Кад камен заблиста као ремек-дело

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

У ПРИКАЗИВАЊУ пејзажа, једна од најтежих техника коју користе уметници јесте фирентински мозаик, или комезо. У оваквој врсти израде мозаика, која је типична за Фиренцу, не користе се унапред обрађени комадићи камења, керамике или стакла да би се правила уметничка дела, као што је то случај у многим другим врстама мозаика. Напротив, уметници праве слике од делова који се добијају од танких камених плоча. Обично су тако прецизно исечени да се уопште не виде места где се састављају.

Варијетет већ готових палета боја које уметник користи да би створио своју слику скоро је невероватан. Лапис лазули је јарко азурни камен с белим шарама, који светлуца због кристала пирита с примесама злата. Малахит је прошаран тамним и светлим зеленим нитима. Мермер с предивним шарама јавља се у нијансама жуте, браон, зелене и црвене боје. Ахат, јаспис, оникс, порфир и друго камење представља живописан спектар тонова и шара, нијанси од којих уметници стварају своја ремек-дела. Они при том користе нијансе и шаре тог камења да би приказали кршевите крајолике, биљни свет, узбуркане воде, па чак и небо прошарано облацима.

Ова врста израде мозаика никако није новијег датума. Изгледа да је настала на Блиском истоку и доспела у Рим до првог века пре н. е. Убрзо је постала популарна техника за декорисање подова и зидова. Иако се фирентински мозаик навелико користио у средњем веку, тек је од 16. века, након што је коришћен у Фиренци, задобио светску популарност. Данас се широм Европе у многим дворцима и музејима могу наћи прелепи мозаици рађени фирентинском техником.

 Прављење слика помоћу камења је напоран процес. У једном часопису пише да би се „неки аналитичар продуктивности запањио колико је времена потребно посветити изради неког једноставног мозаика рађеног овом техником“. Зато и данас, као и у прошлости, морате имати дубок џеп да бисте себи приуштили један такав мозаик.

Процес израде мозаика

За овај мозаик је прво потребан неки модел, углавном је то нека уметничка слика. Копија те слике се исече, тако да се сваки њен део на крају уклопи у коначни изглед мозаика. Док уметник пажљиво бира камен за сваки део, користећи машту интерпретира, не обавезно и верно преноси, свој модел. Затим сваки део исеченог модела лепи за одабрани комад камена.

Након тога, узима сваки део, који је само два до три милиметра дебљине, и ставља га у менгеле. Затим користећи тестеру — једну гвоздену жицу између лука од кестеновог дрвета — пажљиво сече делове који су му потребни (слика горе). У току рада, на жицу наноси неко абразивно средство. Затим исечене делове мора веома брижљиво истурпијати тако да када се споје потпуно налегну један на други, не пропуштајући светлост на спојевима. Замислите колико је тешко приказати танане изданке винове лозе!

Када се делови саставе и трајно споје на танак слој шкриљца, следи коначно углачавање и турпијање. Тиме се постиже слика чију бриљантност фотографи не могу верно приказати. Заиста је величанствено умеће којим уметници, на основу различитих нијанси једног јединог камена, реално приказују игру светлости и сенки нежних латица неког цвета. Воће, вазе, лептири, птице и пејзажи су само неки од мотива које маштовити уметници веома лепо приказују.

Једна занимљива одлика фирентинског мозаика јесте да уметник ствара своја дела користећи материјале из природе тако што од камења које је Бог створио бира оно са одговарајућом бојом и саставом. У једној књизи стоји: „Украсно камење осликава величанство и несагледиву моћ Бога, који је у тако мале предмете уденуо лепоту целог света... и тако пред очима увек имамо одсјај и искрицу нечег божанског.“

[Извор слике на 16. страни]

Све фотографије на 16. и 17. страни: Su concessione del Ministero per i Beni e le Attività Culturali-Opificio delle Pietre Dure di Firenze, Archivio Fotografico