Тридесет година тајног преводилачког рада

Испричала Она Моцкуте

У априлу 1962. нашла сам се на оптуженичкој клупи у препуној судници у Клајпеди, у Литванији, оптужена за злочин против друштва. У октобру претходне године ухапшена сам и оптужена због религиозне активности која се сматрала злочином против Совјетског Савеза. Испричаћу вам како је дошло до тога да будем ухапшена и затворена зато што сам тајно преводила публикације Јеховиних сведока.

РОДИЛА сам се 1930. године на западу Литваније, близу Балтичког мора. Пре него што ме је родила, моја мајка се молила да једног дана постанем часна сестра. Али једном ми је рекла: „Једноставно не могу да се молим пред ликом светог Петра ни пред другим беживотним идолима.“ Упамтила сам њене речи и зато нисам хтела да клечим у цркви, мада сам то радила пред једним распећем на путу од школе до куће.

Касније, током Другог светског рата (1939-1945) видела сам неописиве страхоте и то је оставило дубок траг у мени. Једног дана за време немачке окупације, ишла сам с тетком у шуму да наберемо нешто за јело. Набасале смо на две велике хумке код којих је било трагова крви. Пошто смо знале да су неки Јевреји међу којима су биле и моје школске другарице Теса и Сара недавно убијени, схватиле смо да смо случајно откриле њихову масовну гробницу. Згранула сам се и с болом у срцу узвикнула: „О, Боже, знам да си добар! Зашто онда дозвољаваш оваква зверства?“

Средњу школу сам завршила у Клајпеди 1949. године и почела сам да студирам музику. Године 1950. прикључила сам се илегалном студентском покрету који је желео политичке промене али нас је неко убрзо издао, па је нас тринаесторо ухапшено. Нашла сам се у затвору у Клајпеди и тамо сам први пут срела неког Јеховиног сведока.

Упознајем библијску истину

У нашу затворску ћелију грубо су гурнули једну средовечну жену. Ту нас је било седам девојака и она се свима љубазно насмешила. Рекла сам јој: „Драга моја, људи су обично утучени када доспеју у затвор, а ви се смешите. Смем ли да вас питам зашто сте овде?“

„Због истине“, одговорила је.

„Какве истине?“, упитала сам је.

Она се звала Лидија Пелдзус. Била је Немица коју су ухапсили зато што је Јеховин сведок. Много смо разговарале о Библији. Дивна библијска истина којој нас је Лидија поучавала променила је не само мој, него и живот три друге  затворенице које су биле с нама у ћелији.

Како сам стицала знање о Библији

Због своје илегалне политичке активности против совјетске окупације осуђена сам на 25 година затвора и још 5 година изгнанства. Од Сведока које сам сретала током година проведених у затвору и радним логорима у Сибиру сазнавала сам више о Богу и његовим намерама. И ови Сведоци су, као и Лидија, били кажњени због своје вере.

Током тих година не само што сам учила о Библији већ сам о томе и причала другима. Иако нисам имала прилике да се крстим у знак свог предања Богу, други затвореници и затворски службеници сматрали су ме Јеховиним сведоком. Након што сам осам година провела у затвору, 1958. године пуштена сам на слободу. Вратила сам се у Литванију слабог здравља, али јаке вере у Јехову.

Почињем да тајно преводим литературу

У то време је у Литванији остало мало Јеховиних сведока. Већина је била у затвору или у изгнанству у Сибиру. Када су се двојица Сведока вратила из Сибира 1959, предложила су да преводим нашу библијску литературу на литвански језик. Врло радо сам прихватила тај изазов. То је за мене била част.

У марту 1960. почела сам да преводим, а у јулу сам се тајно крстила у реци Дубиси. Због противљења КГБ-а (Комитета државне безбедности) нисам могла да се запослим и да се тако издржавам, па сам живела с родитељима који су били наклоњени мојој вери. Чувала сам наше и комшијске краве и у исто време преводила. Имала сам прелепу канцеларију. Један пањ ми је био столица, а тепих зелена трава. Плаветно небо је било таваница, а сто моје крило.

Али увидела сам да није безбедно преводити на пашњацима јер су тако тајни агенти и доушници КГБ-а лако могли да ме примете. Зато сам се одселила од родитеља чим су браћа пронашла скровиште у ком сам могла да преводим. Понекад сам радила у шталама у којима је на једном крају била стока, а на другом сам ја неуморно куцала на писаћој машини.

Пошто тамо није било струје, радила сам док се могло видети. Да се не би чула бука коју је правила писаћа машина, направили смо једну ветрењачу која је зврјала испред те штале. Када би пао мрак, ушла бих у кућу да вечерам. Онда бих се вратила у шталу и преспавала на сламарици.

У октобру 1961. ухапшена сам заједно с двојицом Сведока када је откривено шта сам радила. То је водило до суђења 1962, које сам на почетку споменула. Власти су нам дозволиле јавно саслушање и били смо срећни што нам се пружила прилика да дамо сведочанство пред толиким људима (Марко 13:9). Осуђена сам на три године и послата у један затвор у Талину, у Естонији. Колико знам, у то време сам само ја била тамо због своје вере. Представници градске власти су ме посетили и тада смо разговарали о мојим веровањима.

Настављам с превођењем

Када сам 1964. године пуштена из затвора у Естонији, вратила сам се у Литванију. Тамо сам наставила да преводим наше  публикације, углавном с руског на литвански. Било је много посла. Иако су и други преводили, ја сам била једини пуновремени преводилац за литвански језик. Често сам радила од јутра до мрака, седам дана у недељи. Да ми Јехова није помагао, никада не бих имала снаге за то.

Знала сам колико је важан посао који радим и зато сам увек била опрезна. Браћа и сестре су често излагали опасности себе и своју породицу да би ме сакрили, пружили ми оно што ми треба и штитили ме. То нас је веома зближило. Док сам ја радила, породица код које сам била, пазила би да не наиђе неко ко би могао да ме пријави. Ако би видели да неко наилази упозорили би ме тако што би два пута ударили нечим гвозденим у цеви за грејање. Када бих то чула, брзо бих сакрила све што би могло да ме ода.

Ако бисмо сазнали да је кућа у којој радим под присмотром, брзо бих се преселила на неко друго место. У то време је поседовање писаће машине без дозволе власти био озбиљан прекршај, тако да би је неко други уместо мене однео на нову локацију. Онда бих обично током ноћи и ја тамо отишла.

Јехова ме је стварно штитио. Власти су добро знале шта радим, премда нису имале доказе за то. На пример, када је 1973. године осам Јеховиних сведока изведено пред суд, тужилац ме је позвао на саслушање. Директно ме је питао: „Моцкуте, колико сте литературе одштампали током година?“

Рекла сам да не могу да одговорим на то питање. Тада ме је упитао: „Па на које питање онда можеш да одговориш?“

„На оно које нема везе с тим “, рекла сам.

Ситуација се мења

Крајем 1980-их ситуација у Литванији почела је да се мења. Више нисмо морали да се кријемо од владиних агената. Тако су 1990. други почели да преводе. Онда је 1. септембра 1992. формиран мали преводилачки тим у Клајпеди, граду у ком сам на крају остала да живим.

Свеукупно, као преводилац сам радила 30 година, на 16 локација. Нисам имала свој дом. Али тако сам срећна што видим плодове нашег рада. Данас у Литванији има око 3 000 Јеховиних сведока. Преводилачки посао који сам некада радила скривајући се по шталама и поткровљима данас се обавља у лепом литванском Бетелу недалеко од града Каунаса.

Још увек се сећам упечатљивог сусрета у оној хладној затворској ћелији пре скоро 60 година у Клајпеди. Променио ми је живот! Увек ћу бити захвална нашем величанственом Створитељу Јехови што сам пронашла истину о њему и његовој намери и што сам посветила свој живот вршењу његове воље.

[Истакнути текст на 13. страни]

Дивна библијска истина којој је Лидија поучавала нас четири док смо биле у затвору променила нам је живот

[Слика на 12. страни]

Совјетске новине су 1962. писале о мом суђењу

 [Слика на странама 14, 15]

Библијска литература коју сам преводила ризикујући своју слободу

[Слика на 15. страни]

Лидија ми је у затвору пренела библијску истину

[Слика на 15. страни]

Две наше сестре (с  лева) од којих сам доста тога научила о Богу док сам била у радном логору у Хабаровском крају, у Русији, 1956.

[Слика на 15. страни]

Писаћа машина на којој сам радила током забране