Долазак цркава на Тахити

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! СА ТАХИТИЈА

ПРЕД крај 18. века Европом су почели да дувају ветрови еванђелизације. У Британији је Вилијам Кери, који ће касније постати мисионар, свесрдно подстицао протестанте да проповедају на подручјима где се никада није чуло за Библију, што је укључивало и Тахити. Керија је мотивисала заповест коју је Исус дао својим следбеницима, наиме да стварају ученике од људи из свих народа (Матеј 28:19, 20). Бестселер Le Génie du christianisme (Дух хришћанства), који је написао француски писац Франсоа Рене Шатобријан, на сличан начин ће 1802. године распирити мисионарски дух код католика.

Убрзо су почела да се појављују католичка и протестантска мисионарска друштва и удружења. Лондонско мисионарско друштво је 1797. године послало 29 мисионара на Тахити. Група католика која припада Конгрегацији светог срца Исуса и Марије пристигла је 1841, а три године касније стигли су и мисионари мормона. Међутим, недуго након доласка многи од њих су се удаљили од свог првенственог задатка да поучавају људе о Библији и укључили су се у политику и трговину. Зашто је дошло до тога?

Савезници арија

Учења протестантских мисионара у почетку нису била радо прихваћена. Према речима једног писца, они су „више говорили о пакленој ватри и мукама него о милосрђу и љубави према ближњем“. Сем тога, као што су мисионари убрзо схватили, нико се не би усудио да се крсти као хришћанин све док то не би учинио неки од арија, то јест поглавица, који су у исто време били и верске вође. Зато су мисионари решили да се усредсреде на те вође.

Један од поглавица био је Помаре II који је посебно изразио добродошлицу мисионарима, видевши у њима потенцијалне трговачке и војне савезнике. А они су у Помареу видели човека који ће им помоћи да остваре свој циљ. Сем тога, мисионари су од самог почетка имали известан утицај јер су били посредници између Тахићана и помораца који су редовно долазили по робу.

Надајући се да ће му мисионари помоћи да оствари своје политичке амбиције и да набави оружје које је желео, Помаре се заинтересовао за оно што су проповедали и још 1811. године тражио је да се крсти. Следеће године је ту своју жељу изразио у писаном облику. Међутим, његова молба је осам година одбијана јер су мисионари сматрали да би било паметно да се најпре увере да ли он заиста живи по библијским моралним мерилима.

Помаре је у међувремену успео да прогласи себе неприкосновеним краљем Тахитија и оближњих острва која сачињавају архипелаг Друштвених острва. Поново је тражио да се крсти. Мисионари су напокон 1819. пристали да му испуне ту жељу.

Резултати су врло брзо уследили. У року од пет година, практично сви становници Друштвених острва, западних острва архипелага Туамоту и половине Јужних острва изјашњавали су се као хришћани.

 Помареов кодекс

Због масовног „обраћења“ острвљана требало је старе системе вредности, обичаје и законе заменити новима. Помаре се надао да ће то урадити мисионари. Они су већ дуго желели да преуреде племенске обичаје и да ограниче краљеву моћ. Зато су мисионари прихватили Помареов захтев и сачинили низ закона који су, како пише у једном делу, били спој „општих одредби британског устава, мерила изложених у Библији и обичаја хришћанских народа“. Након многих ревизија, краљ је прихватио крајњи резултат тог рада као први тахићански писани кодекс. Назван је Помареов кодекс.

Помареов кодекс је постао образац по коме су слични закони уведени на суседним острвима и архипелазима. Кодекс је налагао строго држање сабата, предвиђао је казне за преступе као што су прељуба, бигамија, крађа и побуна и прописивао је смртну казну за убиство и чедоморство. Сви облици развратне забаве били су забрањени.

Бављење политиком

Протестантски мисионари били су „интензивно укључени у политичка збивања на острву“, каже се у књизи Where the Waves Fall. „Поред своје чисто еванђелистичке улоге, постали су војни стратези, привредни и политички саветници и стручњаци за састављање законских докумената и устава.“ Исто тако су мормони и католички мисионари у суштини надзирали догађаје и политичка збивања на острвима на којима су се налазили. На острву Тубуај, у архипелагу Јужних острва, један мисионар мормона рекао је да је власт у рукама цркве и да он такорећи управља острвом. На острвима Гамбије, где су католици имали сличан утицај, један свештеник је имао положај попут министра у влади.

Уместо да се усредсреде на поучавање људи о Библији, мисионари су „решили да уз помоћ политике шире своју поруку“, запажа историчарка Клер Ло. То су сматрали бржим и ефикаснијим начином да дођу до свог циља. Мисионари су тиме поступали супротно упутствима црквених власти. Религија и политика се у Француској Полинезији још увек преплићу.

Улога трговине

„Умешаност [неких мисионара] у политику била је повезана с њиховим интересима у области трговине“, каже професор Нил Гансон са Универзитета у Канбери у Аустралији. Многи мисионари су постали трговци који су снабдевали, закупљивали, па чак и градили трговачке бродове. Неки су управљали плантажама и узгајали стреласти корен, кафу, памук, шећерну трску и дуван.

Мисионари су постали толико утицајни да су 25 година надзирали трговину између Аустралије и Тахитија, нарочито трговину усољеном свињетином и кокосовим уљем. Међутим, неким мисионарима је сметало такво понашање, па су се обратили Лондонском мисионарском друштву да реши тај проблем. Други су пак сматрали да је неопходно да се баве трговином како би остварили своје религиозне циљеве. Зашто су тако мислили?

Мисионари су од самог почетка користили своју умешност у многим областима како би задивили острвљане. Сматрајући да ће народ бити срећнији ако постане „цивилизован“, мисионари су стављали нагласак на напоран рад и богаћење и чак су указивали на то да је материјално благостање  показатељ Божјег благослова.

Да ли је то било истинско обраћење?

Један историчар Лондонског мисионарског друштва касније је написао да брзо и масовно обраћење тих острвљана „скоро уопште није било резултат искрене жеље људи да чине оно што је исправно или да постигну добар однос с Богом“. Обраћење становника Тахитија, запажа Гансон, било је „само израз воље Помареа II, засновано на обичајима (а не на веровањима) енглеских мисионара“.

Многи Тахићани су само формално постали хришћани и у року од неколико година многи су се вратили на паганство путем религиозног покрета названог Мамаја. Као морално слободан облик обожавања који је прихватила чак и наследница престола, Мамаја је представљала мешавину хришћанства и традиционалних веровања и обичаја.

Било је и доста свађе међу протестантским групама као што су англиканци, калвинисти и методисти, и мржње између протестаната и католика. „Острвљани нису видели никакве доктринарне разлике међу деноминацијама и нису могли разумети то опако супарништво међу људима који су тврдили да су браћа“, каже се у књизи The Cambridge History of the Pacific Islanders. На пример, када су се два католичка мисионара искрцала на Тахити, одмах су били депортовани по налогу једног уваженог бившег протестантског мисионара. То је довело до дипломатског инцидента између Британије и Француске који је умало изазвао рат. На крају је Британија нерадо пристала да Тахити буде под „заштитом“ Француске.

Вредно наслеђе

Постоји и позитивна страна свега што се дешавало. Неки од првих мисионара ревно су се залагали за то да се народ описмени и да се искорене чедоморство, канибализам и приношење људских жртава. Премда су многи мисионари били претерано строги и крути, заиста су се трудили да морал острвљана подигну на виши ниво.

Нарочито вредна заоставштина мисионара био је превод Библије на тахићанском језику. Захваљујући том преводу, ти људи су сазнали Божје име које је и дан-данас добро познато на тим острвима * (Псалам 83:18).

[Фуснота]

[Оквир на 15. страни]

„Нисте део света“

Ове речи које је изговорио Исус Христ представљају начело којим се воде његови прави следбеници (Јован 15:19). То начело је толико важно да је Исус у молитви рекао: „Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:16). Због тога се Исус није мешао у политику нити ју је користио да би придобио ученике. Одбацио је и незајажљиву тежњу за богатством која је још један одраз духа света. Он је учио људе да воде једноставан живот који је усмерен на стицање духовног богатства (Матеј 6:22-24, 33, 34). Његови прави следбеници опонашају његов пример.

[Слика на 13. страни]

Долазак првих мисионара 1797. године

[Извор]

The Granger Collection, New York

[Слика на 14. страни]

Један мисионар с тахићанским обраћеницима око 1845. године

[Слика на 14. страни]

Краљ Помаре II

[Слика на 15. страни]

Тахити и главни град Папете

[Извор]

Photo courtesy of Tahiti Tourisme

[Извори слика на 14. страни]

Лево: Photo by Henry Guttmann/Getty Images; десно: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punaauia, Tahiti