Битка за поверљивост — и ви сте укључени!

Да ли сте икада решили анаграм? Да ли сте некада наручили нешто преко Интернета или проверили стање на банковном рачуну? Ако јесте, онда сте закорачили у свет кодова и шифара.

НЕ ТАКО давно, тајне шифре су углавном користиле владе, дипломатије, шпијуни и војска. Али, сада је другачије. С појавом компјутера и Интернета важни подаци често се чувају у тајности разним методама, у шта спадају и лозинке које се уносе сваки пут када корисник приступа својим подацима. Заиста, поверљивост никада раније није имала тако важну улогу у свакодневном животу.

Стога се можемо с правом питати: Колико су сигурни моји поверљиви подаци? Могу ли повећати њихову безбедност? Пре него што одговоримо на ова питања, осврнимо се на дугу битку између оних који су смишљали шифре и оних који су их откривали — сукоб који постоји откада и писана реч.

Тајни записи

Један облик тајног писања с дугом историјом познат је као стеганографија, то јест „скривено писање“. Циљ стеганографије јесте да се сакрије са̂мо постојање поруке. Древни историчар Херодот забележио је да је један грчки изгнаник сазнао да се Персија припрема да нападне његову домовину. Желећи да упозори свој народ, написао је поруке на дрвеним плочицама и прелио их воском како би сакрио текст, што је био трик који су  користили и древни Римљани. Према Херодоту, због овог једноставног лукавства персијски краљ Ксеркс није успео да изненади Грке и доживео је пораз.

Савремени облици стеганографије подразумевају употребу фотографије сведене на величину тачке, воденог жига и слика за заштиту ауторских права. Током Другог светског рата користиле су се такве врсте минијатурних фотографија. Прималац поруке би је једноставно увећао. Данас људи који илегално продају порнографски материјал користе сличну методу. Помоћу компјутерског програма, они скривају тај материјал међу безазленим дигиталним сликама, текстовима или звучним записима.

Пошто је постојање саме поруке скривено, стеганографија не скреће пажњу ни на пошиљаоца ни на примаоца. С друге стране, ако се порука открије, лако се може прочитати — уколико и она сама није шифрована.

Скривање значења

Криптологија или „тајно писање“ јесте наука која се бави чувањем поверљивости тако што се скрива значење поруке а не само њено постојање. То укључује шифровање и дешифровање информација према унапред утврђеном систему правила, чиме се разумевање поруке омогућава само онима који имају тајни кључ.

Древни Спартанци су шифровали поруке помоћу једноставног предмета званог скитал. Писац поруке би чврсто обмотао траку коже или пергамента око штапа и затим исписао поруку дуж њега. Када се трака одмота, на њој су се могла видети измешана слова без икаквог смисла. Али када би прималац обмотао материјал око штапа исте дебљине, он би могао да прочита поруку. Служећи се помало и стеганографијом, пошиљалац би понекад сакрио траку тако што ју је носио уместо појаса, окренувши слова према телу.

Сматра се да је Јулије Цезар скривао поруке с бојног поља помоћу једне једноставне методе — замене сваког слова другим које је, рецимо, три места даље у алфабету. Тако би, према нашем писму, слово а било замењено са г, слово б са д, и тако даље.

Током периода ренесансе у Европи је дошло до напретка у криптографији. Међу онима који су допринели том напретку био је француски дипломата Блез де Вижнер, који је рођен 1523. Он је усавршио већ познату методу шифровања која је укључивала полиалфабетске замене. Његова техника, за коју се мислило да је нерешива, названа је „непробојна шифра“ (le chiffre indéchiffrable). Међутим, напредак у стварању кодова био је праћен и напретком у њиховом разбијању. *

На пример, када су исламски изучаваоци анализирали Куран, који је писан на арапском, они су запазили да се нека слова појављују чешће него друга, што је уобичајено и у другим језицима. То сазнање је водило до развоја једне важне криптографске методе зване анализа учесталости, помоћу које се може открити скривено значење појединачних слова или групе слова у шифрованом тексту тако што се изброји колико се пута она појављују.

До 15. века криптографија се увелико користила у европској дипломатији. Али она није увек гарантовала сигурност. На пример, Француз Франсоа Вијет успевао је да одгонетне шифре шпанског двора.  Штавише, био је толико успешан у томе да је разочарани краљ Филип II тврдио да је Вијет у савезу с Ђаволом и да га треба извести пред католички суд!

Технологија ступа у битку

У 20. веку, посебно током два светска рата, криптографија је остварила значајан напредак. То је обухватало употребу сложених уређаја као што је немачка Енигма, која је била налик на писаћу машину. Док је оператер куцао текст, он се шифровао помоћу ротора који су с тастатуром били повезани струјним колом. Шифрован текст се потом слао путем Морзеове азбуке и дешифровао помоћу друге Енигме. Међутим, због грешака и немарности преоптерећених оператера разбијачи кодова су успевали да им уђу у траг и дешифрују поруке.

У данашњем дигиталном свету, банкарство, трансфер новца и све врсте плаћања, као и медицински, корпорацијски и владини подаци, штите се помоћу сложених кодова. Приступ заштићеном тексту има само онај ко зна кључ помоћу ког се подаци могу дешифровати.

Док метални кључ има више жлебова, дигитални кључ се састоји од низа нула и јединица у различитим комбинацијама. Дужи кључеви имају више комбинација и теже их је открити. На пример, кључ од осам бита има 256 могућих комбинација или пермутација, док кључ од 56 бита има преко 72 000 билиона пермутација. Тренутни стандард за шифровани приступ на Интернету је кључ од 128 бита, који има 4 700 трилиона пута више пермутација него кључ од 56 бита! *

Па ипак, тајни подаци често бивају украдени. На пример, федерални јавни тужилац је 2008. у Сједињеним Државама оптужио 11 људи за дотад најтежи случај крађе идентитета. Група је наводно користила лаптоп компјутере, бежичну технологију и посебан програм да би крала бројеве кредитних и платних картица.

Да ли су ваши поверљиви подаци безбедни?

Чињеница је да је јако тешко открити шифре које штите банковне рачуне и трансакције преко Интернета. Ипак, много тога зависи од вас. Библија каже: „Паметан човек види зло и склања се, а луди иду даље и бивају кажњени“ (Пословице 22:3). Зато будите паметни и „склоните се“ од превараната и крадљиваца тако што ћете предузети бар следеће кораке:

◼ Користите антивирус програм на свом компјутеру.

◼ Инсталирајте програм за откривање шпијунског софтвера (spyware).

◼ Инсталирајте заштитни зид (firewall).

◼ Побрините се да се сви ти програми редовно ажурирају и инсталирајте најновије сигурносне пакете за ваше апликације и оперативни систем.

◼ Будите опрезни с линковима и прилозима уз електронску пошту и инстант поруке, нарочито ако пошта долази од непознате особе и ако се траже лични подаци или лозинка.

◼ Када преносите поверљиве податке, као што су детаљи с кредитне картице, користите шифровани приступ и по завршетку се одјавите с вебсајта. *

◼ Изаберите лозинке које је тешко погодити и заштитите их.

◼ Немојте копирати нити покретати програм из непознатог извора.

◼ Редовно правите резервне копије својих података (back up) и чувајте их на сигурном.

Ако следите ове основне мере опреза и примените све друге које се препоручују или ће се препоручивати у будућности, у најмању руку повећавате шансу да добијете своју битку за поверљивост.

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

Древни спартански скитал

[Слика на 26. страни]

Немачка Енигма из 20. века

[Слика на 26. страни]

Данашње сложене шифре штите личне податке