Како је једно рибарско село постало велеград

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ЈАПАНА

ЈЕДНОГ прелепог летњег дана у августу 1590, Иејасу Токугава (десно), који је касније постао први шогун династије Токугава, * крочио је у рибарско село Едо у источном Јапану. У то време „Едо је имао свега неколико стотина домова у очајном стању, и то сеоских и рибарских кућица“, каже се у књизи The Shogun’s City — A History of Tokyo. У близини се налазило напуштено утврђење које је саграђено више од стотину година пре тога.

То село, које је вековима било непознато, не само што је постало главни град Јапана, Токио, него је и нарасло у ужурбани мегалополис. У префектури ове престонице живи преко 12 милиона људи. Токио је постао један од светских центара технологије, телекомуникације, саобраћаја и трговине, као и седиште водећих финансијских институција. Како је дошло до тако запањујуће промене?

Од рибарског села до града шогуна̂

У другој половини 16. века, феудални племићи који су били у сукобу поделили су Јапан на бројне феуде. На крају је Хидејоши Тојотоми, племић скромног порекла, делимично обновио јединство народа и 1585. постао царски намесник. Иејасу се најпре борио против моћног Хидејошиа, али касније му се придружио. Заједно су опсели и освојили замак у Одавари, који је био упориште утицајног Хоџо клана, и тако су освојили област Канто у источном Јапану.

Хидејоши је доделио Иејасуу огромно подручје од осам покрајина у области Канто, углавном некадашњи посед Хоџо клана, удаљивши тако Иејасуа источно од његовог првобитног поседа. То је очигледно био прорачунат потез како би се Иејасу држао подаље од Кјота, где је живео цар — формални вођа Јапана. Упркос томе, Иејасу је пристао на то и стигао је у Едо као што је описано на почетку. Настојао је да то неупадљиво рибарско село претвори у средиште свог поседа.

Након што је Хидејоши умро, Иејасу је повео удружене трупе, углавном са истока Јапана, против трупа са запада и 1600. године однео је победу у једном дану. Године 1603, Иејасу је био постављен за шогуна, чиме је заправо дошао на чело народа.  Тада је Едо постао нови административни центар Јапана.

Иејасу је наложио племићима да обезбеде људе и материјал како би се саградио огроман замак. Једно време се око 3 000 бродова користило за транспорт огромних комада гранита који се добијао с литица на полуострву Изу, око 100 километара јужно. Када су комади гранита били истоварени, група од стотину и више људи их је преносила до градилишта.

Тај замак, без премца највећи замак у Јапану, био је завршен 50 година касније, током владања трећег шогуна и био је упечатљив знак надмоћи династије Токугава. Самураји, то јест ратници, који су служили шогуну настанили су се око замка. Шогун је захтевао да племићи, поред замкова на својим поседима, одржавају и велике стамбене зграде у Еду.

Да би задовољили потребе самураја који су се настанили око замка, у Едо се стицало све више трговаца и занатлија из целе земље. До 1695 — отприлике век након што је Иејасу ступио у то подручје — Едо је имао милион становника! Тада је постао град с највише становника на свету.

Од мача до абакуса

Владавина шогуна̂ је била толико успешна у одржавању мира да је за самураје било све мање посла. Наравно, они су још увек били поносни на свој позив, али самурајски мач је полако узмицао пред трговачким абакусом, ручном рачунаљком која је омиљена на Оријенту. Раздобље мира се наставило више од 250 година. Грађани су, а нарочито трговци, углавном материјално напредовали и имали су већу самосталност. Настала је јединствена култура.

Становништво је уживало у познатим кабуки (историјске драме), бунраку (луткарска позоришта) и ракуго (комичне приче) представама. Током врелих летњих вечери, људи су се окупљали на обалама хладне реке Сумида, крај које се Едо налазио. Тамо су такође посматрали ватромете, што је омиљена традиција која се одржала све до данас.

Па ипак, Едо је остао непознат остатку света. Преко 200 година народу је било забрањено да има контакт са странцима, изузев — у веома ограниченој мери — с Холанђанима, Кинезима  и Корејцима. А онда је, једног дана, неочекиван догађај из корена променио и град и људе.

Од Еда до Токија

Крај обале Еда изненада су се појавили необични бродови из којих је сукљао црни дим. Запањени рибари су мислили да су то вулкани који плутају! Гласине су се незадрживо пронеле градом тако да су многи људи побегли из њега.

Ти бродови, то јест флота од четири брода које је предводио Метју Пери, виши официр америчке морнарице, пристали су у залив Едо 8. јула 1853. године (лево). Пери је тражио да шогунска влада омогући Сједињеним Државама да тргују с Јапаном. Захваљујући Перијевој посети, Јапанци су увидели колико је њихова земља заостајала за остатком света у војном и технолошком развоју.

То је покренуло ланац збивања која су водила до пада династије Токугава и обнове царске власти. Године 1868, Едо је преименован у Токио, што значи „источна престоница“, а указивало је на његов положај у односу на Кјото. Цар се преселио из палате у Кјоту у замак у Еду, који је касније претворен у нову Царску палату.

Под утицајем западњачке културе, нова влада је започела модернизацију Јапана. Било је пуно тога што је требало осавременити. Неки указују на то раздобље као на чудесно. Године 1869, свечано је пуштен у рад телеграф између Токија и Јокохаме. Убрзо је уследило постављање прве железничке пруге која је спајала та два града. Грађевине од цигле су одједном изникле међу дрвеним кућама. Започело се с градњом банки, хотела, робних кућа  и ресторана. Основани су први универзитети. Земљане путеве замениле су поплочане улице. Узводно и низводно дуж реке Сумида пловили су пароброди.

Чак су и људи изгледали другачије. Већина је носила традиционални кимоно, али све више Јапанаца је испробало западњачку одећу. Мушкарци су почели да носе бркове, као и цилиндар и штап за шетњу, док су неке жене, у елегантним хаљинама, училе да плешу валцер.

Пиво се придружило сакеу као омиљено пиће, а бејзбол је постао омиљен спорт готово као и сумо рвање. Попут огромног сунђера, Токио је упио културне и политичке идеје тог времена. Град је наставио да се шири — све док једног дана није дошло до елементарне непогоде.

Подигнут из рушевина

Док су се многи припремали за ручак 1. септембра 1923, снажан земљотрес је погодио област Канто, а за њим је уследило на стотине мањих потреса, укључујући и снажан потрес 24 часа касније. Иако је штета коју је земљотрес нанео била разорна, још разорнији су били пратећи пожари који су до темеља спалили добар део Токија. Погинуло је укупно 100 000 људи, од којих 60 000 у Токију.

Становници Токија су започели огроман посао како би обновили свој град. Након што се до одређене мере опоравио, тај град је претрпео још неке велике ударе — ваздушне нападе током Другог светског рата. Посебно је било разорно око 700 000 бомби које су пале у ноћи између 9. и 10. марта 1945, од поноћи до три сата ујутро. Грађевине су углавном биле дрвене, а напалм и нове запаљиве бомбе начињене од магнезијума и желатинастог бензина запалиле су пренасељена подручја у центру града, усмртивши више од 77 000 људи. То је било несумњиво најразорније бомбардовање у историји, у којем је коришћено конвенционално оружје.

Упркос катастрофи, послератни Токио се подигао из рушевина и обновио на начин који до тада није био познат. До 1964, мање од 20 година касније, град се обновио до те мере да је могао бити домаћин летњих Олимпијских игара. Протекле четири деценије обележила је непрестана градња док бетонска џунгла расте у ширину и висину.

Дух Токија који одолева недаћама

Када се град, који је данас познат као Токио и постоји 400 година, упореди с другим великим градовима у свету, не може се рећи да је заиста стар. Иако су неки делови града задржали дух некадашњег времена, углавном није преостало пуно старих грађевина. Међутим, када се град пажљивије погледа, види се образац који потиче из времена древног Еда.

У средишту Токија налази се огромно земљиште покривено зеленилом. Царска палата се са својим околним имањем налази на истом месту где се некада налазио и првобитни замак Едо. Одавде се главни путеви који воде из града шире попут нити паукове мреже, по узору на основни образац у Еду. Чак и насумични распоред улица, који чини градски лавиринт, подсећа на стари Едо. У ствари, већина улица чак нема ни име! Тамо где се у другим великим градовима у свету налазе уредно поређани стамбени блокови, у Токију се налазе бројне парцеле које се разликују по облику и величини.

Међутим, најизразитија заоставштина Токија је његов дух — способност да се упије оно што је ново, нарочито туђе идеје, и устрајност и одлучност да се напредује упркос земљотресима, дуготрајној економској кризи и изазовима пренасељености. Дођите и сами осетите устрептао дух Токија — који је од малог, непознатог рибарског села стигао до међународног угледа.

[Фуснота]

[Мапа на 11. страни]

ЈАПАН

ТОКИО (Едо)

Јокохама

Кјото

Осака

[Слика на странама 12, 13]

Токио данас

[Извор]

Ken Usami/photodisc/age fotostock

[Извор слике на 11. страни]

© The Bridgeman Art Library

[Извор слике на 13. страни]

The Mainichi Newspapers