Зашто страхујемо од смрти?

„Смрт је најстрашнија од свих ствари, јер она је крај“ (Аристотел)

ПРИЈАТЕЉИ су је сматрали побожном особом, истинским верником. Неки су је чак звали „стубом њене цркве“. Веровала је да смрт није крај свему, већ прелаз у загробни живот. Па ипак, када је изгледало да се њој ближи смрт, обузео ју је страх. Мучена сумњама, та жена је питала свог духовника: „Има толико много [веровања о томе шта се дешава приликом смрти]; како знате шта је од тога истина?“

У скоро свакој религији и друштву заступљена је идеја да после смрти људи настављају да постоје или да ће поново постојати. Од мноштва веровања, које је истинито? Многи сумњају у било какав вид постојања после смрти. Шта ви мислите о томе? Да ли сте поучени да се људски живот наставља после смрти? Верујете ли у то? Да ли се плашите смрти?

Страх од непостојања

Истраживачи указују на то да смрт улива тескобан страх. О тој теми су током последњих деценија написане многе књиге и научни радови. Мада већина људи не воли да размишља о смрти, чињеница је да нас она све прати и зато смо пре или касније приморани да размишљамо о њој. Људски живот је веома крхак — дневно у просеку умре преко 160 000 људи! Смрт чека сваког човека без изузетка и та чињеница је за многе застрашујућа.

Стручњаци су класификовали страх од смрти у различите категорије. Ту спадају страх од бола, страх од непознатог, страх од губитка вољених особа и страх од последица које нечија смрт може имати на пријатеље и породицу.

Најчешћи међу њима је страх од непостојања. Без обзира на верска уверења, многе људе плаши помисао на то да је смрт апсолутни крај свега. Том страху доприноси и наука. Већина функција људског тела сада се може објаснити научним терминима. Сасвим је сигурно да ниједан биолог, физичар или хемичар никада није у људском телу пронашао доказ о постојању неког невидљивог елемента који наставља да живи након смрти физичког тела. Зато многи научници објашњавају смрт као чисто биолошки процес.

 Према томе, не изненађује што многи људи који споља гледано чврсто верују у загробни живот, заправо могу стрепети од помисли да ће приликом смрти престати да постоје. Занимљиво је да је још у древно доба краљ Соломон приписао људској смрти коначност коју неки могу сматрати застрашујућом.

„Прах“ — коначно одредиште?

Пре 3 000 година, краљ Соломон је у књизи Проповедник написао: „Живи су свесни тога да ће умрети, а мртви нису свесни ничега, нити више имају плату, јер је спомен на њих заборављен. И љубави њихове и мржње њихове и љубоморе њихове нестало је.“ Затим је додао: „Све што ти дође под руку да чиниш, чини то свом снагом својом, јер нема ни рада, ни размишљања, ни знања, ни мудрости у гробу у који идеш“ (Проповедник 9:5, 6, 10).

Соломон је под надахнућем рекао: „Какав је крај синовима људским, такав је крај и животињама — свима је исти крај. Како умиру они, тако умиру и оне... Човек није бољи од животиње... Сви иду на исто место. Сви су од праха постали и сви се у прах враћају“ (Проповедник 3:19, 20).

Иако је ове речи записао краљ Соломон, оне потичу од Бога и део су његове писане Речи, Библије. Ови и многи други библијски стихови не подупиру раширено веровање да у нама постоји нешто што после смрти наставља да живи у другом облику (Постанак 2:7; 3:19; Језекиљ 18:4). Да ли нам Бог тиме говори да је „прах“, то јест непостојање коначни крај свих људи? Ни у ком случају!

Библија не научава да неки део човека наставља да живи после смрти. Па ипак, она пружа јасну наду за оне који су умрли. У следећем чланку ће бити речи о томе зашто не морамо страховати да је смрт коначни крај.

[Оквир на 3. страни]

НЕПРИЈАТЕЉ КОМЕ НЕ МОЖЕМО УМАЋИ

Смрт се назива непријатељем човека. Обиље доказа потврђује да она то и јесте. Према једној процени, сваке године умре око 59 милиона људи — у просеку две особе сваке секунде. Како смрт узима свој данак?

◼ Једна особа страда као жртва рата сваке 102 секунде

◼ Једна особа бива убијена сваке 61 секунде

◼ Једна особа почини самоубиство сваких 39 секунди

◼ Једна особа погине у саобраћајној несрећи сваких 26 секунди

◼ Једна особа умре услед последица глади сваке 3 секунде

◼ Једно дете млађе од пет година умре сваке 3 секунде

[Оквир на 4. страни]

УЗАЛУДНО ТРАГАЊЕ

Џејмс Кид, 70-годишњи рудар, нестао је 9. новембра 1949. у планинама Аризоне, у САД. Неколико година касније, након што је званично проглашен мртвим, пронађен је његов тестамент написан оловком, као и новац и вредносни папири у износу од неколико стотина хиљада долара. Кид је у тестаменту одредио да се његов новац користи за истраживање како би се пронашао „научни доказ о постојању душе која приликом смрти напушта тело“.

Недуго затим, више од 100 наводних истраживача и научника поднело је молбу да добије та средства. Уследили су месеци саслушавања пред судом и изнесене су хиљаде тврдњи у прилог постојању невидљиве душе. На крају је суд доделио новац двема угледним истраживачким организацијама. Од тада је прошло више од 50 година, али истраживачи још нису пронашли „научни доказ о постојању душе која приликом смрти напушта тело“.