Ко одговара на ваш позив за помоћ?

Притиском на дугме, пале се ротациона светла на нашим амбулантним колима. Продоран звук сирене упозорава остале возаче и пешаке да се склоне и омогуће нам да прођемо између возила како бисмо што пре стигли до оних којима је потребна помоћ.

ВИШЕ од 20 година радим као болничар и пружам хитну медицинску помоћ болеснима и повређенима пре него што стигну у болницу. * Сваки радни дан је попут пловидбе непознатим водама. Сретао сам се с различитим случајевима — од свакидашњих до крајње необичних. Многи од њих су имали срећан исход док су се неки завршили веома трагично.

Драгоцена помоћ

Хитна помоћ има важну улогу у здравственом систему Канаде. * Стручна медицинска помоћ која се пружа особама пре него што стигну у болницу може спасти живот или барем ублажити последице неке озбиљне повреде или болести.

Болничари су углавном на располагању 24 сата дневно, 365 дана у години. Они могу радити у градском заводу за хитну медицинску помоћ, у оквиру неке болнице или приватне установе, а неки и у ватрогасној служби.

Ово посебно обучено особље креће у акцију у року од неколико секунди након пријема позива за помоћ. Хитан позив може стићи у сваком тренутку, без најаве. Осмотримо за шта су све болничари обучени.

Обучени да спасавају животе

Иако се у Канади обука болничара и називи који се односе на њу разликују од провинције до провинције, постоје четири категорије према степену стручности. Законом је прописано да је за рад у служби хитне помоћи неопходна диплома о завршеној обуци.

 У мом случају, основна обука је обухватала вишечасовну теоријску наставу, као и праксу у болницама и на терену. Учили смо како да одредимо виталне функције, користимо апарате за давање кисеоника и вентилацију, извршимо кардиопулмоналну реанимацију, као и да стављамо завоје, удлаге и средства за имобилизацију кичме.

Наредних 300 сати драгоцене практичне обуке добили смо на одељењима за хитан пријем, интензивну негу и у породилиштима у неколико болница. Када сам први пут помагао приликом порођаја, било је то за мене незаборавно искуство, као да сам био део неког чуда! Био је то само један од многих догађаја који су ме припремили за следећи корак у мојој обуци — више од 300 сати рада са екипом хитне помоћи, раме уз раме с двојицом искусних болничара који су ме усмеравали. Након што сам положио теоријски и практични део испита, добио сам диплому медицинског техничара хитне помоћи.

Неколико година сам радио у сеоским и градским подручјима. Увидео сам колико је умеће које сам стекао током обуке драгоцено када је један грађевински радник дошао на ургентно одељење због болова у пределу груди. Убрзо му је срце стало. Прискочио сам му у помоћ заједно с неколико лекара и болничара. Извршили смо реанимацију, дефибрилацију (примена електрошока) и дали му лекове. За неколико минута је успостављен нормалан рад срца и дисање. Пацијент је затим пребачен на одељење интензивне неге. Следећег дана су ме позвали да одем тамо и лекар ме је упознао с једним човеком који је седео на кревету и разговарао са својом супругом. Нисам га препознао док није рекао: „Да ли ме се сећате? Јуче сте ми спасли живот.“ То је био предиван осећај.

Последњи део моје обуке укључивао је 12-часовну сарадњу с лекаром који је пратио мој рад с пацијентима. На крају сам положио теоријски и практични део испита и добио диплому вишег техничара.

Болничари раде под надзором начелника који са саветодавном лекарском комисијом саставља писани протокол, то јест план лечења. Болничари пружају хитну медицинску помоћ на основу тог протокола или прате упутства која им путем радио или телефонске везе даје одређена група лекара. Због тога се понекад каже да су ти болничари очи, уши и руке лекара. Док пружају помоћ у приватним кућама, на јавним местима или у случају саобраћајних несрећа, они могу давати кисеоник и лекове, вршити дефибрилацију, интубацију па чак и обављати хируршке захвате. (Видети оквир  „Поступци у хитним случајевима“, на 15. страни.)

Опасности и потешкоће

Болничари су свакодневно изложени различитим опасностима и потешкоћама. Посао се обавља у свим временским условима и понекад на несигурним местима или у ризичним околностима. Чак и вожња до места одакле је упућен позив може бити опасна.

Осим тога, стално морамо водити рачуна да не дођемо у додир с крвљу, телесним течностима и узрочницима заразних болести. Да бисмо се заштитили, носимо рукавице, маске, заштитне наочаре или штитнике за лице, као и посебна одела када је то потребно.

 Док бринемо о пацијентима, срећемо се с њиховим члановима породице, пријатељима или чак потпуним незнанцима чије емоционалне реакције могу бити бурне и непредвидиве. Трагично је када смрт растави супружнике који су провели деценије заједно и зато није нимало лако саопштити вест о смрти брачног друга. Једном приликом сам морао да кажем једној жени да јој је супруг умро. Када је то чула, ударила ме је песницом и истрчала из куће на улицу вриштећи и плачући. Потрчао сам за њом и стигао је, а она се окренула, снажно ме загрлила и почела неутешно да плаче на мом рамену.

Када смо у контакту са особама које су емоционално растројене или под утицајем алкохола или дроге, неопходно је да покажемо способност уживљавања, тактичност и саосећање. Људи у таквом стању могу бити непредвидиви. Током мог радног века, уједали су ме, пљували и на друге начине физички нападали пацијенти који нису могли да се контролишу.

Овај посао такође физички исцрпљује јер свакодневно морамо да дижемо тешке терете, понекад у веома незгодном положају. Често клечимо или смо сагнути док пружамо помоћ пацијентима. И нама се дешава да се повредимо на послу. Најчешће су то повреде леђа, рамена и колена. Неке од њих су толико озбиљне да онемогућавају даље бављење овим послом. Такође се ради у сменама што може бити исцрпљујуће.

Помагање људима који су тешко оболели или су озбиљно повређени проузрокује психички и емоционални стрес. Болничар мора да остане присебан, да добро расуђује и доноси разумне одлуке у критичним тренуцима. Чланови екипе хитне помоћи су очевици људских патњи и трагедија. Они виде људе који су задобили тешке телесне повреде и чине све да би их спасли. Још увек се јасно сећам једног младића који је страдао у несрећи на послу. Био је практично смрскан од груди надоле и преклињао је мог колегу и мене да не дозволимо да умре. Нажалост, упркос томе што смо уз сарадњу тима лекара и медицинског особља дали све од себе, умро је за мање од сат времена.

Неки призори су заиста потресни. Једног дана су нас рано ујутру позвали да одемо до куће у којој је избио пожар. Супруг се вратио кући с посла у тренутку када су његова супруга и трогодишња ћерка успеле да изађу из куће која је горела. Његов таст и још троје деце узраста од четири месеца до пет година остали су заробљени у кући све док ватрогасци нису успели да их извуку напоље. Био сам у једној од неколико екипа болничара који су безуспешно покушавали да им спасу живот.

Можда се сада питате зашто би ико желео да ради у хитној помоћи. Понекад се и ја то питам. Онда размишљам о Исусовом поређењу о милосрдном Самарићанину који је без оклевања притекао у помоћ повређеном човеку (Лука 10:30-37). Посао болничара подразумева давање у физичком и емоционалном погледу да би се помогло унесрећенима. Лично сматрам да је ово занимање веома хумано, али једва чекам време када за мене више неће бити посла. Како је то могуће? Као што је Бог обећао, ускоро нико неће рећи: „Болестан сам.“ Такође, ’смрти и бола више неће бити‘ (Исаија 33:24; Откривење 21:4) — Испричао болничар из Канаде.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 13. страни]

Нисам га препознао док није рекао: „Да ли ме се сећате? Јуче сте ми спасли живот.“ То је био предиван осећај

[Истакнути текст на 14. страни]

Током мог радног века, уједали су ме, пљували и на друге начине физички нападали пацијенти који нису могли да се контролишу

 [Оквир/Слике на 15. страни]

 ПОСТУПЦИ У ХИТНИМ СЛУЧАЈЕВИМА

Болничари се морају побринути да пацијент има слободне дисајне путеве како би могао несметано да дише. Зато је понекад потребно извршити интубацију. При том се у душник, кроз уста и поред гласних жица, уводи гумена цев помоћу инструмента који се зове ларингоскоп. У другим случајевима се примењује крикотиротомија, при чему се помоћу игле, малог катетера, жице водиље и скалпела већи катетер убацује у душник директно кроз врат пацијента. Убацивање игле и катетера кроз грудни кош примењује се када је угрожен живот пацијента због престанка рада плућа.

Још један поступак је интравенозна терапија, када се користи игла да би се катетер убацио у вену. Тако се може дати инфузија различитих раствора, као што је физиолошки раствор. Поред тога, неки инструмент може бити уметнут у кост како би се инфузија дала директно у костну срж.

Да би пратили пацијентов електрокардиограм, болничари могу да користе дефибрилатор с монитором. Надаље, помоћу тог уређаја се врши дефибрилација (давање електрошока да би се успоставили нормалан рад и функција срца које је стало) или кардиоверзија (давање краткотрајног електрошока ради успоравања претерано убрзаног рада срца). Дефибрилатор се такође може користити као привремени спољашњи пејсмејкер како би се убрзао успорен рад срца.

[Извор]

Све фотографије: Taken by courtesy of City of Toronto EMS

[Извор слике на 12. страни]

Taken by courtesy of City of Toronto EMS