Габон — уточиште за дивље животиње

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ГАБОНА

МОЖЕТЕ ли да замислите тропску плажу крај које слонови пасу, нилски коњи пливају, а китови и делфини се скупљају у њеној близини? Дуж афричке обале се на око 100 километара протежу плаже на којима су такви призори још увек уобичајени.

Јасно је да то јединствено приобално подручје треба сачувати тако да се и надаље може уживати у сличним призорима. На сву срећу, мере за очување тог подручја предузете су 4. септембра 2002. када је председник Габона објавио да ће 10 посто територије те земље — укључујући и појас нетакнуте обале — бити заштићено формирањем националних паркова.

На том нетакнутом подручју, које покрива око 30 000 квадратних километара — што је једнако површини Белгије — може се пуно тога видети. „Габон има потенцијал да постане природна мека која ће са свих страна света привлачити заљубљенике у природу који трагају за преосталим чудима природе на земљи“, изјавио је председник Омар Бонго Ондимба.

Зашто су ти резервати толико значајни? Око 85 посто Габона се још увек налази под шумом, а чак 20 посто његових биљних врста не може се наћи нигде другде на планети. Надаље, његове екваторијалне шуме пружају уточиште за гориле, шимпанзе, афричке слонове и многе друге угрожене врсте. Захваљујући недавно основаним парковима Габон ће постати истакнути заштитник афричког живог света.

Лоанго — јединствена обала

Национални парк Лоанго је вероватно једно од најизванреднијих одредишта за посматрање дивљих животиња у Африци. Он обухвата пространо подручје на ком се налазе нетакнуте плаже са оближњим слатководним лагунама и густом екваторијалном шумом. Међутим, оно што стварно чини плаже Лоанга јединственим јесу животиње које се могу видети на њима — нилски коњи, афрички слонови, афрички биволи, леопарди и гориле.

Зашто овај приобални појас привлачи те дивље животиње? Крај белих, пешчаних плажа Лоанга налазе се пашњаци где нилски коњи и афрички биволи могу да пасу. Једна врста палме (Borassus aethiopum), која расте крај обале, обилује плодовима који маме афричке слонове готово као што сладолед мами децу. Међутим, најважнија је изолованост од света. Наиме, на песку се могу наћи само отисци животињских стопала.

Будући да на овим осамљеним плажама нема људи, угрожене кожасте морске корњаче на њима слободно полажу јаја. Једна врста пчеларица (Merops malimbicus) има сличан укус што се тиче гнежђења и копа гнездо у песку само неколико метара изнад нивоа мора. Током летњих месеци, преко хиљаду грбавих китова се окупља у мирним водама Лоанга ради парења.

 Две огромне лагуне деле плаже Лоанга од екваторијалне шуме и представљају идеално животно станиште за крокодиле и нилске коње. У тим водама, које су готово окружене копном, има пуно риба, а обале су им прошаране мангровим шумама. Афрички белорепани и орлови рибари лете над лагуном тражећи храну, док неколико врста шарених водомара трага за рибом у плиткој води. Слонови, који воле воду, уживају док пливају преко лагуна како би стигли до обале и халапљиво јели своје омиљено воће.

У екваторијалној шуми, мајмуни се веру по високим гранама крошњи, а шарени лептири лепршају по осунчаним чистинама. Представници једне породице слепих мишева (Epomophorus) се током дана одмарају на свом омиљеном дрвећу, а затим, током ноћи, почињу свој важан посао разношења семења биљака по целој шуми. На рубовима шуме, блиставе птице зване сунчице купе нектар с процветалог дрвећа и грмља. Разумљиво је што је за Лоанго речено да је „место где можете најбоље видети каква је екваторијална Африка“.

Лопе — једно од последњих уточишта за гориле

Национални парк Лопе обухвата пространа подручја нетакнутих кишних шума, као и делове саване и дрвеће дуж реке на северу. То је идеално место за љубитеље природе који би волели да посматрају гориле, шимпанзе или мандриле у дивљини. Ту се налази између 3 000 и 5 000 горила које тумарају на 5 000 квадратних километара заштићеног подручја.

Огастин је некада радио у парку и присећа се јединственог сусрета с горилама 2002. године. „Шетао сам шумом и наишао на породицу од четири гориле“, присећа се. „Мужјак, огроман горила сребрних леђа, стар око 35 година, стао је испред мене попут горостаса. Мора да је био бар три пута тежи од мене. Учинио сам оно што се препоручује у тој ситуацији и сместа сео, оборио главу и гледао у тло у знак подложности. Горила је пришао, сео крај мене и спустио шапу на моје раме. Затим је узео моју шаку, отворио је и разгледао мој длан. Након што се уверио да не представљам претњу за његову породицу, одгегао је у џунглу. Тог незаборавног дана видео сам колико је величанствено доћи у контакт са животињама у њиховом природном окружењу. Иако људи убијају гориле ради меса или због погрешног уверења да су опасне, оне су мирољубиве животиње које заслужују да их штитимо.“

У Лопеу се мандрили, крупни павијани, окупљају у огромним групама у којима их понекад има више од хиљаду. То је једно од највећих окупљања примата на свету, а свакако је и бучно. Један туриста из Камеруна је испричао искуство које је имао с једном од тих огромних група.

„Захваљујући огрлицама с радио-предајником, које неколико животиња носи, наш водич је утврдио где се налазе мандрили. Прошли смо испред те групе, брзо подигли камуфлирани заклон и чекали њихов долазак. Током 20 минута слушали смо шумску мелодију коју је приредило мноштво птица и инсеката. То спокојство је изненада било нарушено када се приближила група мандрила. Услед ломљаве грања и бучног  оглашавања мандрила стекао сам утисак да се ближи велика олуја. Међутим, када сам спазио [мајмуне предводнике], личили су ми више на претходницу неке војске. Крупни мужјаци су ишли напред, брзо се крећући по шумском тлу, док су изнад њих женке и млади скакали с гране на грану. Одједном се један крупан мужјак изненада укопао у месту и сумњичаво погледао око себе. Један млади мандрил, који се кретао кроз крошњу, приметио нас је и дигао узбуну. Цела група је убрзала свој марш, а бука се чак појачала док су крицима љутито показивали своје незадовољство. Нестали су за неколико секунди. Наш водич је проценио да је око 400 мандрила прошло крај нас.“

Шимпанзе су бучне колико и мандрили и још теже се могу уочити док се брзо крећу кроз шуму у сталној потрази за храном. С друге стране, туристи обично виде припаднике једне врсте гвенона (Cercopithecus nictitans), који понекад скакућу по савани која се налази крај шуме. Можда је најосамљенији становник Лопеа гвенон Cercopithecus solatus, ендемска врста која је откривена тек пре 20 година.

Крупне, шарене шумске птице, као што су туракои и кљунорошци, оглашавају своје присуство бучним зовом. У парку је евидентирано око 400 птичјих врста, што га чини привлачним за посматраче птица.

Уточиште за живи свет

Лоанго и Лопе су само два од 13 националних паркова у Габону. У другим парковима налазе се мангрове шуме и штити се јединствени биљни свет и станишта за птице селице. „Габон је заштитио најбоље екосистеме који се могу наћи у целој држави“, рекао је Ли Вајт из Друштва за очување дивљих животиња. „Није значајна само величина, већ и квалитет заштићених подручја. Године 2002, за веома кратко време је створен изузетно обухватан систем националних паркова, у коме је заступљена сва разноликост живих организама те државе.“

Наравно, још увек има пуно тешкоћа, као што председник Бонго Ондимба отворено признаје. „Реч је о међународном подухвату“, каже он, „који ће несумњиво изискивати и краткорочне и дугорочне жртве како бисмо остварили наш циљ да ова чуда природе оставимо будућим нараштајима.“

[Мапе на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АФРИКА

ГАБОН

Тринаест националних паркова у Габону

Национални парк Лопе

Национални парк Лоанго

[Слике на странама 16, 17]

Грбави кит и Лоанго из птичје перспективе

[Извор]

Кит: Wildlife Conservation Society

[Слике на странама 16, 17]

Мандрил (лево) и горила (десно)

[Извор слике на 15. страни]

Robert J. Ross