„Гвоздени пут“ од мора до мора

ПРЕ око 150 година, већи део Канаде, друге земље по површини у свету, био је неистражена дивљина. Историчар Пјер Бертон објашњава: „Три четвртине становништва живело је прилично изоловано на фармама“, а путеви су били у таквом стању да је „дуже путовање било готово немогуће“. Саобраћај на језерима и рекама такође је био ограничен, пошто их је лед покривао и до пет месеци годишње.

Суочен с таквим изазовима, премијер сер Џон Макдоналд је 1871. предложио изградњу пруге која би повезивала обалу Атлантског са обалом Тихог океана. Таква пруга већ је била изграђена у Сједињеним Државама 1869, али Канада је имала мање новца, већу раздаљину и десет пута мање становника у односу на Сједињене Државе. Један канадски политичар назвао је тај пројекат „једном од најбесмисленијих идеја за коју је икада чуо“. Други се подсмевао говорећи да ће следећи предлог премијера бити изградња пруге до месеца.

Скуп предлог

Међутим, влада је обећала да ће за десет година завршити изградњу пруге. Сандфорд Флеминг, шкотски инжењер за железнички саобраћај, проценио је да ће за градњу бити потребно око 100 милиона канадских долара, што је била огромна сума у то време. Премда би се траса скратила и поједноставила ако би део пруге пролазио кроз Сједињене Државе, Макдоналд је инсистирао да пруга буде изграђена искључиво на територији Канаде како би се заштитили њени интереси у случају рата.

Многи инвеститори нису били спремни да се упусте у тако скуп и ризичан подухват. Ипак, радови су започели 1875. када су радници Канадске пацифичке железнице заграбили прву лопату земље и тиме отпочели градњу главне пруге. Десет година касније постојала је опасност да се пројекат потпуно обустави. Дуг од 400 000 долара — који Канадска пацифичка железница није могла да врати — требало је исплатити 10. јула до 15 часова. Међутим, тог истог дана у 14 часова канадски парламент се коначно сложио да позајми новац и тако спасе пројекат.

Проблеми са изградњом

Док су постављали шине у северном делу Онтарија, радници су наишли на стене око 30 центиметара испод површине. Зато је требало довлачити земљу са  великих удаљености. У централном делу Канаде температура се зими спуштала и до минус 47 степени Целзијуса, што је стварало многе проблеме у изградњи. Поред тога, годишње би пало на стотине центиметара снега. Подручје Стеновитих планина на западу названо је местом „где смрт долази без најаве“. Требало је изградити мноштво тунела и мостова. Дневно се радило по десет сати, без обзира на кишу, блато и снег.

Коначно је 7. новембра 1885. без много помпе забијен последњи клин у Игл Пасу, у Британској Колумбији на западној обали. Станица је добила име Крагелаки по селу у Шкотској које је постало симбол снажног отпора у тешким временима. Генерални директор Канадске пацифичке железнице, који је био позван да одржи говор, једноставно је рекао: „Могу само да кажем да је посао у сваком погледу добро обављен.“

Утицај на људе

Хиљадама радника из Кине који су дошли у Канаду ради изградње пруге обећано је сигурно запослење. Посао је често био опасан, нарочито у Стеновитим планинама. Многи од тих радника су тек неколико година по завршетку пруге добили довољно новца за повратак кући.

 С појавом железнице, индустрија и трговина су се прошириле ка западу, због чега је скоро ишчезао традиционални начин живота. Оснивани су мањи и већи градови, а староседеоци су насељавани у резервате. Дуж некадашњих трговачких путева затварале су се мале радње, као што су успутне гостионице. С друге стране, за железницу се каже да је „ослободила људе прљавштине и блата“, као и „окова зиме“. Осим тога, намирнице које су довожене са Оријента на западну обалу Канаде стизале су до градова на истоку за само неколико дана.

Премда возови и данас имају важну улогу у транспорту робе кроз Канаду, због појачаног друмског и ваздушног саобраћаја све је мање оних који путују њима. Па ипак, многи воле да побегну од вреве савременог живота и уживају у прелепим пејзажима док путују удобним возовима од Торонта до Ванкувера. Зато уместо да убрзају темпо живота, као што су то некада чинили, возови путницима пружају прилику да се опусте и размишљају о занимљивој историји ове пруге док путују од мора до мора канадским „гвозденим путем“.

[Оквир/Слика на 18. страни]

ПРЕНОШЕЊЕ ПОРУКЕ НАДЕ НА „ГВОЗДЕНОМ ПУТУ“

Железница је и даље главно превозно средство за људе из неких крајева Канаде, тако да је Јеховини сведоци користе како би с библијском поруком о Божјем Краљевству стигли до забачених подручја (Исаија 9:6, 7; Матеј 6:9, 10). „У возу је лако започети разговор о Библији“, објашњавају Сведоци, „пошто људе занима где идемо и зашто.“

Један Сведок прича о путовању у резерват народа Оџибва у близини језера Нипигон, у северном делу Онтарија: „Премда су нам пејзажи и живи свет одузимали дах, најлепше успомене тичу се људи које смо упознали. Пошто им ретко долази неко са стране, наша посета је изазвала велико занимање. Неки су нам позајмили кануе и дозволили да бесплатно користимо школску учионицу. Након што смо цео дан проповедали, мештани су се окупили како би гледали филм о нашем светском делу проповедања.“

[Слика на 16. страни]

Сер Џон Макдоналд

[Слика на 17. страни]

Изградња пруге била је тежак посао

[Слике на 17. страни]

Требало је изградити мноштво мостова и прокопати тунеле кроз планине

[Слика на 17. страни]

Забијање последњег клина означило је завршетак градње канадске трансконтиненталне пруге

[Слика на 18. страни]

Вожња „гвозденим путем“ данас

[Извори слика на 16. страни]

Горе: Canadian Pacific Railway (A17566); у средини: Library and Archives Canada/C-006513

[Извори слика на 17. страни]

Горе, слева надесно: Canadian Pacific Railway (NS13561-2); Canadian Pacific Railway (NS7865); Library and Archives Canada/PA-066576; доле: Canadian Pacific Railway (NS1960)

[Извори слика на 18. страни]

Горе: Canadian National Railway Company; десно: Courtesy VIA Rail Canada Inc.