Зашто смо овде?

Шта је смисао живота?

ОВИМ питањима о којима људи често размишљају, многи би додали још једно: Да ли је животни век од само 70 или 80 година све што можемо очекивати? (Псалам 90:9, 10).

Таква питања вероватно не постављамо ни у једно друго време с тако снажним осећањима као онда када схватимо колико је наш живот заправо кратак. Наравно, не морамо се наћи у животној опасности да бисмо се питали зашто смо овде. То питање нам може доћи у мисли и када доживимо неко разочарање. Поред тога, неки се то запитају док размишљају о свом начину живота.

Дејв је имао добро плаћен посао, леп стан и много пријатеља у чијем је друштву уживао. Он прича: „Касно једне вечери, враћао сам се пешице кући с неке забаве. Изненада ми је прошло кроз главу: ’Да ли је ово све? Да ли ћу живети још неко време и затим умрети или постоји још нешто?‘ Схватио сам колико је мој живот у то време био бесмислен и то сазнање ме је погодило.“

У својој књизи Man’s Search for Meaning, Виктор Франкл који је преживео холокауст запазио је да су се неки од преживелих суочили с тим питањем након што су ослобођени из концентрационих логора. Када су се вратили кући, неки од њих су сазнали да су изгубили своје вољене. Франкл је написао: „Тешко ономе ко коначно дочека остварење својих снова, а затим открије да је све сасвим другачије него што је замишљао!“

Ко жели да зна одговор

Без обзира на животно доба, сви желе да знају одговор на питање зашто смо овде. Библија говори о људима који су се питали шта је сврха њиховог живота. Након што  је изгубио своје богатство и децу, а затим оболео од мучне болести, Јов је питао: „Зашто нисам мртав још од утробе мајке своје? Зашто нисам издахнуо кад сам изашао из утробе њене?“ (Јов 3:11).

Пророк Илија се слично осећао. Мислећи да осим њега више нико не служи Богу, јадиковао је: „Доста ми је! Јехова, узми моју душу“ (1. Краљевима 19:4). Таква осећања нису ништа неуобичајено. У Библији се каже да је Илија био „човек који је имао иста осећања као и ми“ (Јаков 5:17, фуснота).

Успешно путовање кроз живот

Живот се често упоређује с путовањем. Као што бисте могли да пођете на пут без коначног одредишта на уму, тако бисте могли и да идете кроз живот не увиђајући његову праву сврху. Ако тако чините, у опасности сте да упаднете у „замку презапослености“, како се изразио писац Стивен Кавеј. Он је писао о људима који „постижу празне победе и остварују успехе жртвујући ствари за које изненада увиде да су биле далеко вредније од самих успеха“.

Зар се не бисте сложили да је на путу бесмислено повећавати брзину ако се крећемо у погрешном смеру? Слично томе, тражење смисла живота у што већем броју обавеза и активности донеће само празнину, а не истинско задовољство.

Жеља да разумемо зашто смо овде превазилази културне и старосне разлике. Она проистиче из нечега што је дубоко у нама — из духовних потреба које могу остати неиспуњене и онда када су наше материјалне потребе задовољене. Осмотрите шта су неки чинили да би испунили те потребе у својој потрази за сврхом живота.

[Истакнути текст на 4. страни]

Тражење смисла живота у што већем броју обавеза и активности донеће само празнину, а не истинско задовољство

[Слика на 3. страни]

Јов се питао зашто је рођен

[Слика на 4. страни]

Илија је „имао иста осећања као и ми“