Пређи на садржај

Пређи на садржај

Служење Богу нам је донело многе благослове

Служење Богу нам је донело многе благослове

Служење Богу нам је донело многе благослове

Испричао Пјер Вору

„Бонжур!“ Овај француски поздрав изговарам целог живота. Али, када сам то учинио у новембру 1975, био сам ухапшен. Испричаћу вам шта је довело до тога и шта се касније дешавало.

РОЂЕН сам 1. јануара 1944. у Малетеу, предграђу града Савеа у централном Бенину. * Родитељи су ме назвали Абиола, што је традиционално име у народу Јоруба. Док сам још био млад, променио сам име у Пјер јер је оно по мом мишљењу било савременије и популарније.

Мештани су свим младима дали неки надимак. Мене су звали Пастор јер сам их подсећао на свештеника из нашег места. Међутим, ја сам више волео да играм фудбал него да идем на часове веронауке.

Године 1959, преселио сам се у Сакете, град на југу земље и тамо сам наставио школовање. Живео сам са Симоном, братом од стрица, који је био учитељ и негде у то време је почео да проучава Библију с двојицом Јеховиних сведока. У почетку нисам хтео да седим и разговарам с њима. Касније сам питао Мишела, другог брата од стрица, да ли би желео да заједно присуствујемо проучавању Библије. Он је пристао и том приликом сам први пут чуо Божје име, Јехова.

Једне недеље смо Симон, Мишел и ја одлучили да не одемо у цркву већ на састанак Сведока. Како смо се само разочарали кад смо видели да смо дошли само ми и двојица Сведока, тако да нас је било укупно пет. Па ипак, схватили смо да је то истина и наставили смо да проучавамо Библију. Мишел се први крстио у знак предања Богу. Сада служи као пионир, како се називају Јеховини сведоци који проводе пуно времена у служби проповедања.

Симон се преселио на север у град Кокоро а ја сам му се придружио. Касније смо путовали на покрајински састанак Сведока који је одржан у месту Уансуго. Симон је узео такси а ја сам возио бицикл 220 километара до тог места. Обојица смо се тамо крстили 15. септембра 1961.

Потешкоће у пуновременој служби

Издржавао сам се тако што сам сликао и продавао слике и обрађивао једну њиву која је добро рађала. Када је путујући надгледник Филип Зану посетио нашу скупштину, питао ме је да ли сам икад размишљао о томе да служим пуновремено као пионир. Након што смо разговарали о томе, мој пријатељ Емануел Фатунби и ја смо рекли да бисмо могли да започнемо с том службом у фебруару 1966. С временом сам почео да служим као путујући надгледник и посећивао сам скупштине у којима су се говорили језици фон, гун, јоруба и француски.

После неколико година упознао сам дивну девојку по имену Жилијен, која је такође била Јеховин сведок. И она је волела једноставан начин живота као и ја. Венчали смо се 12. августа 1971. након чега ми се придружила у посећивању скупштина. Наш син Бола се родио 18. августа 1972. Када смо путовали од скупштине до скупштине, возио сам бицикл а Жилијен је седела иза мене и носила Болу на леђима. Неко од Сведока из скупштине би превезао наш пртљаг својим бициклом. Тако смо посећивали скупштине четири године.

Једног дана, Жилијен се разболела и целе ноћи је имала страшне тегобе. Ујутро сам кренуо пешице да потражим помоћ. Одједном се појавио такси, који је права реткост у том крају. Такси је био празан, што је било још необичније! Објаснио сам возачу ситуацију и питао га да ли може да нас пребаци у главни град, Порто Ново, који се налазио око 25 километара даље. Пристао је. Кад смо стигли, насмешио се и рекао: „Ја частим. Вожња је бесплатна.“

Жилијен је морала да мирује, па је остала две недеље у дому једног Сведока. Љубазан лекар је долазио сваког дана. Такође је доносио потребне лекове. Када је последњи пут дошао да прегледа Жилијен, забринуто сам затражио рачун. Изненадио сам се када ми је одговорио: „Нећу вам ништа наплатити.“

Драматичне промене

Године 1975, у Дахомеју је на власт дошла комунистичка партија. Име државе је промењено у Народна Република Бенин. Променио се и свакодневни живот. Био је уведен нови поздрав: „Пур ла револусион?“ (Спреман за револуцију?) На тај поздрав се очекивао одговор: „Пре!“ (Спреман!) Пошто смо се придржавали библијских начела, савест нам није дозвољавала да се поздрављамо на тај начин. Због тога су многи непријатељски гледали на нас.

Једне недеље крајем 1975. ухапшен сам док сам проповедао од куће до куће у близини Сен Мишела. Као што сам поменуо раније, један човек ме је поздравио са „Пур ла револусион?“, а ја сам одговорио са „Бонжур“ (Добар дан). Одведен сам у полицијску станицу где су ме претукли. Али касније тог дана тројица Сведока су успела да издејствују да будем пуштен.

Био сам први Јеховин сведок који је ухапшен. Убрзо су широм земље уследила хапшења многих Сведока. Влада је запленила Дворане Краљевства, мисионари су депортовани а подружница је била затворена. Многи наши суверници су морали да побегну из земље на запад у Того или на исток у Нигерију.

Нови чланови породице

Наш други син Кола је рођен 25. априла 1976. Два дана касније, влада је издала указ бр. 111 којим је забрањена активност Јеховиних сведока. Отишли смо у Нигерију и стигли у Дворану Краљевства препуну избеглица. Следећег дана је организовано да будемо премештени у неку од оближњих скупштина. Чим би једна група избеглица изашла из дворане, стизала је друга група. Затим су та браћа камионима превожена до скупштина на другим подручјима.

Подружница у Нигерији ме је замолила да посећујем Сведоке из Бенина. Убрзо сам наименован за путујућег надгледника у скупштинама у којима се говори јоруба а касније и у скупштинама у којима се говори гун. Путовали смо мотоциклом. Бола је седео испред мене а Кола и Жилијен иза мене.

Године 1979, сазнали смо да ћемо поново постати родитељи. На путу је била наша ћерка Џемајма, због чега смо морали да прекинемо с путујућом службом. Жилијенина млађа сестра коју смо звали Пепе дошла је из Бенина да живи с нама. Наша породица се и даље увећавала. Добили смо још два сина, Калеба 1983. и Силу 1987. Тако се наша породица проширила на осам чланова. Жилијен и ја смо желели да будемо добри родитељи али смо желели и да, ако то икако буде могуће, останемо у пуновременој служби. Како да остваримо тај циљ? Узели смо у најам једну њиву на којој смо узгајали маниоку, кукуруз и таро. Затим смо изградили малу кућу у селу Илогбо-Ереми.

Након што бисмо ујутро испратили децу у школу, Жилијен и ја смо ишли у службу проповедања. Увек смо били код куће у време породичног ручка. Након поподневног одмора смо одлазили да радимо на њиви. Жилијен и Пепе су такође продавале наше производе на пијаци. Сви смо марљиво радили. На срећу, у то време смо ретко кад били болесни.

Успешан живот и без високог образовања

Никада нисмо подстицали децу да теже за високим образовањем. Знали смо да се успех у животу постиже давањем приоритета служби проповедања, развијањем хришћанских особина и напорним радом. Трудили смо се да те вредности усадимо у срце наше деце. Проучавао сам с њима и заиста је било право задовољство посматрати како постепено развијају љубав према Јехови, предају му свој живот и крштавају се у знак предања!

Пепе је била старија од наше деце и прва се одселила од куће. Док је живела с нама, научио сам је да чита. Иако је имала слабо образовање, марљиво је проучавала Библију и била је заокупљена другим духовним активностима. Након што је неко време служила као пионир, удала се за Мандеја Акинру, путујућег надгледника, и придружила му се у његовој служби. Сада имају сина Тимотија. Њих двоје још увек служе пуновремено а Мандеј има доста одговорности на покрајинским састанцима.

Бола је у једној великој компанији радио с куварем који га је поучавао тој вештини. Ускоро је један од директора запазио његове добре радне навике, поузданост и друге лепе хришћанске особине. С временом је унапређен на одговоран положај у компанији. Што је још важније, он је добар супруг својој драгој супрузи Џејн, брижан отац њихово троје деце и одговоран старешина у једној скупштини у Лагосу, у Нигерији.

Кола је учио занат од једног кројача и такође је почео с пуновременом службом. Пошто је научио енглески док смо живели у Нигерији, 1995. је позван да служи у Преводилачком одељењу у подружници Јеховиних сведока у Бенину. Тамо служи последњих 13 година.

Повратак у Бенин

Били смо веома радосни када смо чули да је влада у Бенину 23. јануара 1990. издала указ којим се поништава забрана наше активности. Многе избеглице су се вратиле. Такође су стигли и нови мисионари а подружница је поново отворена. Наша породица се вратила у Бенин 1994, али Пепе, Бола и њихове породице су остали у Нигерији.

Кад смо стигли у Бенин, пронашао сам посао са скраћеним радним временом. Уз скромна примања од издавања наше куће у Нигерији и Болину великодушну помоћ, успели смо да изградимо кућу за нас петоро у близини подружнице. Џемајма је више од шест година служила као пионир и за то време се издржавала радећи као кројачица. Затим се удала за Кокуа Ахуменуа и сада заједно служе у подружници у Бенину. Калеб и Сила завршавају школу. Уз Божју помоћ и подршку породице, Жилијен и ја смо у пуновременој служби већ више од 40 година.

Бог је богато благословио дело проповедања у Бенину. Када сам се крстио 1961, у овој земљи је поруку о Краљевству објављивао 871 Јеховин сведок. Оне године када сам био ухапшен тај број се повећао на 2 381. Када смо се 1994. вратили у Бенин, у њему је било 3 858 Сведока, упркос забрани која је трајала 14 година. Данас је тај број више него двоструко већи — преко 9 000 — а на обележавању годишњице Христове смрти 2008. било је 35 752 присутних.

Понекад одем до места где сам био ухапшен пре више од 30 година и присећам се свега што се догађало. Посебно сам захвалан Богу за то што је благословио моју породицу. Никада нисмо ни у чему оскудевали. И још увек све поздрављам са „Бонжур!“

[Фуснота]

^ У то време Бенин се звао Дахомеј и био је део Француске Западне Африке.

[Истакнути текст на 13. страни]

Насмешио се и рекао: „Ја частим. Вожња је бесплатна“

[Истакнути текст на 14. страни]

Никада нисмо подстицали децу да теже за високим образовањем

[Слика на 15. страни]

У путујућој служби 1970.

[Слика на 15. страни]

Са наша прва два сина, Болом и Колом 1976.

[Слика на 15. страни]

Моја супруга и ја, наше петоро деце, снаха и троје унучади; Пепе и њена породица