Пронашао сам праву љубав и мир

Испричао Ежидио Најакбрија

Одрастао сам осећајући се напуштено и невољено. Па ипак, сада се осећам вољено и имам истински мир. Дозволите ми да вам испричам како је дошло до овакве промене.

РОЂЕН сам 1976. у планинском крају Источног Тимора, који је тада припадао Индонезији, у једној колиби која чак није имала ни под, већ је испод била земља. Моји родитељи су били сиромашни и ја сам био осмо од десеторо деце. Због тога што нису могли да се брину за све нас, мог брата близанца су задржали, а мене дали брату од стрица да се брине о мени.

У децембру 1975, непосредно пре мог рођења, Индонезија је напала Источни Тимор, што је довело до герилског рата који је трајао више од две деценије. Зато су моја најранија сећања везана за насиље и патњу. Као да је јуче било кад су војници напали наше село и приморали људе да беже како би сачували живу главу. Мој брат од стрица и ја смо пешачили до једне забачене планинске падине где се склонило на хиљаде Тимораца.

Међутим, војници су открили наше склониште и убрзо након тога су нас засули кишом бомби. Било је страшно јер су насиље, смрт и разарање били свуда око нас. Када смо се коначно вратили у наше село, живео сам у константном страху. Многе наше комшије су нестале или су биле убијене, па сам зато страховао да сам можда ја следећи.

Када сам имао десет година, мој брат од стрица се разболео и умро и зато су ме моји родитељи послали да живим код моје бабе. Она је била удовица, и била је огорчена на живот, због чега је на мене гледала као на терет. Понашала се према мени као да сам јој роб. Једном, када сам био толико болестан да нисам могао да радим, претукла ме је и оставила да умрем. На сву срећу, један мој ујак ме је узео код себе.

Коначно сам са 12 година почео да идем у школу. Није прошло пуно и моја ујна се разболела након чега је ујак пао у тешку депресију. Пошто нисам желео да им будем на терету, побегао сам и прикључио се једној групи индонежанских војника чија је база била у џунгли. Постао сам њихов помоћник — прао сам, кувао и чистио камп. Били су добри према мени и осећао сам да им је стало до мене. Али након неколико месеци, моји рођаци су ме пронашли и наговорили војнике да ме врате у село.

Политички активиста

Након завршетка средње школе, преселио сам се у Дили, главни град Источног Тимора,  и тамо сам се уписао на један универзитет. Многи млади које сам тамо упознао, прошли су слично као и ја. Дошли смо до закључка да је остваривање националне независности и постизање промена у друштву могуће једино преко политике. Наша група студената је организовала политичке демонстрације од којих су многе окончане нередима. Доста мојих пријатеља је било повређено, док су неки чак били убијени.

Када је 2002. Источни Тимор стекао независност, земља је лежала у рушевинама, на десетине хиљада људи је изгубило живот, а на стотине хиљада људи је протерано са својих огњишта. Надао сам се да ће се ситуација променити. Међутим, распрострањена незапосленост, сиромаштво и политичка превирања нису престали.

Нови правац у мом животу

У то време сам живео с неким рођацима, међу којима је био мој даљи рођак који се звао Андре. Он је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима. Пошто сам био предани римокатолик, нисам био срећан што се мој рођак интересује за другу религију. Па ипак, занимала ме је Библија, и повремено бих је узео од Андреа из његове собе и читао. Заинтересовало ме је оно што сам прочитао.

Када ми је 2004. године Андре дао позивницу за обележавање Христове смрти, одлучио сам да пођем. Пошто нисам добро погледао позивницу, дошао сам на место одржавања два сата раније. Када су дошли Сведоци, међу којима је било и мештана и странаца, сви су ме срдачно поздравили и изразили ми добродошлицу. Био сам одушевљен! Током предавања, сваки стих који је био споменут бележио сам у свеску и, да бих се уверио да је говорник говорио истину, касније сам их проверио у својој католичкој Библији. Све је било како је говорник рекао!

Наредне седмице, присуствовао сам миси у својој цркви. Неки људи и ја смо каснили, због чега нас је свештеник уз примену силе истерао из цркве. Ми смо стајали напољу а свештеник је окупљенима на самом крају службе рекао: „Нека Исусов мир буде с вама.“ Једна храбра жена је узвикнула: „Како можете да говорите о миру након што сте избацили ове људе из цркве?“ Свештеник ју је игнорисао. Отишао сам из цркве и више се никад нисам вратио.

Недуго затим, почео сам да проучавам Библију и да присуствујем састанцима Јеховиних сведока заједно са Андреом. Наша родбина је била забринута и почела је да се противи. Андреова бака нам је претила: „Ископаћу вам гроб и сахранићу вас ако наставите да се петљате с том новом вером.“ Али њене претње нас нису уплашиле. Били смо одлучни да духовно напредујемо.

Почињем да се мењам

Током проучавања Библије, почео сам да схватам да никада нисам знао шта је права љубав. Био сам крут и подозрив и било ми је тешко да верујем другима. Али Сведоци су се истински занимали за мене. Када сам једном био веома болестан, родбина није марила, док су ме Сведоци посећивали и помагали ми. Они нису волели само „речју и језиком, него делом и истином“ (1. Јованова 3:18).

И поред тога што сам био попут неког грубијана, Сведоци су према мени били „саосећајни“ и „пуни братске љубави“ (1. Петрова 3:8). Први пут у животу сам осетио да је неком стало до мене. Постао сам блажи и почео сам да развијам љубав према Богу и ближњем. Сходно томе, у децембру 2004. крстио сам се у знак предања Јехови. Убрзо се и Андре крстио.

Благослови и поред проблема

Након крштења, у мени је горела жеља да помажем онима који никад нису осетили праву љубав и правду. Зато сам одлучио да доста времена посветим проповедању, то јест да постанем пионир, како је то познато међу Јеховиним сведоцима. Ширење позитивне поруке коју Библија садржи, било је много лепше од учествовања у политичким демонстрацијама и нередима. Напокон сам заиста помагао људима!

Године 2006, у Источном Тимору су поново избили политички и регионални сукоби. Неке фракције су водиле борбу око неких дуготрајних питања. Град Дили је био под опсадом па су тако многе избеглице са истока морале бежати како би се спасле. Заједно  с другим Сведоцима побегао сам у Баукау, велики град удаљен око 120 километара од Дилија. Тамо се наша патња претворила у благослов, јер смо учествовали у стварању нове скупштине — прве изван Дилија.

Три године касније, 2009, позван сам да у главном граду Индонезије, Џакарти, присуствујем једној посебној школи за оне који већину свог слободног времена посвећују проповедању. Сведоци у Џакарти су ме примили и у свој дом и у своје срце. Био сам одушевљен њиховом дубоком љубављу. Осећао сам се као део братства једне међународне породице која заиста брине о мени (1. Петрова 2:17).

Коначно мир!

Након завршетка ове школе, вратио сам се у Баукау где и данас живим. Уживам помажући људима да духовно напредују, баш као што су и мени други помагали. На пример, у једном удаљеном селу ван Баукауа, нас неколико проучава Библију са око 20 особа, међу којима има доста старијих који не знају да читају и пишу. Цела група присуствује седмичним састанцима, а три особе су постале део наше духовне породице као крштени чланови хришћанске скупштине.

Пре неколико година, упознао сам Фелизарду, једну веома драгу девојку која је прихватила библијску истину и брзо напредовала до крштења. Венчали смо се 2011. године. Такође ми је драго што мој рођак Андре служи у подружници Јеховиних сведока у Источном Тимору. Чак и већина моје родбине, укључујући и Андреову баку која је раније хтела да нас убије, сада поштује нашу веру.

У прошлости сам се често гневио, мислио сам да никог није брига за мене и да нисам вредан ничије љубави. Али захваљујући Јехови, напокон сам пронашао праву љубав и мир!

[Слика на 19. страни]

Ежидио као политички активиста

[Слика на 21. страни]

Ежидио и Фелизарда заједно с члановима скупштине Баукау у Источном Тимору