Пређи на садржај

Пређи на садржај

Како се одређује време писања древних манускрипата?

Како се одређује време писања древних манускрипата?

Како се одређује време писања древних манускрипата?

ГОДИНЕ 1844, библијски изучавалац Константин фон Тишендорф боравио је у манастиру Света Катарина, који се налази у подножју горе Синај у Египту. Претражујући по манастирским библиотекама, пронашао је неке пажње вредне пергаменте. Пошто се бавио палеографијом, * Тишендорф је утврдио да се ради о Септуагинти, преводу хебрејског дела Светог писма, такозваног „Старог завета“, на грчки. Поводом тог открића је написао: „Нисам се сусрео ни са чим што би могло бити старије од тих синајских рукописа.“

Датирани на четврти век н. е., пронађени пергаменти су постали део манускрипта који је данас познат као Синајски кодекс. То је само један од неколико хиљада древних манускрипата хебрејског и грчког текста Светог писма који за изучаваоце представљају велику ризницу знања.

Развој палеографије грчког текста

Монах по имену Бернар де Монфоко (1655-1741) зачетник је систематског проучавања грчких манускрипата. Касније су свој допринос овој грани палеографије дали и други изучаваоци. Као један од њих, Тишендорф је започео огроман пројекат. Циљ му је био да састави списак најстаријих манускрипата Светог писма на грчком које су поседовале библиотеке у европским градовима. Такође је у више наврата путовао на Блиски исток и проучио неколико стотина текстова, након чега је објавио резултате својих истраживања.

У 20. веку палеографи су у истраживању почели да користе и друга помоћна средства. Једно од њих је списак који је саставио Марсел Ришар, на ком се налази око 900 каталога са описом 55 000 библијских и небиблијских манускрипата на грчком који су власништво 820 библиотека и појединаца. Та огромна количина података од користи је преводиоцима и такође помаже палеографима да прецизније одреде време писања древних манускрипата.

Како се одређује време писања

Замислите да поспремате таван неке старе куће и да на њему нађете већ пожутело, руком писано писмо на ком нема датума. Питате се: ’Кад ли је написано?‘ Онда угледате још једно старо писмо. По свеукупном изгледу, рукопису, знацима интерпункције и другим обележјима подсећа на прво писмо које сте пронашли. Али на вашу радост, друго писмо има датум. Иако не можете да одредите које је године написано прво писмо, сада имате добар показатељ на основу ког оквирно можете да одредите у ком је периоду настало то писмо без датума.

Најдревнији преписивачи нису уписивали датум завршетка на примерцима библијских манускрипата. Да би приближно одредили време писања, изучаваоци упоређују такве манускрипте с другим списима, међу које спадају и древни небиблијски текстови чије је време писања познато. Процена се врши путем анализе рукописног писма, знакова интерпункције, скраћеница и тако даље. Осим тога, пронађено је неколико стотина датираних манускрипата. Писани су на грчком језику и настали су у периоду од око 510. н. е. до 1593. н. е.

Анализа рукописног писма

Древно грчко рукописно писмо палеографи сврставају у две основне категорије — књижно писмо, које је елегантног и формалног облика, и курзивно писмо, с косим спојеним словима, које се користило у свакодневном животу. Грчки преписивачи су такође користили различите врсте слова, која се могу сврстати у следеће категорије: капитала (велика слова), унцијала (облик капитале), курзив и минускула. Као један облик књижног писма, унцијално писмо се употребљавало од четвртог века пре н. е. до осмог или деветог века н. е. Мала слова књижног писма, то јест минускула, била су у употреби од осмог или деветог века н. е. до средине 15. века, када се у Европи започело са штампањем покретним словима. Ова слова су збијенија и брже се исписују од осталих, чиме су се штедели и пергамент и време.

За датирање манускрипата палеографи користе специфичне методе. У начелу, они најпре направе општи преглед текста, након чега га пажљивије испитују анализирајући појединачна слова. Да би у стилу рукописа дошло до значајнијих промена потребно је много времена. Иако је темељно испитивање текста корисно, њиме се само приближно може одредити време писања.

На срећу, постоје начини да се изврши прецизнија процена. Између осталог, потребно је уочити нове елементе стила писања и утврдити из ког раздобља они потичу. Примера ради, у текстовима на грчком који су написани након 900. н. е. преписивачи су све чешће почели да користе такозване лигатуре (спојеве два или више слова). Такође су почели да користе инфралинеарни начин писања (записивање неких грчких слова испод линије), као и одређене ознаке које су омогућавале исправан изговор појединих речи.

Током живота наш рукопис углавном остаје исти. Из тог разлога, све што се за одређени текст може рећи јесте да је написан у периоду од 50 година. Надаље, преписивачи су као образац понекад употребљавали старије манускрипте, због чега копија може изгледати старија него што у ствари јесте. Ипак, упркос многим тешкоћама, датирано је неколико важних библијских манускрипата.

Датирање битних библијских манускрипата на грчком

Први значајан библијски манускрипт који је изучаваоцима постао доступан био је Александријски кодекс, који се чува у Британској библиотеци. Садржи највећи део Библије и написан је грчким унцијалним писмом на пергаменту од фине коже. Сматра се да је написан почетком петог века н. е., углавном због промена у унцијалном писму до којих је дошло у петом и шестом веку, што се може установити на основу једног датираног списа под називом Vienna Dioscorides. *

Други значајан манускрипт који је постао доступан изучаваоцима јесте Синајски кодекс, који је открио Тишендорф у манастиру Света Катарина. Написан је грчким унцијалним писмом на пергаменту и садржи део Септуагинте, превода хебрејског текста Светог писма на грчки, као и све књиге Светог писма изворно написане на грчком језику. Од овог кодекса, 43 листа се чувају у Лајпцигу, у Немачкој, 347 листова се чувају у Британској библиотеци у Лондону, а делови 3 листа у Санкт Петербургу, у Русији. Манускрипт је датиран на крај четвртог века н. е. што потврђују маргиналне табеле у Јеванђељима које је увео Еусебије, историчар који је живео у четвртом веку у Цезареји. *

Трећи важан манускрипт јесте Ватикански кодекс, који је првобитно садржавао целокупну Библију на грчком. Први пут се појавио у каталогу Ватиканске библиотеке 1475. године. Написан је грчким унцијалним писмом на 759 листова од финог пергамента. Овај кодекс садржи велики део Библије, изузев највећег дела Постанка, дела Псалама и делова грчког текста Светог писма. Изучаваоци су утврдили да је овај манускрипт настао почетком четвртог века н. е. Како су дошли до тог закључка? Писмо је слично као код Синајског кодекса који такође потиче из четвртог века. Међутим, преовладава мишљење да је Ватикански кодекс нешто старији зато што, између осталог, не садржи маргиналне табеле са унакрсним референцама.

Благо из гомиле отпадака

Године 1920, Библиотека „Џон Рајландс“, која се налази у енглеском граду Манчестеру, добила је повећу количину папируса недавно ископаних из једне гомиле отпадака која је потицала из древног Египта. Испитујући поједине примерке, као што су писма, признанице и документи о попису становништва, изучавалац Колин Робертс је приметио један фрагмент с текстом који је препознао. Радило се о неколико стихова из 18. поглавља Јована. Био је то до тада најстарији познати грчки текст Светог писма.

Тај фрагмент је познат као Џон Рајландс папирус 457, с међународном ознаком P⁠52. Написан је грчким унцијалним писмом и датиран на почетак другог века, што значи да је настао само неколико деценија након Јовановог Јеванђеља! Значајно је то што се текст готово у потпуности поклапа са оним што је записано у манускриптима који су настали много касније.

Древна али тачна!

У својој књизи The Bible and Archæology, сер Фредерик Кењон, стручњак за текстуалну критику, написао је о грчком тексту Светог писма следеће: „Коначно се може сматрати да је потврђена и веродостојност и целовитост књига Новог завета.“ Слично томе, о целовитости хебрејског текста Светог писма, изучавалац Вилијам Грин је написао: „Са сигурношћу се може рећи да ниједно дело из доба антике није тако тачно пренесено.“

Ова запажања нас подсећају на следеће речи апостола Петра: „Сви су људи као трава, и сва је њихова слава као цвет траве. Осуши се трава и цвет отпада, али Јеховина реч остаје заувек“ (1. Петрова 1:24, 25).

[Фусноте]

^ ’Палеографија је наука која се бави проучавањем древних и средњовековних рукописа. Предмет изучавања су углавном текстови на трошним материјалима, као што су папирус, пергамент или папир‘ (The World Book Encyclopedia).

^ Ово дело је написано за извесну Јулијану Аницију, која је умрла 527. или 528. н. е. Оно представља „најстарији пример унцијалног писма на пергаменту за који се приближно може одредити време писања“ (An Introduction to Greek and Latin Palaeography, Е. М. Томпсон).

^ Маргиналне табеле у основи представљају систем унакрсних референци. Њихова сврха је да „упуте на одломке у једном Јеванђељу који су слични одломцима у другим Јеванђељима“ (Manuscripts of the Greek Bible, Брус Мецгер).

[Истакнути текст на 21. страни]

Пажљивим испитивањем датираних манускрипата, палеографи могу одредити време писања недатираних списа

[Оквир на 20. страни]

Датирање текста Исаије из свитака с Мртвог мора

Први свитак с Мртвог мора који садржи библијску књигу пророка Исаије, пронађен је 1947. То је свитак од коже, исписан хебрејским писмом које се користило у периоду пре појаве масорета. Датиран је на крај другог века пре н. е. Како су изучаваоци дошли до тог закључка? Упоредили су писмо свитка с писмом других хебрејских текстова и записа, након чега су проценили да је свитак написан између 125. пре н. е. и 100. пре н. е. Даљњи доказ у прилог том закључку пружила је и анализа угљеником 14.

Упоређивање свитака с Мртвог мора и манускрипата које су израдили преписивачи познати као масорети открива да у библијском тексту нема промена у доктринарном смислу. То је задивљујућа чињеница, посебно када се има у виду да је масоретски текст настао више векова након свитака с Мртвог мора. * Већина разлика се односи на правопис и граматику. Такође је вредно пажње и то да се тетраграм — четири хебрејска сугласника који чине Божје име Јехова — доследно појављује у свитку Исаијине књиге.

[Фуснота]

^ Масорети су пажљиви преписивачи јеврејског порекла из друге половине првог миленијума наше ере.

[Табела/Слике на странама 20, 21]

(За комплетан текст, види публикацију)

Грчко рукописно писмо

Књижно писмо (унцијално)

Од 4. века пре н. е. до 8. или 9. века н. е.

Минускула

Од 8. или 9. века н. е. до 15. века н. е.

Важни манускрипти

400

200

Свитак с Мртвог мора

Крај 2. века пре н. е.

пре н. е.

н. е.

100

Џон Рајландс папирус 457

125. н. е.

300

Ватикански кодекс

Почетак 4. века н. е.

Синајски кодекс

4. век н. е.

400

Александријски кодекс

Почетак 5. века н. е.

500

700

800

[Слике на 19. страни]

Горе: Константин фон Тишендорф

Десно: Бернар де Монфоко

[Извор]

© Réunion des Musées Nationaux/ Art Resource, NY

[Извор слике на 20. страни]

Свитак с Мртвог мора: Shrine of the Book, Israel Museum, Jerusalem

[Извори слика на 21. страни]

Типографски факсимил Ватиканског кодекса: Преузето из књиге Bibliorum Sacrorum Graecus Codex Vaticanus, 1868; Репродукција Синајског кодекса с текстом 1. Тимотеју 3:16, из 4. века н. е.; Александријски кодекс: Преузето из публикације The Codex Alexandrinus in Reduced Photographic Facsimile, 1909, Британска библиотека