Да ли је разумно веровати у Бога?

ДА ЛИ сте се икада питали како то да прецизни математички закони управљају свиме — од атома до огромних галаксија? Да ли сте размишљали о самом животу — о његовој разноликости, сложености и чудесној грађи? Многи сматрају да постојање свемира и живота дугујемо једној великој космичкој експлозији и еволуцији. Други заслугу приписују интелигентном Створитељу. Које је гледиште по вама разумније?

Наравно, оба гледишта укључују веру. Веровање у Бога заснива се на вери. Као што Свето писмо каже: „Ниједан човек никада није видео Бога“ (Јован 1:18). Исто тако, ниједан човек није видео настанак свемира нити почетак живота на земљи. Нити је ико икада видео како једна жива врста еволуира у вишу, или чак неку другу врсту. Фосилни запис показује да су се главне групе животиња појавиле изненада и да су остале готово неизмењене. * Стога је главно питање следеће: Које веровање се заснива на чврстом темељу — веровање у еволуцију или у Створитеља?

Да ли се ваша вера заснива на чврстим доказима?

Права „вера“, каже Библија, јесте „доказ онога што је стварно, премда се не види“ (Јеврејима 11:1). Превод Бакотић преноси овај стих на следећи начин: „Вера је... уверење о стварима које не видимо.“ Сигурно се можете сетити много тога што се не види али у шта ви чврсто верујете.

Један пример: Многи уважени историчари верују да су Александар Велики, Јулије Цезар и Исус Христ некада живели. Да ли је то веровање основано? Јесте, јер постоје чврсти историјски докази.

Научници такође верују у оно што се не види када постоје докази да то стварно постоји. На пример, руски хемичар из 19. века Дмитриј Мендељејев одушевио се односом између хемијских елемената, основних градивних блокова свемира. Схватио је да имају неке заједничке карактеристике и да се могу груписати на основу атомске масе и хемијских својстава. Пошто је веровао да је редослед тих група тачан, направио је концепт периодног система елемената и тачно предвидео постојање неких елемената који тада нису били познати.

Археолози су доносили закључке о старим цивилизацијама често на основу предмета који су хиљадама година били закопани у земљи. Замислимо да један археолог ископа на десетине прецизно исклесаних камених блокова исте величине, лепо поређаних један на други. Они су постављени тако да формирају неки геометријски облик који се не појављује у природи. До каквог би закључка тај археолог дошао? Да ли би то приписао случајности? Највероватније не би. Он би то сматрао доказом људске делатности, што би био разуман закључак.

Ако желимо да будемо доследни, зар не би требало то исто начело да применимо и на дизајн који се запажа у свету природе? Многи су прихватили такво гледиште, укључујући и неке уважене научнике.

 Слепа случајност или сврсисходно планирање?

Пре много година, британски математичар, физичар и астроном сер Џејмс Џинс написао је да је у светлу напредног научног сазнања „све јасније да свемир није само један велики механизам већ да иза њега стоји један велики ум“. Такође је рекао да је „свемир по свему судећи створио прави математичар“ и да пружа „доказ о стваралачкој сили која све држи под контролом, а која је у мањој мери очигледна и код људи“.

Откада је Џинс записао те речи, и други научници су дошли до сличних закључака. „Начин на који је свемир уређен многим савременим астрономима указује на пажљиво планирање“, написао је физичар Пол Дејвис. Један од најпознатијих физичара и математичара свих времена, Алберт Ајнштајн, написао је: „Чињеница да се [свет природе] може спознати сама по себи је чудо.“ Многи се слажу да то чудо обухвата сам живот, од његових основних градивних елемената па све до задивљујућег људског мозга.

ДНК и људски мозак

ДНК је генетски материјал свих ћелијских организама и представља молекуларну основу наслеђивања. * Ова сложена киселина упоређена је с планом или комплетом упутстава, јер садржи кодиране информације у хемијском облику које се чувају у молекулима, што омогућава да се код очита и реализује. Колико се информација чува у ДНК? Ако би се њени основни градивни блокови, звани нуклеотиди, претворили у слова азбуке, њима би се „исписало више од милион страница једне просечне књиге“, стоји у једном делу.

У већини живих организама, ДНК је смештена у кончастим структурама званим хромозоми, које су безбедно спаковане у једру сваке ћелије. Једра су у просеку пречника 5 микрометара. * Размислите о томе — све информације захваљујући којима смо ми јединствене индивидуе чувају се у сићушним структурама које се могу посматрати само микроскопом! Као што је један научник с правом рекао, живи организми поседују „најкомпактнији познати систем  складиштења и проналажења података“. То је значајна изјава када се узме у обзир меморијски капацитет компјутерских чипова, DVD-а и томе слично. Што је још фасцинантније, ДНК још није открила све своје тајне! „Свако ново откриће указује на још већу сложеност“, стоји у часопису New Scientist. *

Да ли је разумно такво савршенство дизајна и организованости приписати слепој случајности? Ако бисте пронашли веома стручан технички приручник с милион страница густо исписаног, уредног и добро осмишљеног кодираног текста, да ли бисте закључили да се та књига некако сама од себе написала? Шта ако би књига била толико сићушна да би вам био потребан најсавременији микроскоп да бисте је прочитали? А шта ако би се у њој налазила прецизна упутства за производњу интелигентне машине која има способност да се сама поправља и репродукује, са милијарду делова који се могу склопити само у тачно одређено време и на тачно одређени начин? Сасвим је јасно, никоме не би ни пало на памет да је једна таква књига настала сама од себе.

Након што је испитао најновија истраживања о процесима унутар ћелије, британски филозоф Ентони Флу, раније један од водећих атеиста, изјавио је: „Готово невероватна сложеност механизама који су потребни за настанак (живота) [показује] да иза тога сигурно стоји интелигенција.“ Он сматра да „треба следити чињенице, ма где нас оне одвеле“. У његовом случају, то је водило до потпуне промене мишљења, тако да он сада верује у Бога.

Људски мозак такође многе научнике оставља без текста. Овај производ ДНК описан је као „нешто најкомпликованије у свемиру“. Чак и најнапреднији суперкомпјутери изгледају прилично примитивно у поређењу са овом ружичасто-сивом масом  неурона и других компонената, тежине око 1,4 килограма. Према мишљењу једног неуролога, што више научници сазнају о мозгу и људском уму, за њих он „постаје све величанственији и све тајанственији“.

Размислите о овоме: Мозак нам омогућава да дишемо, да се смејемо, да плачемо, решавамо загонетке, конструишемо компјутере, возимо бицикл, пишемо поезију и посматрамо звездано небо с дубоким страхопоштовањем. Да ли је разумно и доследно та својства и способности приписати слепој еволуцији?

Веровање које се заснива на доказима

Да бисмо разумели људску природу, да ли попут еволуциониста одговоре треба да тражимо посматрајући нижа бића, као што су човеколики мајмуни и друге животиње? Или одговоре треба да потражимо од више силе — од Бога? Свакако, ми имамо нешто заједничко са животињама. На пример, морамо да једемо, пијемо и спавамо и имамо способност репродукције. Па ипак, ми смо у много чему јединствени. Разум нам говори да изузетне одлике које имамо као људи потичу од Бића које је више од нас самих — од Бога. Библија то изражава на један веома сажет начин када каже да су људи створени „по Божјој слици“ у моралном и духовном погледу (Постанак 1:27). Зашто не бисте размислили о Божјим особинама, од којих су неке описане у Поновљеним законима 32:4, Јакову 3:17, 18 и 1. Јовановој 4:7, 8?

Наш Створитељ нам је ’дао разум‘ да истражујемо свет око себе и да пронађемо логичне одговоре на наша питања (1. Јованова 5:20). У вези с тим, физичар и добитник Нобелове награде Вилијам Филипс написао је: „Када испитујем ред, логичност и лепоту свемира, долазим до закључка да је оно што видим конструисала једна виша интелигенција. Моје научно запажање тог склада и задивљујућа једноставност физике јачају моју веру у Бога.“

Пажљиво посматрајући свет око себе, један писац је пре око две хиљаде година изјавио: „[Божја] невидљива својства, наиме његова вечна моћ и божанство, јасно се виде још од стварања света, будући да се разабиру по ономе што је створено“ (Римљанима 1:20). Био је то апостол Павле, интелигентан човек, високо образован као познавалац Мојсијевог закона. Захваљујући вери која се темељила на разуму, Бог је за њега био стваран, а снажан осећај за правду навео га је да му ода част за његова стваралачка дела.

Искрено се надамо да ћете и ви увидети да уопште није неразумно веровати у Бога. Надаље, нека ваша вера, као и у Павловом случају, буде више од признања да Бог постоји. Попут милиона других људи, уверите се да је Јехова Бог духовна особа с дивним особинама које нас привлаче њему и радују наше срце (Псалам 83:18; Јован 6:44; Јаков 4:8).

[Фусноте]

[Оквир на 24. страни]

ДА ЛИ СУ ЗЛОДЕЛА У ИМЕ РЕЛИГИЈЕ РАЗЛОГ ДА НЕ ВЕРУЈЕМО У БОГА?

Многи људи не верују у Створитеља због добро познатих злодела и корупције који су обележили историју многих религија. Да ли је то основан разлог за неверовање? Није. „Испади и злочини организоване религије“, написао је Рој Абрахам Вергез у предговору књиге There Is a God Ентонија Флуа, „немају никакве везе с постојањем Бога, као што ни претња нуклеарне катастрофе не доводи у питање тачност формуле E=mc⁠²“. *

[Фуснота]

[Слике на 23. страни]

Ако се древне грађевине приписују људској делатности, коме приписујемо конструкције у природи?

[Слика на 23. страни]

Алберт Ајнштајн

[Слике на странама 24, 25]

ДНК је попут микроскопске књиге у којој се налазе прецизна упутства за живот интелигентних бића

[Слике на 25. страни]

Људски мозак је описан као „нешто најкомпликованије у свемиру“

[Извор слике на 22. страни]

© The Print Collector/age fotostock