Европски бизон — отргнут од заборава

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ПОЉСКЕ

Ловокрадице су биле ван себе од узбуђења. Нашли су жељене трагове. Док су ишли даље, спазили су своју мету. Била је то животиња тамносмеђег крзна и скоро црне браде. На глави је имала оштро завинуте рогове. Пошто су њено месо и кожа били на цени, доносили су добру зараду.

Ловокрадице су првим хицем раниле животињу. Она је потрчала да се сакрије у шуму, али није успела у томе. Други хитац је ту животињу тешку пола тоне оборио на земљу. Те ловокрадице нису имале представу да су управо урадиле нешто што ће оставити дубок траг у историји. Био је то април 1919. и они су управо убили последњег степског европског бизона који је живео на слободи. На сву срећу, у то време се у зоолошким вртовима и на приватним имањима још могао наћи покоји бизон.

ЕВРОПСКИ бизон (Bison bonasus), који је познат и као зубр, првобитно је у великом броју настањивао већи део европског континента. Одрастао мужјак може тежити до 900 килограма и у плећима бити висок преко 2 метра. Ти огромни сисари називају се владарима шуме.

Једна лако уочљива одлика овог бизона је велика разлика у величини између предњег и задњег дела тела. Његова плећа су широка и јака са израженом грбом, док је задњи део тела релативно мали. Тај део тела је покривен кратком длаком, док је предњи део покривен дугом, коврџавом гривом и брадом.

На ивици истребљења

Процењује се да је данас остало само неколико хиљада европских бизона. Због претварања земљишта у оранице и крчења шума остали су без природног станишта. Поред тога, били су мета немилосрдних ловокрадица. До осмог века, више их није било у Галији (данашња Француска и Белгија).

У XVI веку, пољски краљеви су преузели неке мере како би заштитили ту врсту. Један од њих је био Сигисмунд II Аугуст, који је прописао смртну казну за убијање европских бизона. Зашто је то урадио? „Циљ је био“, каже др Збигњев Красињски из Бјаловешког националног парка,  „сачувати животиње како би владарима и њиховим дворанима послужиле као ловачки трофеји.“ Упркос прописима који су одређивали строге казне, дивљи бизон се није одржао, и до краја XVIII века могао се наћи још само у Бјаловешкој шуми у источној Пољској и на Кавказу.

У XIX веку, ствари су полако почеле да иду набоље. Након што је царска Русија анектирала Бјаловешку шуму, цар Александар I донео је уредбу о заштити европског бизона. Убрзо су се видели резултати. Број бизона се повећавао, и до 1857. скоро 1 900 европских бизона се налазило под заштитом државе. Касније су подигнута хранилишта како би бизони и током зиме имали храну. Такође су била пажљиво распоређена и појилишта, а земљиште је било очишћено како би се узгајало биље за исхрану бизона.

Нажалост, добра времена за бизоне нису била дугог века. У року од 60 година, број тих животиња се преполовио. Избијање Првог светског рата нанело је смртни ударац дивљим бизонима у Пољској. Упркос једној немачкој уредби да „бизоне треба сачувати за будућа поколења као јединствен споменик природе“, немачке снаге које су се повлачиле, затим руски покрет отпора и немилосрдне ловокрадице десетковали су крда. Као што је описано у уводу овог чланка, у Пољској је 1919. убијен и последњи дивљи европски бизон.

Повратак бизона у дивљину

У настојању да се очува та врста, 1923. је основано Међународно друштво за заштиту зубра (европског бизона). Први циљ тог друштва био је да се утврди тачан број чистокрвних бизона који нису на слободи. * Испоставило се да је широм света, у зоолошким вртовима и резерватима за дивљач, преостало још 54 степска европска бизона. Међутим, нису све животиње биле подесне за расплод. Неке су биле сувише старе, док су друге биле болесне. На крају је за приплод одвојено 12 животиња. Каже се да од 5 таквих бизона потичу сви данашњи степски европски бизони.

У јесен 1929, два степска бизона су раздрагано похрлила у природно станиште, посебно припремљен резерват у Бјаловешкој шуми. Након десет година, њихов број је порастао на 16.

Отргнути од заборава?

На почетку XXI века, у свету је било у просеку 2 900 европских бизона. Око 700 њих било је у Пољској. Током година, крда су формирана и у Белорусији, Киргистану, Литванији, Русији и Украјини.

Међутим, то не значи да европски бизон није угрожен. Паразити, болести, мањак хране и воде, и ловокрадице још увек представљају претњу. Озбиљан проблем су и поремећаји који настају услед генетске једноличности. Због свега тога, европски бизони су још увек на Црвеној листи, на којој се налазе угрожене врсте из биљног и животињског света.

Захваљујући људским напорима, ова врста је успела да се одржи до наших дана. Међутим, раније цитирани др Красињски подсећа нас да „судбина европских бизона пружа пример како се једна врста може за веома кратко време довести до ивице истребљења, али се само уз огромне напоре може сачувати“. За ову, као и за многе друге животиње, будућност остаје неизвесна. Међутим, за сада су ови ’владари шуме‘ отргнути од заборава.

[Фуснота]

 [Слике на 10. страни]

Европски бизон у Бјаловешком националном парку

[Извор]

Све фотографије: Białowieski Park Narodowy