Крстионице — неми сведоци заборављеног обичаја

ПОКРЕНИ

Крстионице — неми сведоци заборављеног обичаја

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

„КРШТЕЊЕ у катедрали подрањањем“, гласио је наслов једног чланка у француским новинама из 2001. године. Уз тај чланак објављена је и једна слика обраћеника на католицизам, који је стајао у великом базену за крштење, у води до колена док му је бискуп изливао воду на главу. Та слика је објављена на још многим местима широм света, чиме је приказан католички обичај који је настао после Другог ватиканског сабора, да се обраћеници крштавају путем делимичног подрањања. Због тога се јављају питања: С обзиром на то да је већина католика крштена прскањем водом док су били бебе, који начин крштавања одговара примеру који су оставили Јован Крститељ и Исусови апостоли? Како би требало да се хришћани данас крштавају? Одговоре на та питања можемо добити ако размотримо историју крстионица. a

Порекло и значење крштења

Хришћанско крштење првобитно се обављало потпуним подрањањем. То нам је јасно из извештаја о етиопском службенику ког је крстио Филип. Након што је разумео ко је Христ, тај етиопски дворанин је видевши неку воду рекао: „Шта ме спречава да се подроним?“ (Дела апостолска 8:26-39, The Emphatic Diaglott). Грчка реч која је овде преведена са „подронити“ јесте баптизо. Она указује на потпуно подрањање. Када се узме у обзир да се крштење упоређује са сахрањивањем, онда то додатно истиче ту мисао (Римљанима 6:4; Колошанима 2:12). Занимљиво је да се у неким француским преводима Библије (на пример Шураки и Перно), Јован Крститељ назива Јован подрањач.

Током првих векова хришћанства, потпуно подрањање обављало се где год је било довољно воде — у рекама, у мору, или у приватним купатилима. Међутим, како се број обраћеника повећавао, почеле су се градити крстионице на многим местима широм Римског царства, од Далмације до Палестине и од Грчке до Египта. Једна од најстаријих крстионица која је до сада ископана, налази се у Сирији, на обали реке Еуфрат и потиче негде око 230. н. е.

Када је хришћанство постало призната религија у Римском царству у четвртом веку наше ере, милиони су постали хришћани и требало је да буду крштени. Зато су крстионице ницале посвуда. До шестог века, само у Риму постојало је око 25 крстионица укључујући ону у базилици светог Јована Латерана. У Галији је свака бискупија имала своју крстионицу. Према једној књизи, било их је до 150. По селима их је вероватно било на стотине смештених у близини мањих цркава, гробова и манастира.

Изградња и снабдевање водом

Крстионице су углавном биле округли или многоугаони споменици, било да су грађене као посебне, издвојене грађевине или у склопу са већ постојећом црквом. Ископине откривају да су то биле мале грађевине (углавном мање од 200 квадратних метара) али прелепо украшене стубовима, мермером, мозаицима и фрескама на којима су понекад приказивани библијски догађаји. Неке крстионице, попут оне у граду Мариана, на Корзици, имале су чак отмене надстрешнице или засторе изнад базена. И сам базен називан је крстионица и био је у облику квадрата, круга, шестоугла, правоугаоника, крста или осмоугла. Као што се види по њиховим димензијама, прве крстионице очигледно су направљене за крштавање одраслих. Углавном су биле довољно велике да у њих стану најмање две особе. На пример, у централном делу источне Француске, у Лиону, измерена је ширина базена од скоро три и по метра. Многи базени имали су степенице — обично седам — којима се силазило у воду.

Снабдевање водом била је наравно највећа брига пројектаната. Многе крстионице изграђене су у близини природних извора или рушевина термалних купатила, као што је она у Ници на југу Француске. Базени су се често пунили и празнили помоћу цеви. У другим случајевима, кишница из оближњих резервоара допремала се кофама.

Крстионица светог Јована у Поатјеу, на западу Француске, која је изграђена око 350. н. е., добро приказује како је изгледала хришћанска крстионица из четвртог века. У просторији правоугаоног облика окруженој надограђеним крилима, налазио се осмоугаони базен с три степенице. Базен је дубок око метар и по, а у пречнику широк око два метра. Био је повезан са аквадуктом који је снабдевао град водом а напајао се са оближњег извора.

Потпуно или делимично подрањање?

Да ли се у тим крстионицама практиковало потпуно подрањање? Неки хришћански историчари одговарају одрично, тврдећи да се прскање (изливање воде на главу) спомиње као могући поступак у раној историји католичке цркве. Они такође помињу да многи базени нису били дубљи од једног метра тако да одрасла особа не би могла да буде подроњена. Католичка енциклопедија каже да је у Појтерсу „особа која је крштавала [свештеник] могла сићи три степенице у базен а да при том не покваси стопала“.

Међутим, чак и каснија приказивања крштења представљају потпуно подрањање као уобичајени начин крштавања, при чему се особа непосредно пре крштења налази у води до груди или чак до врата. (Видите горње слике.) Да ли је потпуно подрањање било могуће чак и ако је ниво воде допирао до струка одрасле особе просечне висине? У једној књизи се наводи да је одводни систем могао бити привремено заустављен како би особа која клечи или је сагнута могла бити подроњена. b Професор католичке литургије у Паризу, Пјер Жунел, каже: Особа је „стајала у води до струка. Спустивши руку на њену главу, свештеник или ђакон ју је нагнуо тако да је била потпуно подроњена“.

Смањивање

С временом је једноставан поступак крштавања из времена апостола постао веома компликован ритуал, уз посебну одећу и покрете, молитве за истеривање Ђавола, благосиљање воде, изражавање своје вере и помазање. Делимично подрањање је наставило да се практикује. Базени за крштавање били су све мањи, неки су смањени упола од своје првобитне ширине и дубине или чак и више. На пример, у Сазеру на југу Француске, где су базени првобитно били дубоки скоро метар и по, до шестог века њихова дубина износила је само пола метра. Касније око XII века, делимично подрањање у римокатоличкој цркви уступило је место прскању. Према мишљењу француског академика Пјера Шона, то се може приписати „све раширенијем обичају крштавања деце у земљама у хладнијим пределима, где није било могуће уронити новорођенче у хладну воду“.

Такав развој догађаја водио је до тога да су се правиле све мање и мање крстионице. У свом истраживању хришћанског крштења, историчар Фредерик Булер каже: „Археологија, писани документи и уметничка дела показују да се, уопштено говорећи, начин крштавања мењао од потпуног подрањања одраслих током првих векова хришћанства до прскања водом новорођенчади, а у међувремену се практиковало делимично подрањање одраслих и потпуно подрањање деце.“

Данас изгледа да делимично подрањање одраслих постаје све популарније, а савремене крстионице су веће од пређашњих. И у складу са оним што је Булер назвао носталгијом за подрањањем, у савременим католичким прописима препоручује се више него икада крштење потпуним подрањањем. Интересантно је да се у Библији све време истицало потпуно подрањање као одговарајући поступак за хришћанско крштавање.

[Фусноте]

a Израз „крстионица“ обично се користи за црквени објекат или део цркве где се спроводи церемонија крштења.

b Многи Јеховини сведоци у савремено доба крстили су се потпуним подрањањем у малим базенима или чак кадама.

[Слика на 13. страни]

Крстионица светог Јована у Поатјеу, у Француској

[Слика на 13. страни]

Реконструкција крстионице из петог века у Мариани, на Корзици

[Извор]

[Слике на 14. страни]

ПРИКАЗИ ХРИСТОВОГ КРШТЕЊА

Исус до струка у води реке Јордана, док анђели носе платно да обришу његово тело — IX век

[Извор]

Исус у реци Јордану у води до врата. Са леве стране, два анђела држе платно, спремни да обришу његово тело — XII век

[Извор]

ПРОБУДИТЕ СЕ!