Гледиште Библије

Да ли су сви делови Библије још увек важни?

„Библија има изузетно малу практичну вредност за савременог човека, сем неких тривијалних ствари које треба да знате да бисте могли да решите укрштене речи или да одговорите на питања у неком квизу.“

„Оно што се у Библији говори о породичним лозама, невиности и страху од Бога било је битно у култури тог доба, али је од малог значаја у двадесет првом веку.“

„Библија је била застарела још пре него што је први пут штампана.“

ОВИ коментари су недавно узети с једног Интернет сајта на коме се дискутовало на тему „Да ли је Библија застарела и неважна?“ Шта ви мислите о тим изјавама? Да ли се слажете с њима?

Можда се нећете сложити с тако категоричним одбацивањем Библије, али се ипак питате да ли је све у Библији заиста битно. Уосталом, Библија која се користи у већини цркава подељена је на такозвани Стари и Нови завет, а пошто више од 75 посто Библије чини Стари завет, могао би се стећи утисак да је већим делом застарела.

Данас више нико не приноси животињске жртве као што је било прописано Мојсијевим законом. Каква је онда сврха тога што су у Левитској књизи сачувани сви ти детаљи о приношењу жртава (Левитска 1:1–7:38). А шта рећи о уводним поглављима 1. Летописа која се углавном састоје од родословља? (1. Летописа 1:1–9:44). Ако нико жив данас не може пратити своју родословну линију директно до некога ко се спомиње у тим поглављима, од какве су онда користи ти родослови?

Претпоставимо да сте с једног дрвета убрали јабуку. Сада када сте је убрали да ли сматрате да вам то дрво више не треба? Наравно да не мислите тако ако желите да и убудуће једете његов плод. Библија је на неки начин попут тог дрвета. Неке делове Библије, као што су рецимо Псалми или Проповед на гори, можда лако разумемо па нам се зато посебно допадају. И премда нам се ти делови можда свиђају, баш као што нам се свиђа и неко воће, да ли треба да одбацимо све остало? Шта сама Библија каже о томе?

Отприлике 65. године н. е. апостол Павле је написао своју другу посланицу Тимотеју у којој му је рекао: „Од раног детињства познајеш свете списе који те могу учинити мудрим како би добио спасење по вери која је у Христу Исусу.“ Затим је додао: „Све је Писмо надахнуто од Бога и корисно за поучавање, за укоравање, за поправљање, за васпитавање у праведности“ (2. Тимотеју 3:15, 16). Када је Павле написао да је ’све Писмо надахнуто од Бога и корисно‘, да ли је говорио само о Новом завету?

Запазите да је Павле рекао да Тимотеј познаје „свете списе“ од „детињства“. Ако је Тимотеј, како неки сматрају, имао нешто више од 30 година када је ова посланица написана, онда то значи да је био дете када је Исус умро. То је било пре него што је написан Нови завет, то јест грчки део Светог писма. Тимотејева мајка је  била Јудејка, тако да се свети списи којима га је поучавала сигурно односе на Стари завет, то јест хебрејски део Светог писма (Дела апостолска 16:1). Када је Павле споменуо ’све Писмо‘ несумњиво је мислио на целокупан Стари завет у коме се налазе родословља и одредбе о приношењу жртава.

Више од 1 900 година касније, још увек имамо неке користи од тих делова Библије. Као прво, ми не бисмо ни имали Библију да се Бог није побринуо да је људи које је он изабрао напишу и сачувају (Римљанима 3:1, 2). Мојсијев закон у древном Израелу није био нека реликвија коју је требало сачувати за будуће генерације, већ је био устав тог народа. Детаљи у Закону који нам данас изгледају небитно били су неопходни за опстанак и функционисање древног Израела. Сем тога, родословља забележена у Библији послужила су да се идентификује Месија, за кога је проречено да ће бити директан потомак краља Давида (2. Самуилова 7:12, 13; Лука 1:32; 3:23-31).

Премда хришћани нису под Мојсијевим законом, неопходно је да исказују веру у прореченог Месију, Исуса Христа. Древна родословља сачувана у Библији доказују да је Исус заиста био обећани ’Давидов син‘. А детаљи у вези с приношењем жртава продубљују наше цењење за много важнију жртву коју је Исус положио, захваљујући чему имамо још јачу веру у њену вредност (Јеврејима 9:11, 12).

Павле је у првом веку хришћанској скупштини у Риму написао: „Све што је некада написано, написано је нама за поуку, да својом истрајношћу и утехом из Писама имамо наду“ (Римљанима 15:4). Ове речи нас подсећају на то да је Библија написана за нашу корист, али не само за нашу. Више од 3 500 година те речи чије је записивање надахнуо Бог пружале су савете и поуке Божјем народу — у Синајској пустињи, у Обећаној земљи, у вавилонском ропству, у Римском царству и сада широм наше планете. Ни за једну другу књигу се не може тако нешто рећи. Вредност неких делова Библије можда се не може видети на први поглед, као што се не види ни корење дрвета. Да би се открила та вредност треба уложити мало труда, али он ће се сигурно вишеструко исплатити.

ДА ЛИ СТЕ СЕ ПИТАЛИ?

● Откада је Тимотеј познавао „свете списе“? (2. Тимотеју 3:15)

● Који део Светог писма је надахнут и користан? (2. Тимотеју 3:16)

● Како нам може користити „све што је некада написано“? (Римљанима 15:4)

[Слике на 29. страни]

Детаљи у вези с приношењем жртава продубљују наше цењење за жртву коју је Исус положио