Преко континента дуже од једног века

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ДАНА 3. фебруара 2004, композиција чија је дужина износила више од једног километра ушла је полако у железничку станицу у Дарвину, аустралијском граду који се налази на ретко насељеној Северној територији. Долазак воза, познатог под називом Ган, поздравиле су хиљаде окупљених људи. У Дарвину се завршило његово прво дводневно путовање током ког је од крајњег југа до крајњег севера континента прешао раздаљину од 2 979 километара. (Видети оквир „Легенда иза имена“, на 25. страни.)

Више од 2 000 знатижељника с камерама поређало се дуж пруге тако да је воз уочи уласка у Дарвин морао да успори. Иако је због тога каснио 30 минута, нико није имао ниједну замерку. То и не чуди, будући да се на тај тренутак чекало више од једног века. Наиме, било је потребно читавих 126 година да се доврши ова железничка линија која повезује Аделејд и Дарвин, и пролази кроз једно од најсушнијих, најтоплијих и најпустијих подручја на нашој планети.

Потреба за железницом

Крајем 1870-их Аделејд је био мало место смештено у источном делу широког залива познатог под називом Велики аустралијски залив. Његови житељи су чезнули за привредним развојем свог краја и отварањем бољег трговачког пута ка крајњем северу земље. Године 1869, у Сједињеним Државама је завршена пруга која је повезивала источну и западну обалу северноамеричког континента. Ношени истом мишљу, становници Аделејда су желели да отворе железничку линију која ће њихово место повезивати с Порт Дарвином, како се Дарвин тада звао. Изградњом пруге лакше би се долазило до унутрашњости земље, а путовање до Азије и Европе било би много краће.

На први поглед идеја је била једноставна. Али, требало је савладати негостољубиво подручје на ком су се налазила стеновита брда и планински венци, густо шипражје и пешчане и камените пустиње, у којима су се након кише на појединим местима стварали блато и јаке бујице. Године 1862, истраживач Џон Стјуарт је успео да из трећег покушаја савлада овај тежак терен. Међутим, током пута он и његови пратиоци умало нису умрли услед недостатка хране и воде.

Неподношљива врућина, пешчане олује и поплаве

Упркос тешкоћама, мештани Аделејда се нису обесхрабрили. Године 1878. почели су с радовима у Порт Огасти. Користећи само ручни алат, коње и камиле, 900 радника је поставило шине кроз планински венац Флиндерс, дуж абориџинских стаза које су водиле ка северу. Пошто је за рад парних локомотива била неопходна вода, пруга је пролазила поред јединих јама у тој регији које су биле испуњене водом.

Да би се поставило првих 100 километара шина било је потребно две и по године. Током лета температуре су достизале читавих 50 степени Целзијуса. На сувом и врелом ваздуху нокти су се ломили, мастило на врху пера се сушило пре него што се иједна реч могла написати, а шине су се савијале од топлоте. Возови су веома често искакали из  колосека. Након пешчаних олуја, радници су морали да склањају с пруге километрима дугачке наносе песка, који су на неким местима достизали висину од два метра. Често су беспомоћно стајали и гледали како им ветар и песак пркосе стварајући нове наносе.

Онда су долазиле кише. За само неколико минута, сувим и избледелим коритима река почињале су да теку снажне бујице које су савијале шине, уништавајући резултате вишемесечног рада и спречавајући возове да наставе путовање. Да би путницима обезбедио храну, један машиновођа је ловио дивље козе. Много година касније, храна је путницима у возу који је зауставила бујица допремљена падобраном из авиона.

Након киша почињала је да буја пустињска вегетација која је привлачила ројеве скакаваца. Током једне њихове најезде, шине су се толико умастиле од згњечених инсеката да је било потребно да композицију отпозади гура још једна локомотива. Додатни проблем за градитеље пруге представљале су најезде пацова. Они су јели све што су могли — залихе хране, шаторско платно, опрему за коње, па чак и чизме. Усамљено гробље крај пруге сведочи о епидемији тифуса и нехигијенским условима који су владали у кампу на почетку пројекта.

Особље воза није се устручавало да путницима приреди непријатности збијајући с њима необичне шале. Једном приликом, подручје Алис Спрингса је било погођено најездом зечева што је особље Гана искористило уневши их кришом у воз. Када су путници следећег јутра кренули из својих купеа на доручак, ходници су били „пуни збуњених зечева“, каже се у књизи The Ghan — From Adelaide to Alice. На једном другом путовању у спаваћа кола је било унето младунче кенгура.

Абориџини који су живели у удаљеним крајевима понекад су прилазили прузи док је воз пролазио. Стојећи на безбедном растојању, посматрали су људе. Испрва су били опрезни, ако не и уплашени, што је сасвим разумљиво. Заправо, неки Абориџини су мислили да је „огромна ђаволска змија“ путнике живе прогутала!

Дугачак прекид

Када је након 13 година веома напорног рада пруга стигла на око 470 километара од Алис Спрингса, нестало је финансијских средстава. „Огроман обим тог пројекта... обесхрабрио је становнике Аделејда“, стоји у часопису Australian Geographic. Савезна влада је 1911. преузела надлежност над пројектом и изградила железницу до Алис Спрингса. Међутим, изградња преосталих 1 420 километара пруге до Дарвина била је одложена.

Када је Ган први пут стигао у Алис Спрингс 1929, на свечаном дочеку се окупио читав град који је у то време имао око 200 становника. Иако су кола за ручавање изазвала дивљење мештана, највише интересовања побудило је елегантно купатило. У то време, воз који је имао каду за купање представљао је нешто сасвим ново и луксузно. Све до 1997. Алис Спрингс је био последња станица у северном делу ове железничке линије. Те године су се државна и савезна влада сложиле да изграде дуго очекивану последњу деоницу од Алис Спрингса до Дарвина. Радови су почели 2001.

Помоћу великих аутоматизованих машина дневно је постављано око 1,5 километара шина, чија је укупна вредност износила око једне милијарде америчких долара. Такође је подигнуто најмање 90 мостова способних да издрже поплаве. Описана као „највећи инфраструктурни пројекат у Аустралији“, ова железничка пруга дужине 1 420 километара коштала је мање него што је предвиђено и завршена је пре него што је планирано, у октобру 2003.

Драж аустралијског залеђа

Савремени Аделејд још увек представља почетну станицу с које Ган у поподневним часовима  креће на пут преко континента. Остављајући иза себе приградска насеља, две локомотиве са четрдесетак вагона пролазе кроз таласаста пшенична поља и стижу до Порт Огасте, око 300 километара ка северу. Овде се крајолик потпуно мења претварајући се у негостољубив предео којим без краја доминирају песак и ниска пустињска вегетација.

Након Порт Огасте, Ган се креће новим шинама које одговарају свим временским условима. Овај део пруге пролази око 250 километара западно од старе пруге која је била угрожена поплавама. Над пустињом се спушта мрак и путници полако тону у сан док воз клизи мимо сланих језера. Током већег дела године у њима нема ни капи воде. Међутим, након кише она светлуцају на месечини. Ведро ноћно небо испуњено је безбројним звездама. Али, нема оног познатог клопарања точкова јер шине на крајевима немају спојнице већ су заварене једна за другу како би се олакшало одржавање.

Обасјана зрацима излазећег сунца, пустиња у околини Алис Спрингса купа се у црвеној и златној боји. „Тај призор улива страхопоштовање“, изјавио је један путник. „Чак сам и у унутрашњости воза могао да осетим снагу сунца. Оно се диже изнад бескрајне, таласасте пустиње чије пространство, разноликост боја и застрашујућа беживотност на посматрача остављају утисак надмоћности. То је место на ком се човек осећа безначајним.“

Из залеђа у тропски предео

Након кратког поподневног заустављања у Алис Спрингсу, Ган продужава ка градићу Кетрин а затим ка свом крајњем одредишту, граду Дарвину који лежи у тропској области. Удобно смештени у климатизованим вагонима, „путници Гана уживају у луксузу на точковима“, каже Лари Јерас, шеф особља воза на његовом првом путовању преко континента. Посматрајући крајолике, они могу само да замисле опасности и тешкоће с којима су се суочавали први градитељи пруге.

Осим што је допринео развоју трговине и омогућио једно од најзанимљивијих путовања железницом, Ган је срцу аустралијског залеђа приближио још један аспект савременог света. Једна 19-годишња Абориџинка која га је видела приликом његовог првог путовања у фебруару 2004, рекла је: „Никада нисам видела воз. Предиван је.“

[Оквир/Слика на 25. страни]

Легенда иза имена

Назив Ган представља скраћеницу која потиче од термина Авганистански експрес. Не може се са сигурношћу рећи зашто је воз назван по авганистанским водичима камила. Било како било, тај надимак подсећа на жилаве досељенике који су допринели отварању аустралијског залеђа. Иако су били познати под називом Авганистанци, многи су заправо потицали из различитих подручја као што су Белуџистан (данас део Пакистана), Египат, Пакистан, Персија (данашњи Иран), Северна Индија и Турска.

Њихове камиле су постале главно превозно средство у залеђу, послушно се одазивајући на команду: „Хушта!“ Људи и роба су превожени караванима сачињеним од највише 70 камила које су се кретале уједначеном брзином од око шест километара на сат. Развојем железничког и друмског транспорта каравани су престали да се користе па су Авганистанци пустили животиње на слободу. Данас се потомство тих камила, које броји на стотине хиљада, неспутано креће дивљином средишње Аустралије. (Видети Пробудите се! од 8. априла 2001, стране 16-17.)

[Извор слике на 23. страни]

Northern Territory Archives Service, Joe DAVIS, NTRS 573

[Извор слике на 25. страни]

Train photos: Great Southern Railway