Живот у бурним временима у Кореји

Испричао Чонгил Парк

„Кукавице! Плашиш се да умреш у рату. Кријеш се иза наводних верских уверења како би избегао војну службу.“ То су биле оптужбе које је изнео капетан контраобавештајне службе када сам пре више од 55 година, у јуну 1953, стајао пред њим.

ТО СЕ одиграло током корејског рата. Том приликом капетан је извукао пиштољ и ставио га на сто. „Сада ћеш уместо у борби умрети овде“, рекао је. „Да ли си се предомислио?“

„Нисам“, одлучно сам одговорио. Тада је капетан наредио једном заповеднику да организује припреме за моје погубљење.

До тога је дошло зато што сам одбио да служим војску, иако сам био регрутован. Док смо чекали заповедника, рекао сам капетану да сам већ посветио живот Богу и да сматрам да је једино исправно да се живот жртвује у Божјој служби. Неколико минута је владала тишина. Недуго након тога, заповедник се вратио и известио да је све било спремно за погубљење.

Већина људи у Јужној Кореји у то време је знала мало или готово ништа о Јеховиним сведоцима, а посебно о приговору савести, на основу ког не учествујемо у војним активностима било које власти. Пре него што кажем шта се даље десило, испричаћу вам шта ме је навело да донесем одлуку коју сам саопштио капетану.

Моје детињство и младост

Родио сам се у октобру 1930, као први син у породици, у једном градићу близу Сеула, који је тада био престоница Кореје. Мој деда је био предани припадник конфуцијанизма и мене је поучавао у том духу. Противио се томе да се школујем, тако да сам тек с десет година, када је деда умро, кренуо у школу. Затим су 1941. Јапан и Сједињене Државе ушле у Други светски рат на супротним странама.

Пошто је Кореја била под управом Јапана, сваког јутра смо као ученици морали да учествујемо у церемонији одавања части јапанском цару. Моја тетка и теча су постали Јеховини сведоци и били су у затвору у Кореји током Другог светског рата зато што су, на основу својих верских уверења, одбили да учествују у ратним активностима. Јапанци су тако окрутно поступали према Сведоцима да су неки од њих умрли, укључујући и мог течу. Тетка је касније живела с нама.

Кореја је 1945. ослобођена јапанске управе. Моја тетка и други Сведоци који су преживели затварање, помогли су ми да почнем  да озбиљно проучавам Библију и 1947. крстио сам се као Јеховин сведок. У августу 1949. Дон и Ерлин Стил, који су похађали Библијску школу Галад стигли су у Сеул. Они су били први мисионари који су додељени да служе у Кореји. Неколико месеци касније, стигли су и други.

Првог јануара 1950, заједно с још три Корејца започео сам да служим као пионир, како Јеховини сведоци називају оне који пуно времена проводе у служби проповедања. Били смо међу првим Корејцима који су постали пионири након Другог светског рата.

Живот током корејског рата

Убрзо након тога, у недељу 25. јуна 1950, избио је рат између Северне и Јужне Кореје. У то време, у целој Кореји постојала је само једна скупштина Сведока. Она се налазила у Сеулу и у њој нас је било 61 објавитељ. Амбасада Сједињених Држава захтевала је од свих мисионара да ради сигурности напусте земљу. Већина корејских Сведока такође је напустила Сеул и населила се у јужном делу земље.

Међутим, влада Јужне Кореје спречила је младиће попут мене, који су стасали за регрутацију, да напусте Сеул. Неочекивано, комунистичке снаге ушле су у Сеул и град је дошао под комунистичку војну управу. Чак и током тог времена, када сам морао да се три месеца скривам у једној малој соби, био сам у прилици да сведочим другима о Божјем Краљевству. На пример, упознао сам једног учитеља који се такође крио од комуниста. Тако сам добио цимера с којим сам сваки дан проучавао Библију. Касније се крстио као Јеховин сведок.

Комунистичке власти су на крају пронашле наше скровиште. Рекли смо им да проучавамо Библију и објаснили им оно што она говори о Божјем Краљевству. На наше изненађење, нису нас ухапсили већ су показали занимање за оно што стоји у Библији. У ствари, неки од њих су се враћали неколико пута да би сазнали више о Божјем Краљевству. Ово искуство нам је ојачало веру у Јеховину заштиту.

Након што су снаге УН-а преузеле управу над Сеулом, добио сам посебну дозволу да у марту 1951. путујем у град Тегу. Тамо сам могао да неколико месеци проповедам са суверницима. Затим се у новембру 1951, пре него што се рат завршио, Дон Стил вратио у Кореју.

С њим сам учествовао у реорганизовању наше проповедничке делатности. Стражарску кулу, као и Информатор — у којима су се пружала упутства Сведоцима за службу проповедања — требало је превести на корејски, одштампати и умножити. Та литература се слала у скупштине које су до тог времена постојале у више градова. Повремено сам с Доном путовао, посећујући и храбрећи скупштине.

Био сам одушевљен када сам, у јануару 1953, позван у школу Галад у Њујорку, како би се обучио за мисионара. Међутим, након што сам резервисао лет, добио сам позив за војску.

Очи у очи са смрћу

У регрутном центру сам објаснио једном заповеднику да сам политички неутралан и да не служим војску. Након тога, он ме је проследио контраобавештајној служби како би се утврдило да ли сам комуниста. Тада сам се нашао очи у очи са смрћу, као што сам описао у уводу. Али, уместо да ме  стреља, капетан је неочекивано устао, пружио једну дебелу дрвену палицу једном војнику и наредио му да ме претуче. Иако је бол био страшан, био сам срећан што сам издржао.

Контраобавештајна служба ме је послала назад у регрутни центар, где се војне власти нису обазирале на моја веровања и где су ми против моје воље доделиле војни идентификациони број и пребациле ме у центар за војну обуку на корејском острву Чеџу. Следећег јутра је требало да нови регрути, међу којима сам био и ја, полажу војну заклетву. Одбио сам да то учиним. Због тога сам послат на војни суд и осуђен на три године затвора.

Хиљаде су сачувале своју беспрекорност

На дан када је требало да одем на обуку за мисионара, видео сам један авион како прелеће. Био је то лет којим је требало да отпутујем у Њујорк. Уместо да будем очајан зато што нисам отишао, осећао сам велико задовољство јер сам остао беспрекоран пред Јеховом. Ја нисам био једини Сведок у Кореји који је одбио војну службу. У ствари, у наредним годинама више од 13 000 Сведока заузело је такав став. Укупно су провели у корејским затворима више од 26 000 година.

Након што сам одслужио две године од своје трогодишње казне, помилован сам 1955. због примерног понашања и пуштен из затвора. Наставио сам с пуновременом службом, и касније, у октобру 1956, добио доделу да служим у представништву Јеховиних сведока у Јужној Кореји. Затим сам 1958. позван у школу Галад. Након што сам је завршио, вратио сам се у Кореју која је била моја додела.

Неко време након мог повратка у Кореју, упознао сам Ин-хијан Санг, верну Сведокињу, и ми смо се венчали у мају 1962. Она је одрасла у будистичкој породици и сазнала је за Сведоке од своје другарице из одељења. Током прве три године нашег брака, сваке седмице смо посећивали скупштине с циљем да их духовно ојачамо. Од 1965. служимо у корејској подружници Јеховиних сведока, која се сада налази око 60 километара од Сеула.

Промене у Кореји

Док размишљам о прошлости, задивљен сам када видим колико тога се променило у овој земљи. Након Другог светског рата, као и рата са Северном Корејом, Јужна Кореја је била скоро до темеља разрушена. Градови и путеви били су уништени. Струја и грејање били су доступни у нередовним интервалима. И економија је била у хаосу. У наредних 50 година, Јужна Кореја се запањујуће обновила.

Када је реч о економском развоју, Јужна Кореја данас заузима 11. место у свету. Позната је по својим модерним градовима, веома брзој железници, електроници и веома успешној производњи аутомобила, која данас заузима пето место у свету. Али за мене је од посебне важности напредак који су јужнокорејске власти постигле у поштовању људских права својих грађана.

Када сам 1953. био изведен пред војни суд, корејске власти нису разумеле шта значи приговор савести. Неки од нас су оптужени да су комунисти, а неколико суверника је било на смрт претучено. Многи који су још као младићи били у затвору због приговора савести, видели су како и њихови синови, чак и унуци, одлазе у затвор из истог разлога.

У последњих неколико година, медији су углавном позитивно извештавали о случајевима  Јеховиних сведока који су имали приговор савести што се тиче учествовања у војним активностима било које земље. Један адвокат који је судски гонио једног Сведока због приговора савести чак је написао отворено писмо јавности у коме се извинио за оно што је урадио. То писмо је објављено у једном познатом часопису.

Надам се да ће наше право на приговор савести бити уважено у Јужној Кореји, као што је то случај у многим другим земљама. Молим се да власти у Јужној Кореји изађу у сусрет онима који имају уверења попут мојих и да више не осуђују младиће који имају приговор савести на затворске казне, „да бисмо водили миран и тих живот“ (1. Тим. 2:1, 2).

Као слуге Бога Јехове, ми високо ценимо прилику да подупиремо његово право да буде наш Владар (Дела 5:29). Искрено желимо да обрадујемо његово срце тиме што ћемо му бити верни (Пословице 27:11). Срећан сам што сам међу милионима који су изабрали да се ’уздају у Јехову свим срцем, а да се не ослањају на свој разум‘ (Пословице 3:5, 6).

[Истакнути текст на 13. страни]

„На наше изненађење, нису нас ухапсили већ су показали занимање за оно што стоји у Библији“

[Истакнути текст на 14. страни]

Због одбијања војне службе, корејски Сведоци су провели укупно 26 000 година у затвору

[Слика на 12. страни]

У војном затвору, 1953.

[Слика на 15. страни]

Посећивање скупштина с Доном Стилом током рата, 1952.

[Слика на 15. страни]

Пре нашег венчања, 1961.

[Слика на 15. страни]

Као преводилац, с путујућим надгледником, 1956.

[Слика на 15. страни]

Данас са Ин-хијан Санг