Шта ме је привукло Јеховиним сведоцима?

Испричао Томас Ороско

Кад сам први пут дошао на састанак Јеховиних сведока у њихову Дворану Краљевства један дечак је имао говор. Био је тек нешто виши од пулта, али његово држање и вештина излагања били су изузетни. То ме је заиста одушевило.

ПРИМЕТИО сам да га је публика помно пратила. Пошто сам био војни аташе Боливије у Сједињеним Државама, вицеадмирал и лични помоћник председника, навикао сам да ми се указује част и поштовање. Али то што је овом детету указано такво поштовање подстакло ме је да се преиспитам што се тиче мојих циљева у животу.

Отац ми је погинуо 1934. године у такозваном рату за Чако који се водио између Парагваја и Боливије. Убрзо после тога послали су ме у један интернат који је водила Католичка црква. Годинама сам сваки дан ишао на богослужења где смо певали црквене песме, учили веронауку и понављали молитве које смо напамет научили. Чак сам био министрант и певао сам у хору. Али никад нисам читао Библију. У ствари нисам је никад ни видео.

Волео сам верске празнике јер су личили на забаве и пријала ми је промена у односу на свакодневицу. Али свештеници и други вероучитељи били су веома строги. Просто су ми били одбојни. Нисам желео да се нешто више бавим религијом.

Војска ме је привлачила

Једног пријатног сунчаног дана у мој родни град Тариху дошла су два елегантна млада официра. Ту су дошли на одсуство из Ла Паза, главног града Боливије. Шетали су главним тргом лагано и достојанствено. Њихов отмен и уредан изглед је оставио снажан утисак на мене. Носили су зелену униформу и шапку са штитом који се пресијавао на сунцу. Мислио сам да је њихов живот узбудљив и частан.

Кад сам имао 16 година, 1949, примљен сам на војну академију. Мој старији брат је заједно са мном чекао у дугачком реду испред касарне. Представио ме је поручнику и рекао му да добро брине о мени. Онда ме  је похвалио. Кад је отишао, изражена ми је добродошлица уобичајена за нове регруте. Поручник ме је срушио на земљу и рекао: „Видећемо ми ко ће кога овде да хвали!“ То је био почетак војничке дисциплине и застрашивања. Али ја сам био издржљив и само је мој понос био повређен.

С временом сам научио како се ратује и стекао углед као официр. Али из искуства сам научио да углађена спољашњост војних лица може да завара.

Напредовање у каријери

На почетку каријере био сам на обуци у посади тешке крстарице аргентинске морнарице Генерал Белграно, која је могла имати и више од хиљаду чланова посаде. Пре Другог светског рата она је припадала Сједињеним Државама и звала се Феникс. Тај брод је 1941. године издржао напад Јапанаца на Перл Харбор, на Хавајима.

С временом сам напредовао и био сам други по чину у боливијској морнарици, која патролира водама које чине границу Боливије. У њих спадају реке амазонског слива, као и највише пловно језеро на свету, Титикака.

У међувремену, у мају 1980. био сам изабран да будем у комисији војних аташеа која је послата у Вашингтон, главни град Сједињених Држава. Изабран је по један официр с високим чином из сваког рода војске — копнене војске, ваздушних снага и морнарице, а ја сам постављен за координатора те групе зато што сам имао највиши чин. У Сједињеним Државама сам живео скоро две године, а касније сам постао лични помоћник председника Боливије.

Као војно лице с високим чином морао сам сваке недеље да идем у цркву. Кад сам видео како се војни капелани и свештеници мешају у преврате и ратове,  разочарао сам се у религију. Знао сам да није исправно што црква подржава такво крвопролиће. Па ипак, уместо да ме то лицемерје одбије од религије, оно ме је подстакло да потражим истину о Богу. Пошто никада раније нисам читао Библију, почео сам да је с времена на време читам.

Ред у Дворани Краљевства

Зачудио сам се када је моја супруга Мануела почела да проучава Библију с једном мисионарком Јеховиних сведока која се звала Џенет. Касније је Мануела почела да одлази на састанке у њихову Дворану Краљевства. Није ми било тешко да је возим до Дворане, али нисам хтео да присуствујем састанцима. Мислио сам да су бучни и набијени емоцијама.

Једног дана ме је Мануела питала да ли би муж сестре с којом је проучавала могао да ме посети. Испрва то нисам хтео. Онда сам помислио да бих својим знањем из веронауке могао да побијем било шта што би он рекао. Када сам упознао Ијана на мене је снажан утисак оставило не толико оно што је рекао већ како се понашао. Није истицао своје знање о Библији чиме би ме понизио, већ је био љубазан и пун поштовања.

Следеће недеље сам одлучио да одем у Дворану Краљевства где сам, као што сам споменуо на почетку, чуо једног дечака како држи говор. Док сам га слушао како чита и објашњава стихове из библијске књиге пророка Исаије схватио сам да сам пронашао јединствену организацију. Иронично је да сам као дете желео да постанем угледан официр, а сада сам желео да будем као тај дечак и поучавам друге о Библији. Као да ми је срце изненада смекшало и постало пријемчиво.

Како је време пролазило добар утисак на мене је оставило и то што су Сведоци били тачни и што су ме увек срдачно поздрављали, па сам се осећао као код куће. Свиђало ми се и то што су чисти и уредни. Оно што ми се посебно допало је то што су састанци били добро организовани. Ако је једна тема била предвиђена по распореду, управо њу бих и чуо на састанку. Свиђало ми се то што је овај ред постојао захваљујући љубави, а не застрашивању.

После тог првог састанка почео сам да проучавам Библију са Ијаном. Проучавали смо помоћу књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. * Још увек се сећам слике у трећем поглављу књиге на којој бискуп благосиља војнике који одлазе у рат. Ни у једном тренутку нисам посумњао да је то тачно јер сам својим очима видео такве ствари. У Дворани Краљевства сам добио књигу Резоновање на темељу Светог писма. Кад сам прочитао шта Библија каже о неутралности схватио сам да морам да мењам неке ствари у свом животу. Одлучио сам да се више никад не вратим Католичкој цркви, и почео сам да редовно идем на састанке у Дворану Краљевства. Планирао сам и да се повучем из војске.

Напредовање ка крштењу

Неколико недеља касније чуо сам да ће браћа и сестре из скупштине чистити спортску дворану која ће се користити за предстојећи конгрес. Радовао сам се конгресу и отишао сам да помогнем око чишћења. Заиста сам уживао док сам радио у друштву браће и сестара. Док сам метлом чистио под један млади човек ми је пришао и питао ме да ли сам вицеадмирал.

„Да“, одговорио сам.

„Не могу да верујем!“, запањено је рекао. „Један вицеадмирал чисти под!“ Официра с високим чином не можете видети  ни да подиже папирић с пода, а камоли да га чисти. Тај човек је био мој лични шофер у војсци, а сада је Јеховин сведок!

Сарадња мотивисана љубављу

Ред у војсци се заснива на поштовању чина који неко има и такав став је у мени био дубоко укорењен. На пример, сећам се да сам питао да ли неки Јеховини сведоци имају виши положај од других на основу одговорности које имају или задатака које обављају. То гледиште о чиновима и положају још увек је било дубоко усађено у мени, али убрзо се то драстично променило.

Отприлике у то време, 1989. године, чуо сам да ће један члан Водећег тела Јеховиних сведока из Њујорка посетити Боливију и одржати говор у спортској дворани. Једва сам чекао да видим какав ће третман имати један „елитни“ члан организације. Мислио сам да ће тако важна особа сигурно бити дочекана уз велику помпу.

Кад је програм почео ни по чему се није видело да је дошао неко посебан, што ме је чудило. Поред Мануеле и мене седео је један старији брачни пар. Пошто је Мануела приметила да жена има песмарицу на енглеском, током паузе је поразговарала с њом. После тога је тај пар отишао.

Како смо се само изненадили када је касније муж те жене изашао на бину да изнесе главни говор! У том тренутку се срушило све што сам у војсци научио о чиновима, поштовању, моћи и положају. „Замисли само“, рекао сам, „тај брат који је седео с нама на тим неудобним седиштима био је члан Водећег тела!“

Сада се насмејем кад помислим колико је пута Ијан покушао да ми помогне да разумем шта у ствари значи оно што је Исус рекао у Матеју 23:8: „Ви сте сви браћа.“

Први пут у служби проповедања

Кад сам се повукао из војне службе, Ијан ме је позвао да проповедам с њим од куће до куће (Дела апостолска 20:20). Ишли смо управо у део града који бих најрадије заобишао — тамо где су војне зграде. Једна врата је отворио генерал ког нарочито нисам хтео да сретнем. Био сам напет и уплашен, посебно кад је одмерио моју актенташну и Библију и са омаловажавањем питао: „Шта се то вама десило?“

Кад сам се кратко помолио осетио сам самопоуздање и мир. Генерал ме је саслушао и чак узео библијску литературу коју сам му понудио. Оно што сам тада доживео подстакло ме је да предам свој живот Јехови. Крстио сам се 3. јануара 1990. у знак предања Јехови.

Касније су моја супруга, син и ћерка такође постали Јеховини сведоци. Сада сам старешина у скупштини и пуновремено проповедам добру вест о Божјем Краљевству. Највећа част за мене је што познајем Јехову и што он познаје мене. То превазилази све чинове или положаје којима бисмо могли тежити или их постићи. А ред не треба да се заснива на строгоћи и непопустљивости, већ на жаркој љубави и бризи. Јехова јесте Бог реда, али што је још важније, он је Бог љубави (1. Коринћанима 14:33, 40; 1. Јованова 4:8).

[Фуснота]

[Слика на 13. страни]

Мој брат Ренато и ја, 1950. године

[Слика на 13. страни]

На једном пријему с војним званичницима из Кине и других земаља