масног састава, завијали су га у овчију кожу или су правили кратке штапиће које су везивали жицом. Не зна се ко је први дошао на идеју да црно олово стави у држаче од дрвета, али до 1560-их, једноставне дрвене оловке стигле су на европски континент.

Ускоро се црно олово ископавало и извозило за потребе уметника, а у 17. веку се практично свуда користило. У исто време, произвођачи оловака покушавали су да усаврше средства за писање која су правили од црног олова. Чисто црно олово из Бороудејла, које се лако вадило, постало је мета лопова и кријумчара. Због тога је Британски парламент 1752. донео закон којим се крађа тог материјала кажњавала затвором или прогоном у кажњеничке колоније.

Године 1779, шведски хемичар Карл Шеле дошао је до неочекиваног открића да црно олово у ствари уопште није олово  већ меки облик чистог угљеника. Десет година касније, немачки геолог Абрахам Вернер назвао га је графит, од грчке речи графеин што значи „писати“. Да, супротно њиховом називу, оловке у ствари не садрже нимало олова!

Развој оловке

Енглеска је годинама држала монопол над производњом оловака јер је тамошњи графит био довољно чист да је могао да се користи без додатног обрађивања. Пошто је европски графит био слабијег квалитета, произвођачи оловака покушавали су да пронађу нове начине да побољшају оловке. Француски инжењер Никола-Жак Конте помешао је самлевени графит са глином, ту смесу је обликовао у штапиће и испекао у пећи. Мењајући однос графита и глине, правио је мине за оловке различитих нијанси црне боје — што се ради и данас. Конте је своје откриће патентирао 1795. године.

У 19. веку производња оловака постала је уносан посао. Графит је био откривен на многим местима, укључујући Сибир, Немачку и подручје данашње Чешке. У Немачкој и касније у Сједињеним Државама, отворене су многе фабрике. Механизација и све већа производња проузроковали су пад цена тако да су почетком 20. века чак и деца у школама користила оловке — дрвене „оловке за један пени“, како су их звали у Сједињеним Државама.

Савремена оловка

Сваке године широм света произведе се на милијарде оловака, што оловку чини идеалним, универзалним средством за писање и цртање. Обичном дрвеном оловком може се повући линија дуга 56 километара и написати 45 000 речи. Металне или пластичне патент-оловке имају танке мине које се не морају оштрити. Дрвене бојице уместо графита имају пигменте различитих боја.

Универзална, отпорна, једноставна и ефикасна, скромна оловка не показује знаке застарелости. Зато ћете и наредних година код куће или на послу вероватно чути питање: „Има ли неко оловку?“

[Оквир/Слика на 13. страни]

КАКО ГРАФИТ ДОСПЕВА У ОЛОВКУ?

Смеса од самлевеног графита, глине и воде провлачи се кроз уску металну цевчицу из које излази у облику налик на дуге шпагете. Након што се осуши, исече и испече у пећи, графит се потапа у врело уље и восак. Дрво које се лако реже, најчешће кедровина, исече се у танке глатке дашчице — с издубљеним жлебовима — дебљине као пола оловке. Графитне мине се убацују у те жлебове, а друга дашчица се намаже лепком и притисне на прву дашчицу. Кад се лепак осуши, секу се појединачне оловке. Након обликовања, шмирглања, бојења и утискивања назива произвођача и других ознака, оловка на којој се не виде трагови где је спојена, спремна је за коришћење. Понекад се на оловку додаје гумица за брисање.

[Извор]

Faber-Castell AG

[Оквир/Слика на 14. страни]

КОЈУ ОЛОВКУ ДА КОРИСТИМ?

Да бисте изабрали одговарајућу оловку, погледајте слова или бројеве утиснуте на оловци. То су ознаке за степен тврдоће или мекоће. Мекши графит оставља тамнији траг.

HB је ознака за универзалну, средњу тврдоћу графита.

B је ознака за мекши графит. Број као што је 2B или 6B означава степен мекоће — што је већи број, графит је мекши.

H је ознака за тврђи графит. Што је већи број — 2H, 4H, 6H и тако даље — графит је тврђи.

F је ознака за тврдоћу графита између HB и H.

Неке земље користе другачије ознаке. На пример, у Сједињеним Државама број 2 означава исту тврдоћу графита као HB. У том систему означавања већи број указује на тврђи графит.