Најстрашнија пошаст 19. века

Било је то 1854. године. Лондоном је харала још једна страшна епидемија колере — цревне болести коју прате тешка дијареја и дехидрација. Болест је нападала страховитом брзином — многи који су ујутро били здрави, до вечери су били мртви. Лек није био познат.

БИЛА је то најстрашнија пошаст тог века и нико није знао шта је узрок. Неки су мислили да се колера добија удисањем непријатних испарења која се шире из труле органске материје. Чинило се да су њихове сумње оправдане. Из реке Темзе, која тече кроз Лондон, допирао је ужасан смрад. Да ли је смрдљиви ваздух преносио болест?

Пет година пре тога, лекар Џон Сноу је претпоставио да колеру узрокује загађена вода а не загађен ваздух. Вилијам Бад, који је такође био лекар, сматрао је да ту болест преносе живи организми слични гљивицама.

Да би проверио своју претпоставку, др Сноу је током епидемије 1854. испитивао животне услове оболелих од колере у Сохоу, једном делу Лондона. ’Шта им је заједничко?‘, питао се он. Његово истраживање је довело до запањујућег открића. Сви оболели у том делу града снабдевали су се водом за пиће на истој уличној чесми, а та вода је била загађена зараженим отпадом! *

Те исте године је дошло до још једног значајног медицинског открића. Италијански научник Филипо Пачини је објавио рад у ком је описао микроорганизам који изазива колеру. Међутим, мало ко се обазирао на његова истраживања, као и на оно што су открили Сноу и Бад. Тако је епидемија беснела све до 1858. године.

„Велики смрад“

Парламент је одуговлачио с доношењем одлуке о изградњи новог канализационог система који би допринео чишћењу Темзе. Међутим, топлотни талас који је у лето 1858. захватио Лондон приморао их је да се озбиљније позабаве тиме. Река је протицала поред Доњег дома парламента и са ње је допирао одвратан смрад који су политичари  покушавали да неутралишу тако што су застирали прозоре завесама натопљеним дезинфекционим средством. Појава која је запамћена као „велики смрад“ покренула је Парламент да потражи решење. Одлука о изградњи новог канализационог система донета је за 18 дана.

Да не би доспевале у реку, отпадне материје су из сливника усмераване у огромне цеви кроз које су отицале према источном делу Лондона и мору, одакле их је односила осека. Одмах су уследили резултати. Чим је цео Лондон био повезан на нови систем, епидемија колере је престала.

Тада више није било сумње: колеру није проузроковао смрдљив ваздух већ загађена вода или храна. Осим тога, свима је било јасно да су увођење и примена хигијенских мера пресудни за спречавање појаве и ширења болести.

Закон испред свог времена

Хиљадама година пре него што су епидемије колере пустошиле Лондон, Мојсије је извео израелски народ из Египта. Премда су око 40 година путовали кроз Синајску пустињу, међу Израелцима нису избијале епидемије као што је колера. Како је то било могуће?

Народу је било наложено да закопава измет на скровитом месту изван логора, како би се избегло загађење стамбеног простора и воде. Тај пропис је забележен у Библији, у Поновљеним законима 23:12, 13, где стоји:

„Изван логора имаћеш место где ћеш излазити да вршиш нужду. У твојој опреми нека буде и лопатица, па кад идеш напоље да вршиш нужду, лопатицом ископај рупу, па се окрени и затрпај свој измет.“

 То једноставно упутство је штитило Израелце од болести које су погађале околне народе. Сличне хигијенске мере спасавају људске животе и у савремено доба. * Осмотримо један пример.

„Нисмо имали ниједну епидемију“

Талас снажног прогонства током 1970-их приморао је многе Јеховине сведоке да побегну из Малавија. Нашли су уточиште у суседном Мозамбику, где је више од 30 000 мушкараца, жена и деце било смештено у десет избегличких логора. Као што је познато, у избегличким логорима често избијају болести које се преносе путем загађене воде. Како су се Сведоци снашли у таквим условима?

Лемон Кабвази је живео у највећем логору, у Млангенију, где је било смештено 17 000 људи. Он прича: „Трудили смо се да логор увек буде чист. Пољски ве-цеи су се налазили изван њега и никоме није било дозвољено да их прави унутар логора. Смеће се бацало у јаме које су такође биле ископане ван логора. Добровољци су се бринули о свим хигијенским мерама, укључујући проверу чистоће воде која је допремана из удаљених бунара. Премда смо живели у скученом простору, придржавали смо се библијских мерила о хигијени, тако да нисмо имали ниједну епидемију и нико се није разболео од колере.“

Нажалост, куће у неким деловима света још увек немају одговарајући канализациони систем. Болести чији се узрочници налазе у људском измету проузрокују смрт око 5 000 деце сваког дана.

Премда се колера и слична обољења могу спречити, а спровођење хигијенских мера доноси прилично добре резултате, у Библији је проречено да ће ускоро свим болестима доћи крај. У Откривењу 21:4 се каже да под владавином Божјег Краљевства „смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола више неће бити“. Библија обећава да у то време „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Исаија 33:24).

Више информација о томе шта ће Божје Краљевство учинити за човечанство може се наћи у 3. и 8. поглављу књиге Шта Библија заиста научава?; издали Јеховини сведоци.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 21. страни]

Река Темза, на чијим обалама лежи Лондон, била је загађена отпадом преко ког се ширила колера, што је приказано на многим цртежима из тог доба

[Слика на 22. страни]

У Мозамбику је више од 30 000 мушкараца, жена и деце било смештено у десет избегличких логора који су увек били чисти и уредни

[Извори слика на 20. страни]

Смрт на Темзи: © Mary Evans Picture Library; карта: University of Texas Libraries