Моја љубав према музици, животу и Библији

Испричао Борис Гулашевски

Замислите слепог човека који је прешао шездесету и претрпео два озбиљна срчана напада. Сузе му се сливају низ лице док захваљује Богу што му је дозволио да га упозна. У таквој ситуацији сам се нашао пре 11 година.

РОЂЕН сам 1930. године у украјинском селу Цибулеву, у области Черкаси. Током једне од Стаљинових чистки 1937, мој отац је био ухапшен и осуђен као „државни непријатељ“. Стан нам је одузет и већина наших познаника нас је избегавала. Ускоро су многи од њих такође били ухапшени. Било је то време великог неповерења, издаје и страха.

Два месеца након хапшења мог оца, родила се моја сестра, Лена. Мајка, Лена, мој брат Николај и ја провели смо ту зиму у малој соби без прозора и пећи. Након тога, преселили смо се у кућу мог деде. Николај и ја смо бринули о кући, цепали дрва за огрев и обављали поправке. Волео сам да радим својим рукама. Правио сам ципеле и бавио се столарским занатом. Такође сам волео музику, тако да сам од шперплоче направио себи балалајку и научио да је свирам. Касније сам научио да свирам гитару и мандолину.

Као мали, био сам крштен у католичкој цркви. Али пошто нисам разумео црквена учења и обичаје, атеистичко гледиште ми је деловало разумније. После Другог светског рата, прикључио сам се Комсомолу (Комунистичком савезу омладине) и када би се појавила прилика, други чланови те организације и ја расправљали смо с верницима покушавајући да им докажемо да Бог не постоји.

 Губитак вида

Након што је Немачка напала Совјетски Савез 1941, линија фронта пролазила је кроз наше село неколико пута за време Другог светског рата. Током бомбардовања 16. марта 1944, био сам повређен и изгубио сам вид. Осећао сам очај, безнађе и физички бол.

Када је линија фронта померена на запад и када су се Немци повукли, почео сам да излазим у шетње по башти и да слушам пој птица. Мајка ми је из сажаљења давала да пијем вотку, а мештани су ме позивали на њихове забаве на којима сам свирао. Пушио сам и утапао свој очај у алкохолу. Ускоро сам схватио да то не води решењу мојих проблема.

Моја тетка, која је била учитељица, сазнала је да постоје школе за слепе и убедила је моју мајку да ме пошаље у једну од њих. Године 1946, кренуо сам у школу у граду који се сада зове Камјанец-Подиљски, где сам вредно учио. Научио сам да читам и пишем на Брајевом писму. Такође сам наставио да учим да свирам, и многе сате сам провео учећи да свирам малу хармонику. Видевши колико се трудим, помоћник директора ми је дозволио да свирам његову хармонику. Такође сам научио да свирам клавир.

Мој дом

Године 1948, оженио сам се једном учитељицом из школе, која ми је помагала око учења. Њен муж је погинуо у рату и оставио је са две мале ћерке. Након што сам завршио школу, преселио сам се код ње. Давао сам све од себе да будем добар муж и отац и зарађивао сам за живот тако што сам свирао. Затим смо добили сина, 1952. године.

Планирао сам да саградим кућу за своју породицу. За изливање темеља и изградњу спољних зидова унајмио сам раднике, али многе ствари сам са̂м урадио. Чуло додира и замишљање надокнадили су ми губитак вида. Узео бих комад дрвета у руке, опипао га и замислио како изгледа. Онда бих направио нешто од тога, укључујући и дрвене алатке. Челичне алатке сам наручивао из фабрике. Направио сам зидану пећ, правио намештај и обављао друге послове.

Оркестар флаута

Стекао сам још веће музичко образовање и постао професионални музичар. Након што сам усавршио свирање различитих музичких инструмената, научио сам да свирам флауту. Једном сам поправио малу флауту од бамбуса. Касније сам научио да са̂м правим флауте. Тада су стручњаци мислили да се не могу направити флауте које би производиле ниске тонове, јер би због величине флаута тон био и сувише тих. Због тога није постојао оркестар флаута.

Међутим, успео сам да направим флауту с посебним резонатором који је појачавао  звук. То је значило да флауте могу производити ниске тонове а да не губе на јачини звука. С временом, почео сам да правим различите комплете флаута које су могле произвести сложене хармоније.

Раније сам састављао оркестре које су сачињавали традиционални инструменти. У једном од мојих оркестара извођачи су били искључиво слепе особе. Затим сам, 1960. године сачинио један оркестар у ком су се свирале само флауте — једини такав оркестар у Совјетском Савезу, а можда и једини на свету.

Нова сазнања и сумње

Године 1960, један стручњак који је поправљао неколико мојих инструмената почео је да прича са мном о религији. Као и обично, расправљао сам се с њим, тврдећи да Бог не постоји. Предложио ми је да слушам док ми он чита нешто из Библије. Будући да никад нисам читао Библију, пристао сам.

Веома ме је дирнуо извештај о Јакову који је напорно радио да би збринуо своју породицу. Док сам слушао извештај о томе како су Јосифова браћа продала Јосифа у ропство и о његовим искушењима, и како им је касније опростио, заплакао сам (Постанак, поглавља 37 и 39-45). Веома ми се свидело и Златно правило, које каже да према другима треба да се опходимо онако како бисмо желели да се они опходе према нама (Матеј 7:12). Тако сам почео да упознајем Библију и заволео сам је.

Са тим својим пријатељем почео сам да посећујем састанке баптиста, где сам добио „Нови завет“ на Брајевом писму који сам пажљиво читао. Међутим, приметио сам неслагања између оног што је у њему писало и баптистичких учења. На пример, Библија показује да су Бог и Исус различите особе и да је Бог већи од Исуса (Матеј 3:16, 17; Јован 14:28; Дела апостолска 2:32). Ипак, баптисти тврде да су Бог и Исус једнаки и да су део Тројства. Прочитао сам „Нови завет“ много пута, практично сваку реч, и био сам сигуран да се то учење не налази у Библији.

У библијском преводу који смо имали, налазила се реч „пакао“. Покушавао сам да га замислим у складу с баптистичким учењем — као место вечног мучења у ватри. То је деловало страшно! Библија за Бога каже да је љубав, и нисам могао да замислим да би он створио такво место (1. Јованова 4:8). Време је пролазило, а моје сумње у вези с паклом као и осталим баптистичким учењима биле су све веће.

Велике промене

До 1968. године, моје пасторке су већ биле удате и имале су своју децу. У то време, између моје супруге и мене дошло је до озбиљних неслагања. Када размишљам о том времену, жао ми је што нисмо показивали више љубави и стрпљења једно према другом. Развели смо се, а моја наредна два брака такође су се завршила разводом.

Године 1981, преселио сам се из Каменец-Подољскија, где сам живео 35 година, у Јошкар-Олу, град удаљен од Москве око 600 километара. Тамо сам наставио са својим стваралаштвом. Један од мојих оркестара имао је 45 чланова који су свирали различите флауте. Било је флаута дугих 20 центиметара с пречником мањим од 1 центиметра које су производиле високе тонове, па све до великих флаута дугих преко 3 метра с пречником од 20 центиметара које су производиле ниске тонове. Наши концерти били су емитовани на радију и телевизији, и наступали смо широм земље.

На такмичењу 1986. године на ком су учествовале музичке групе из целог Совјетског Савеза, добио сам признање и медаљу за унапређивање уметности свирања флауте. Годинама касније, снимљен је документарни филм под називом „Соло за флауту, или бајка о једном музичару“. У извештају у новинама Марииская правда стајало је: „Борис Николајевич Гулашевски, који је представљен у овом филму, примио је посебно признање за то што је основао оркестар флаута, једини оркестар те врсте у Русији.“

 Трагање за истином

Када сам се преселио у Јошкар-Олу, учланио сам се у једну библиотеку у којој је било пуно публикација на Брајевом писму. Добро сам се упознао са учењима католика, пентекосталаца и методиста. Такође сам ишао у православну цркву. Изненадио сам се што су они научавали исте ствари које сам чуо у баптистичкој цркви, за које сам се већ уверио да немају темељ у Библији.

Један православни свештеник, Александар Мењ, писао је да је Божје лично име Јахве. Такође је писао да су Јевреји некада служили Богу на исправан начин, али су своје обожавање касније упрљали паганским учењима и идолопоклонством. То што је написао веома је утицало на мене и ојачало моју жељу да трагам за истином.

Одлучан да пронађем истину

У једном од мојих оркестара, била је једна музичарка, Лиза, чији је вид толико слаб да је практично слепа. Венчали смо се 1990. и она је такође почела да се занима за религију. Те године посетио сам мајку, која је живела с мојом сестром Леном у Барановичима, у Белорусији. На мајчин захтев, отишао сам у католичку цркву где сам се причестио. Било је то време перестројке у Совјетском Савезу, и свештеник је већи део проповеди посветио политичким променама. Још једном сам био сигуран да то није оно за чим сам трагао.

Године 1994, преживео сам два срчана напада и озбиљно сам се разболео. Те године је и моја мајка преминула. Упркос свему томе, и даље сам читао Библију. Прочитао сам „Нови завет“ већ 25 пута, а након тога сам престао да бројим. И даље сам читао и имао све више и више питања. Увидео сам да не могу сам да схватим библијску истину.

Светло разумевања

Јеховини сведоци су на моја врата у Јошкар-Оли закуцали 1996. године. Био сам веома сумњичав према њима јер се у новинама говорило да су опасна секта. Али онда сам помислио: „Какву ми штету они могу нанети?“ Прво што сам их упитао било је шта они научавају у погледу Тројства. Одговорили су да се ни та реч ни такво учење не налазе у Библији. Био сам одушевљен, будући да сам и ја дошао до истог закључка.

Када сам из превода Библије који је одобрио руски синод прочитао Излазак 6:3, где се појављује Божје име, Јехова, срце ми је поскочило! Био сам запањен што су религије варале људе сакривши Божје име од њих. У исто време, био сам одушевљен што Сведоци носе име Створитеља и објављују га другима! (Исаија 43:10).

Сведоке сам засуо питањима. На пример: „Зашто Библија говори о паклу? Зашто у преводу Библије који је одобрио синод стоји да ће земља изгорети?“ Постављао сам питање за питањем, али након што су ми одговарали користећи Библију, схватио сам да сам пронашао религију о којој сам годинама сањао. Са сузама радосницама, клекнуо сам и захвалио Богу.

Ускоро су Сведоци почели да ме воде на састанке и био сам одушевљен тиме што је публика пажљиво слушала и листала странице Библије док је говорник износио предавање. Кад би он споменуо неки библијски стих, присутни би га потражили у својој Библији. Никад тако нешто нисам доживео. На том састанку певала се песма заснована на стиху из Исаије 35:5, која почиње речима: „Кад очи слепих гледаће“.

Почео сам да проучавам Библију са Сведоцима и по четири пута недељно. Ускоро сам разумео зашто Бог допушта невоље и ратове и како ће уклонити последице таквих патњи. Посебно ме је дирнуло када  сам сазнао за Божје обећање пуно љубави у повезаности с његовим Краљевством путем кога ће остварити своју вољу да послушни људи вечно живе у рају на земљи (Постанак 1:28; Исаија 65:17-25; Откривење 21:1-5). Све боље сам разумевао библијска учења и 16. новембра 1997. крстио сам се у знак предања Богу.

Уједињени у служењу Богу

Убрзо после мог крштења, Лиза је такође почела да проучава Библију. Иако је имала проблема због укочености, брзо је напредовала и крстила се 1998. године. Морали су је носити до базена за крштење, али била је одлучна да служи Богу целом душом. Унајмили смо терапеута и Лиза је уз то радила вежбе. С временом је укоченост нестала. Сада не само што посећује све састанке већ проповеда од врата до врата и путује до удаљених места да би проповедала.

Сваки пут кад идем да проповедам молим се за храброст. Након молитве, узмем свој штап, кренем од куће и идем до станице тролејбуса путем који ми је добро познат. Када чујем нечије кораке како ми се приближавају, започнем разговор о Библији. Када уђем у тролејбус, седнем негде у средини, причам са људима о Библији и оставим им литературу. Ако се неко заинтересује, разменимо телефонске бројеве.

Недавно сам имао прилику да разговарам са учитељем музике ког сам срео у једном санаторијуму. Био је задивљен видевши мудрост која се налази у Библији. Када се тај човек вратио кући, почео је да проучава Библију са Јеховиним сведоцима. У том истом санаторијуму упознао сам директора једне тамошње фабрике чији је син слеп. Говорио сам му о својој нади и почео је да се занима и да цени библијска учења.

Од када сам се крстио, помогао сам да осам особа постану објавитељи Краљевства и проучавао сам Библију са још многима. Јехова и даље мојој супрузи и мени пружа огромну подршку путем наше хришћанске браће и сестара. Они нам читају и заједно разговарамо о публикацијама темељеним на Библији. Такође нам снимају говоре на састанцима и конгресима. Све то нам омогућава да дубоко усадимо библијска учења у наше срце и да их преносимо другима. На тај начин нам скупштина помаже и јача нас (Колошанима 4:11).

Многе године сам посветио музици и сада са задовољством певам мелодије Краљевства. Научио сам напамет већину песама из руске песмарице Певајмо хвалоспеве Јехови. Верујем да ме је Јехова пронашао у овом злом свету и помогао ми да нађем излаз из духовне таме. Зато сам уверен да ће ме једног дана такође избавити из ове дословне таме.

[Слика на 19. страни]

Док свирам на бас флаути за Ц-дур

[Слика на 20. страни]

Док свирам хармонику, 1960. године

[Слика на странама 20, 21]

Оркестар флаута

[Слика на 23. страни]

Данас са Лизом