Златно доба краљице Елизабете I — легенда или историја?
Златно доба краљице Елизабете I — легенда или историја?
БИЛА је жива легенда. Књижевници, песници, писци позоришних комада и савремени режисери сачували су њену славу од заборава. Последњих година издато је много књига и одржано много изложби о њој. У једној међународној анкети, сврстана је међу десет највећих Британаца. То је енглеска краљица Елизабета I.
Зашто је ова владарка, у своје време позната као „краљица девица“ и „добра краљица Бес“, вековима заокупљала пажњу јавности? Да ли је њена владавина заиста била златно доба?
Наследница многих проблема
Елизабета Тјудор се родила 1533, на велико разочарање свог оца краља Хенрија VIII, који је очајнички желео мушког наследника. Њена мајка, Ана Болен, Хенријева друга жена, није успела да му роди сина. На основу лажних оптужби, како су многи сматрали, наложио је да јој се одруби глава. Елизабета је тада имала само две године.
Хенри је до тада раскинуо све везе с римским папом и прогласио себе поглаварем Англиканске цркве. Након његове смрти 1547, религиозни саветници његовог младог сина Едварда VI намеравали су да Енглеску учине протестантском земљом. Едвард је умро након само шест година владања, а народ се опет приклонио римокатоличкој цркви под кратком и крвавом владавином Елизабетине полусестре, Марије I. * У време када је 25-годишња Елизабета преузела власт 1558, Енглеска не само што је била раздељена због верских сукоба већ је била и пред банкротом. Изгубила је и последње делове француске територије који су били под њеном контролом, а Шпанија је била озбиљна претња.
Елизабета је започела своју владавину окруживши се способним саветницима, од којих су неки остали уз њу током већег дела њеног 44-годишњег краљевања. Први проблем с којим се ухватила у коштац била је религија. Као што бележи Национални поморски музеј, одлучила је да „обнови реформацију и утемељи Англиканску цркву која не би била ни католичка ни екстремно протестантска“. На челу цркве била је Елизабета, али не као поглавар већ као врховни управитељ, како би умирила оне који нису могли прихватити жену као поглавара цркве. Затим је парламент донео Закон о једнакости којим су утемељена веровања и обичаји Англиканске цркве, иако су задржани неки католички обреди. Наравно, ова „златна средина“ није била по вољи већини католика, као ни строжој струји протестаната, такозваним пуританцима.
Постојао је још један проблем који је мучио Елизабету. Како задобити оданост и поштовање народа који се још увек опорављао од катастрофалне владавине Марије I? Одлучила је да свој пол искористи као
предност. Историчар Кристофер Хејг објашњава: „На свом престолу Елизабета је била краљица девица, за цркву је била мајка, за племство рођака, за своје саветнике захтевна жена, а за удвараче заводница.“ Њена тајна је била у томе да стално уверава народ у своју посебну љубав према њему. Заузврат, и народ је волео њу или је бар веровао да је воли будући да га је она у то уверавала.Парламент је желео да се Елизабета уда и добије протестантског наследника. Наступили су прво један а затим и остали просци. Елизабета се претварала да је заинтересована и месецима, понекад годинама, одуговлачила брачне преговоре а затим би одбила просидбу када је политичка ситуација била најпогоднија за то.
Пошто је Елизабета следила „умерену“ струју у религији, постала је мета завера. Из заседе је вребала њена рођака, католикиња Марија Стјуарт, коју је католичка Европа сматрала законским наследником Марије I. Та претња је постала још већа 1568. када је Марија била присиљена да напусти шкотски престо и побегне у Енглеску. Иако је била у кућном притвору, убрзо је постала средиште католичких завера против протестантске краљице, али је Елизабета упорно одбијала да је осуди на смрт. Године 1570, папа Пије V је издао папску булу којом је екскомуницирао Елизабету и поданике разрешио послушности. Следећи папа, Гргур XIII, ишао је још даље, објавивши да не би био грех напасти Енглеску и свргнути краљицу. Ситуација је достигла врхунац када је откривено да Ентони Бебингтон планира да убије Елизабету и да је Марија умешана у заверу. Елизабета је на крају била присиљена да донесе одлуку и под притиском парламента сложила се да Марија буде погубљена 1587. То је разбеснело католичку Европу, а посебно шпанског краља Филипа II.
Смела стратегија шпанског краља
Филип, најмоћнији европски владар у то време, покушао је да поврати католицизам у Енглеској понудивши брак Елизабети када је постала краљица, али је она одбила његову понуду. Годинама су енглески пирати пљачкали шпанске бродове и луке и пркосили њиховој колонијалној превласти. Још већа увреда била је Елизабетина подршка Холандији у борби за независност од Шпаније. Маријино погубљење била је кап која је прелила чашу. На подстицај папе, Филип је планирао да употреби шпанску армаду, огромну флоту од преко 130 бродова, која би испловила према Холандији, преузела бројну копнену војску и затим прешла Ламанш и напала Енглеску. Пре него што је флота била спремна за покрет, енглески шпијуни су разоткрили заверу. Елизабета је у шпанску луку Кадис послала 30 бродова под вођством сер Франсиса Дрејка, који су уништили неколико заплењених бродова и одложили напад армаде на годину дана.
Када је армада коначно испловила 1588, енглеска ратна морнарица је била спремна да је дочека. Иако засута паљбом, шпанска * У паници, шпанска флота се расула и након жестоке борбе, југозападни ветар је одувао бродове од енглеске обале ка северу према Шкотској. Олује око Шкотске и западне обале Ирске потопиле су половину шпанских бродова, док је остатак флоте мукотрпно допловио до Шпаније.
флота је прошла кроз Ламанш без већих губитака и усидрила се у француској луци Кале. Следеће ноћи Енглези су послали осам запаљених бродова са експлозивом.Почиње „златно доба“
На почетку Елизабетине владавине, Енглеска није поседовала ниједну прекоморску територију. За разлику од њих, Шпанија је прикупила велико богатство са огромних подручја која је освојила у Северној, Средњој и Јужној Америци. Енглеска је желела удео. Стога су неустрашиви авантуристи запловили преко океана у потрази за славом, богатством и новим трговачким путевима до Кине и Далеког истока. Сер Франсис Дрејк је био први капетан који је својим бродом запловио око света, пљачкајући шпанске бродове на путу до западне обале Јужне и Северне Америке. Пркосећи шпанској превласти над Новим светом, сер Волтер Рали је послао експедицију с циљем да оснује колонију на источној обали Северне Америке. Територију коју је присвојио назвао је Вирџинија у част енглеске краљице девице (од енглеске речи virgin што значи девица). Иако су ти први покушаји колонизације пропали, они су пробудили интерес Енглеске за будуће подухвате. Када је поражена шпанска „Непобедива армада“, Енглеска се осмелила као поморска сила и Елизабета је подржала нове трговачке подухвате на другој страни света у југоисточној Азији. Светска сцена је била спремна за оснивање Британског царства које ће једног дана обухватати готово цео свет. *
У самој Енглеској фаворизовало се образовање. Основане су нове школе чиме су већем броју ученика отворена врата у свет књижевности. Жеђ за књижевним делима удружена с напретком у штампарству довела је до културне револуције. То је било доба Вилијама Шекспира и других великих писаца. Публика је похрлила у новооснована позоришта како би уживала у представама. Песници су писали изражајне сонете, а композитори стварали нову музику. Вешти уметници су сликали изузетне минијатуре са краљицом и дворанима. У црквама и домовима користили су се нови библијски преводи. Али златно доба није дуго потрајало.
Златно доба губи свој сјај
Последње године Елизабетине владавине биле су пуне проблема. Будући да је надживела своје поверљиве саветнике, те привилегије је поверила неколицини изабраних, чиме је изазвала оштро ривалство на двору и чак једну неуспелу побуну. Њено
краљевство је поново било религиозно раздељено. Католици су одбијали да присуствују црквеној служби протестаната и због тога били жестоко прогоњени. До краја њене владавине, погубљено је око 200 свештеника и лаика. Пуританци су такође били затварани и убијани. У Ирској је избила побуна против енглеске власти, а рат са Шпанијом се наставио. Четири узастопне слабе жетве довеле су до незапослености и просјаштва, а људи су се бунили због високих цена хране. Елизабета је надживела своју популарност. Енглеска више није волела своју краљицу девицу.Елизабета је с временом изгубила вољу за животом и као последњи владар из породице Тјудор умрла је 24. марта 1603. Народ је био запањен када је чуо ту вест, али је већ исте вечери славио новог владара уз логорске ватре и уличне прославе. Коначно су имали краља — протестанта Џејмса VI из Шкотске, сина Марије Стјуарт. У улози енглеског краља, као Џејмс I, успео је оно што Елизабета није — удружио је два краљевства под власт једног владара. Међутим, почетни оптимизам убрзо се претворио у разочарање и народ је почео да жуди за временом своје добре краљице Бес.
Да ли је то заиста било златно доба?
Рани историчари су се похвално изражавали о Елизабети. Неколико година након њене смрти, Вилијам Кемден описао је њену владавину као златно доба напретка током ког је краљица подстакла народ на велика достигнућа. Вековима нико није оспорио такво гледиште. Њена слава је била још већа крајем XIX века, када јој је приписана заслуга за рођење Британског царства које је у то време обухватало четвртину света.
Неки савремени историчари не виде Елизабетину владавину тим очима. У делу The Oxford Illustrated History of Britain наводи се: „Елизабета је после смрти стекла славу која далеко надмашује њене заслуге. Јасно је да су нас њена пропаганда... дуговечност, подударност са Шекспировим временом и срећне околности приликом пораза армаде навеле да се придружимо гласним хвалама и занемаримо једноставну чињеницу да је она неприметно дозволила да Енглеска постане необуздана земља.“ Раније цитирани историчар Хејг објашњава зашто су неки историчари имали такво мишљење: „Године 1603, док су очи јавности с великим очекивањима биле упрте у краља из породице Стјуарт, Елизабета је изгледала као луда старица. До 1630, када су се владари из породице Стјуарт показали као промашај, она је постала узор свих краљевских врлина.“
Нема сумње да је Елизабета била изузетна жена у свету мушкараца. Интелигентна и одлучна, истицала се у јавним односима уз помоћ својих министара, који су из позадине вешто бринули о њеним говорима, појављивањима у јавности, одори и портретима како би величали краљевски имиџ и легендарно златно доба.
[Фусноте]
^ Видети чланак „Религиозна нетрпељивост — тек сада признају“ у Пробудите се! од 8. априла 2000, стране 12-14.
^ Реч је о ратним бродовима који су се, натоварени експлозивом и другим запаљивим материјама, палили и пуштали на непријатељске бродове како би их уништили.
^ Видети оквир „Џон Ди и Британско царство“.
[Истакнути текст на 22. страни]
„Елизабета је после смрти стекла славу која далеко надмашује њене заслуге“
[Оквир/Слика на 22. страни]
ЏОН ДИ И БРИТАНСКО ЦАРСТВО
Елизабета је Џона Дија (1527-1608/9) назвала својим филозофом. Овај цењени математичар, географ и астроном такође је био веома заинтересован за астрологију и окултизам. Саветовао је краљицу који би дан био најпогоднији за њено крунисање и бавио се својим вештинама на њеном двору. Заслужан за популаризовање израза „Британско царство“, охрабривао је Елизабету да себе сматра владарком будућег царства које ће створити контролом над океанима и колонизацијом нових земаља. Стога је истраживаче поучавао навигацији, посебно у њиховој потрази за североисточним и северозападним путевима до Оријента, и подржавао планове за колонизацију северноамеричког континента.
[Извор]
Photograph taken by courtesy of the British Museum
[Слике на странама 20, 21]
A. Енглески запаљени бродови послати на шпанску армаду Б. Сер Франсис Дрејк В. Краљица Елизабета Г. Позориште Глоб Д. Вилијам Шекспир
[Извори]
А: From the book The History of Protestantism (Vol. III); Б: ORONOZ; В: From the book Heroes of the Reformation; Г: From the book The Comprehensive History of England (Vol. II); Д: Encyclopædia Britannica/11th Edition (1911)
[Извор слике на 19. страни]
© The Bridgeman Art Library International