Како сам престао да волим рат

Испричао Томас Стубенвол

РОДИО сам се 8. новембра 1944. године у Њујорку. Одрастао сам у Јужном Бронксу, који је у то време био подељен на расне енклаве. Као дете сам доста времена проводио на улици и брзо сам научио да поштујем територијалне границе различитих етничких банди. Сви су се плашили тих банди јер су њени чланови били насилни криминалци.

До своје 12 године већ сам постао члан једне банде. Звали смо се Лобање. Улазили смо у теретне вагоне и крали кутије с путером од кикирикија и другом храном. Банде у којима су били старији тинејџери биле су још горе. Такве банде су стално учествовале у тешким тучама. Једном приликом је на моје очи један мој добар друг био на смрт избоден.

Одушевљен ратом

Нисам био баш срећан због тога што сам био члан банде. После неког времена сам једноставно желео да се одселим из града. Мој ујак Еди је учествовао у Корејском рату као припадник Поморско-десантних снага америчке војске. Био сам одушевљен ујка Едијевим причама о маринцима. Причао ми је како је сваки маринац дисциплинован вођа и жилав ратник који је обучен да одлучно поступа. Мото поморско-десантних снага, simper fidelis, што на латинском значи „увек веран“, јасно истиче њихово правило верности и оданости. Убрзо сам горео од жеље да и ја постанем један такав способан маринац.

Зато сам се 8. новембра 1961, на дан када сам напунио 17 година, пријавио за маринца. Обуку сам прошао за мање од четири месеца и постао сам маринац. Тако је почела моја 11-годишња војна каријера.

 У војску сам ступио за време мира. Међутим, као маринац сам непрестано био на обуци. Најпре сам био послат на острво Оаху, на Хавајима, где сам две године интензивно обучаван пешадијским тактикама и герилском ратовању. Постао сам добар стрелац и могао сам да погодим мету на 450 метара. Био сам обучен борилачким вештинама, употреби експлозива, читању карата, минирању и одржавању везе. Уживао сам у сваком тренутку обуке.

Након Хаваја сам шест месеци провео у Јапану у мисији обезбеђења подводног оружја у војнопоморској ваздушној бази Ацуги. Убрзо су се заоштрили односи између Сједињених Држава и Северног Вијетнама и ја сам као члан једне групе маринаца распоређен на носач авиона Ренџер. Наш брод је из залива Тонкин учествовао у бомбардовању Северног Вијетнама. Коначно сам учествовао у правом рату. Међутим, имао сам осећај да много тога пропуштам зато што сам на броду.

На ратном попришту

У пролеће 1966, док сам био на Ренџеру, истекао ми је четворогодишњи уговор с војском. Већини војника у тој ситуацији било би драго да се врате кући и избегну крвопролиће које је предстојало. Али ја сам постао одани маринац, професионални ратник и нисам имао намеру да одем. Одлучио сам да поново ступим у војну службу.

Желео сам да се борим. За то сам био обучаван. Зато сам се као добровољац пријавио у пешадију. Није ми било важно где ћу бити распоређен. Само ми је било важно да будем маринац у пешадији. Моја животна мисија била је да будем добар маринац и рат је постао мој бог.

У октобру 1967. године послат сам у Вијетнам. Био сам узбуђен. Одмах сам пребачен на фронт у провинцији Кванг Три. Није прошао ни дан, а већ сам се нашао усред страшног окршаја. Свуда око мене су падали рањени и мртви. Земља је прштала од метака. Није постојао никакав заклон осим неколико жбунова. Једноставно сам почео да пуцам. Било је ужасно. Мислио сам да ћу погинути. Битка се коначно завршила. Преживео сам, али не и људи којима сам помагао да се повуку.

Следећих 20 месеци сам учествовао у најжешћим борбама у Вијетнамском рату. Седам дана у недељи и скоро 24 сата дневно или сам пуцао или сам се трудио да не будем упуцан, или сам постављао заседе или сам упадао у заседе. Већину тог времена сам пуцао на непријатеља из рупа у земљи које су се по киши брзо претварале у јаме с блатом. Понекад је било хладно и неподношљиво неудобно. У таквим рупама сам и јео и спавао.

Често смо одлазили у влажне џунгле, где смо тражили и убијали непријатеље. Тамо је увек постојала опасност да непријатељ искочи из густог жбуња. Понекад су око мене сатима непрестано падале гранате. Током једне битке близу Ке Шана, око три четвртине људи из мог вода било је рањено или убијено — само нас 13 је остало неповређено.

Тек сам 30. јануара 1968. био у једној бази, где сам први пут коначно могао да спавам у шатору. Тај релативни комфор  нестао је рано ујутру када ме је пробудила заглушујућа експлозија минобацачке мине. Био сам рањен. Неколико шрапнела ми се зарило у раме и леђа. Тог јутра је непријатељ започео једну велику инвазију.

Због рањавања сам добио једно одликовање, орден Пурпурно срце, али ране нису биле довољно озбиљне да би ме спречиле да се и даље борим. Лекари су ми извадили шрапнеле и убрзо сам био на путу за град Хуе, где се водила једна од већих битака тог рата. Тамо сам дословно био машина за убијање. Нимало ме није узнемиравало што сам убијао непријатеље. Тамо сам 32 дана све време ишао од куће до куће и тражио и убијао непријатеље.

Тада сам мислио да је то потпуно исправно. Размишљао сам: ’Непријатељ убија на хиљаде недужних мушкараца, жена и деце у овом граду. На улицама лежи на хиљаде лешева. Све је било минирано, чак и неки лешеви. Непрестано смо под снајперском ватром.‘ Ништа од тога ме није плашило. Сматрао сам да је исправно што убијам непријатеља.

Опседнутост ратом

Убрзо након битке у Хуеу завршио се мој 13-месечни војни рок. Међутим, рат је био у пуном јеку и желео сам да наставим да се борим. Зато сам се добровољно јавио да још 13 месеци останем у Вијетнаму. До тада сам постао водник и био сам послат у једну посебну мисију. Требало је да водим одреде маринаца у засеоке у унутрашњости земље. Тамо смо ступали у контакт с цивилима и показивали им како да заштите своју заједницу. Стално смо били на опрезу јер се непријатељ често мешао с локалним становништвом. Ноћу смо кришом одлазили у потрагу за непријатељским борцима и убијали их. Иако сам био крајње напет, све више сам волео рат.

Мој други војни рок у Вијетнаму је брзо прошао. Поново сам тражио да останем на бојним пољима. Овог пута ми претпостављени нису то дозволили, можда зато што су приметили да сам опседнут ратом. Међутим, тиме се није завршила моја каријера у маринцима. Послат сам у Сједињене Државе да будем војни инструктор регрутима на обуци. Наредне три и по године сам био војни инструктор. Имао сам пуно тога да пренесем регрутима и давао сам све од себе како бих сваког од њих претворио у опаку машину за борбу, што сам и сам постао.

Пронашао сам бољу сврху живота

Спријатељио сам се с једним инструктором с којим сам сарађивао. Негде у то време га је жена оставила. Његова сестра, Кристина Антисдел, која је кратко пре тога постала Јеховин сведок, понудила се да живи код њега и помогне му у бризи око његове две ћеркице. Тада сам први пут чуо за Сведоке.

Васпитаван сам као католик и осам година сам ишао у католичку школу. Чак сам служио као министрант у цркви. Ипак, практично ништа нисам знао о Библији. Захваљујући Кристини, то се променило.  Показала ми је неке ствари у Библији за које никада раније нисам чуо. Сазнао сам шта Библија заиста научава, а шта не научава.

На пример, сазнао сам да у Библији не пише да Бог кажњава људе у паклу након смрти (Проповедник 9:5, 10). У њој не пише да је Бог део неког Тројства (Јован 14:28). Међутим, Библија каже да ће Бог уклонити зло, бол и смрт и да ће послушни људи вечно живети у рају на земљи (Псалам 37:9-11; Откривење 21:3, 4). Такође сам сазнао која су Божја морална мерила (1. Коринћанима 6:9, 10). Сазнао сам да Бог има име и да се зове Јехова (Псалам 83:18). Био сам одушевљен када сам све то сазнао.

У новембру 1972. био сам премештен у једну другу базу, где је требало да обучавам подофицире ратним тактикама. Тамо сам почео да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима. Одлазио сам на састанке и био сам импресиониран тиме што је међу Сведоцима владала пријатељска атмосфера и истинска братска љубав.

Али, што сам више учио о Библији, то ме је више мучила савест. Мој начин живота је био потпуно супротан ономе што пише у Библији. Ја сам свој живот посветио подупирању национализма, рата и насиља, онога што Бог мрзи.

Закључио сам да не могу у исто време да будем маринац и да обожавам Јехову Бога. Тада сам престао да волим рат. Одлучио сам да напустим војску. Након неколико месеци административних процедура, испитивања и психолошких прегледа, повукао сам се из војске — и то због приговора савести. Тако се окончала моја 11-годишња војна служба.

Сада сам могао да кажем Јехови оно што пише у Исаији 6:8: „Ево мене, мене пошаљи.“ Био сам спреман да користим своју снагу и ентузијазам у служењу истинитом Богу уместо да служим у војсци. Као Јеховин сведок сам се крстио 27. јула 1973. године. Пет месеци касније сам се оженио Кристином Антисдел, која је била први Јеховин сведок ког сам упознао.

Кристина и ја смо 36 година нашег заједничког живота посветили помагању другима да упознају Библију и приближе се Богу. Осам година смо били мисионари у Доминиканској Републици. Последњих 18 година служим као путујући надгледник. Супруга и ја смо посетили стотине шпанских скупштина Јеховиних сведока широм Сједињених Држава.

До сада нисам имао никакве емоционалне или менталне последице из рата. Немам трауме од рата, посттрауматски стрес, ноћне море нити поново проживљавам ратне сцене. Ипак, сада када знам какав је Јехова Бог, жао ми је што сам одузео живот другим људима у рату.

Много сам се променио, и драго ми је због тога. Осећам да ми је Бог опростио оно што сам радио у прошлости. Моја мисија више није да одузимам животе, већ да помажем људима да стекну наду у вечни живот у рају на земљи. Све што сам радио као маринац радио сам због незнања и погрешно усмерене ревности. Као Јеховин сведок сам сазнао шта Библија научава, и оно што радим радим зато што сам чврсто уверен у то да постоји истинити, живи Бог који нас воли и да ће сигурно добро проћи они који га воле и слушају.

[Истакнути текст на 25. страни]

Седам дана у недељи и скоро 24 сата дневно или сам пуцао или сам се трудио да не будем упуцан, или сам постављао заседе или сам упадао у заседе

[Истакнути текст на 27. страни]

Сада када знам какав је Јехова Бог, жао ми је што сам одузео живот другим људима у рату

[Слике на 24. страни]

Као војни инструктор (горе) и у пешадији у Вијетнаму (лево)

[Слика на 25. страни]

Због рањавања сам добио Пурпурно срце, али ране нису биле довољно озбиљне да би ме спречиле да се и даље борим

[Слика на 26. страни]

Кристина и ја смо 36 година нашег заједничког живота посветили помагању другима да упознају Библију