Ћелави ражањ — приземљена птица селица

ПОКРЕНИ

Ћелави ражањ — приземљена птица селица

ПЕТОЧЛАНА породица је спремна да крене на дугачак пут, а пријатељи су се окупили да их испрате. Последњи пут бацају поглед на место које им је дуго било дом, а онда одлазе. Док их пријатељи погледом испраћају они полако нестају са хоризонта.

Налазимо се у узгајалишту ћелавог ражња у Биреџику, граду у Турској на обали Еуфрата. „Породица“ која је управо отишла је јато ових птица, које спадају у угрожене врсте. Свака птица на нози има сателитски одашиљач ради праћења њихове сеобе. Они који их испраћају, људи који се у узгајалишту брину о њима, као и посетиоци, са зебњом посматрају птице које лете у непознато, плашећи се да се можда више никада неће вратити.

Којој врсти птица припада ћелави ражањ? Куда се ове птице селе? И зашто постоји толико интересовање за њихову сеобу?

Упознајте наше пернате пријатеље

Кад се птићи ћелавог ражња излегу, на глави имају перје. Међутим, како расту тако губе перје с главе, због чега су и добили то име. Тело ћелавог ражња је прекривено црним перјем бронзаног и љубичастог сјаја. Кожа му је црвена, осим на темену, као и кљун. Ћелави ражањ на шији има разбарушену ћубу.

Ражањ достиже зрелост након три или четири године живота. Животни век му је између 25 и 30 година. Храни се инсектима, гуштерима, па чак и ситним сисарима. Женка годишње снесе до три јаја на којима лежи око четири недеље. Ове птице имају једну изузетну особину — доживотно остају са својим партнером. Оне жале над губитком партнера. Примећено је да се након таквог губитка ове птице често изгладњују до смрти или да се чак бацају са литица.

Становници Биреџика ће вам рећи да је отприлике до почетка 20. века повратак ових птица био повод за славље. Њихов повратак је наговештавао долазак пролећа. Током тог славља које се одржавало средином фебруара, чамци су се извлачили из Еуфрата, уз ударање у бубњеве и весеље.

Јата ових птица су у то време била толико бројна да су личила на један огроман црни облак на небу. Међутим, у прошлом веку, а нарочито у последњих 50 година, њихов број је нагло опао. Некада је у колонији у Биреџику било од 500 до 600 парова, али њихов број се драстично смањио од 1950-их година када су у пољопривреди почели да се примењују пестициди. Данас у свету има врло мало примерака ове врсте птица.

Очување ове врсте у Турској

Узгајалиште ћелавог ражња у Биреџику основано је 1977. године. Птице су сваке године могле да се селе на југ, све до 1990. када се у узгајалиште вратила само једна. После тога им је онемогућено да се селе. У време када би обично почињала миграција, између јула и августа, птице су смештане у авијаријуме, велике кавезе за птице. Ту би остале све до фебруара или марта наредне године, када је обично време за повратак кући.

Године 1997. одлучено је да птице поново могу да се селе на југ. Нажалост, ниједна од 25 птица које су пуштене никада није поново виђена. Од 1998. године све птице се држе у авијаријумима да се не би селиле. Па ипак се може рећи да ова колонија напредује. Тренутно у овом узгајалишту има скоро стотину ових птица.

Будућност ћелавог ражња

Године 2007. пуштено је петочлано јато које смо споменули на почетку. Нажалост, вратиле су се само две птице. Затим је 2008. још једно јато птица одлетело на југ, али се ниједна птица из тог јата није вратила кући. Власти извештавају да су птице отишле на југ све до Јордана, али да су се тамо отровале. То значи да иако популација ових птица у узгајалишту расте и иако научници и власти улажу напоре за очување ове врсте, судбина ћелавог ражња је још увек неизвесна.

Премда су ове птице селице приземљене због своје сигурности, оне и даље имају инстинкт за сеобу, као што су то недавно и показале. То потврђује речи из Библије које се налазе у Јеремији 8:7: „И рода на небу зна своје време, грлица, чиопа и булбул држе се времена кад треба да се врате.“

[Извори слика на 10. страни]

ПРОБУДИТЕ СЕ!