СВАКИ нови дан пружа бројне прилике да чинимо лепе ствари за друге. Међутим, изгледа да многи мисле само на себе. То видимо на скоро сваком кораку — нечувене преваре, агресивно понашање у саобраћају, непристојне и грубе речи и експлозивну нарав.

Став „прво ја“ налази се и у многим домовима. Примера ради, неки се разводе само зато што један од партнера сматра да „заслужује боље“. Неки родитељи чак несвесно посеју у дете такав дух. Како то? Тако што удовољавају свакој дететовој жељи и устежу се од било какве дисциплине.

За разлику од тога, многи други родитељи васпитавају своју децу да друге стављају испред себе, и то се показује као веома добро. Обзирна деца лакше склапају пријатељства и имају стабилније међуљудске односе. Имају и веће шансе да буду задовољна. Зашто? Библија даје одговор на то када каже да „више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35).

Ако сте родитељ, како можете помоћи својој деци да осете колико је лепо бити добар и како да се одупру саможивом духу око њих? Погледајмо у које три замке, које у деци развијају егоистичан став, родитељ може упасти, као и то како их може избећи.

Проблем. Стручњаци запажају један узнемиравајућ тренд: Многи млади улазе у свет запослених очекујући све почасти, иако су учинили врло мало или нису учинили ништа чиме би их заслужили. Неки очекују да ће одмах бити унапређени, иако још нису добро савладали свој посао. Други су убеђени у то да су посебни и да људи према њима тако треба и да се опходе, а онда падну у очај када схвате да остатак света не мисли тако.

Зашто је тако. Понекад неко има превисоко мишљење о себи због начина на који је одгајан. На пример, на неке родитеље је неумерено утицала идеја која је била популарна протеклих деценија, а која је промовисала претерано истицање личне вредности. Принципи на којима је она почивала можда су деловали логично — ако је мало похвале добро за децу, много похвале је још боље. С друге стране, сматрало се да би било какав знак неодобравања само обесхрабрио децу. Ако бисте у таквом свету, који је имао мисију да изгради самопоштовање, ви одступали од тих принципа прикачили би вам етикету лошег родитеља. Родитељима се говорило да никада не смеју навести дете да се осећа лоше због својих поступака.

Тако су многи очеви и мајке почели да стално обасипају своју децу похвалама, чак и када их она ничим нарочитим нису заслужила. За свако постигнуће, ма колико незнатно било, дете се дизало у звезде, а за сваку грешку, колико год озбиљна била, гледало му се кроз прсте. Ти родитељи су сматрали да ће код деце развити самопоштовање ако игноришу све што је лоше код њих, а хвале све остало. Постало је важније да се деца осећају добро у својој кожи него да се науче да постигну ствари због којих би се с правом осећала добро.

Шта Библија каже. У Библији стоји да је похвала на месту када је заслужена (Матеј 25:19-21). Али похваљивање деце само да би се она осећала лепо може довести до тога да развију искривљену слику о себи. Библија с правом каже: „Ако неко мисли да је нешто, а није ништа, сам себе заварава“ (Галатима 6:3). Осим тога, Библија сваком родитељу каже: „Не ускраћуј опомене [’дисциплину‘, фуснота] детету“ (Пословице 23:13). *

Шта можете учинити. Нека вам циљ буде да дисциплинујете дете када је потребно, а похвалите га када је то стварно заслужило. Немојте га засипати хвалама само да би оно имало добро мишљење о себи. То неће донети резултате. „Право самопоуздање човек стиче развијањем својих талената и учењем нових ствари“, каже се у књизи Generation Me, „а не тако што му се говори како је сјајно самим тим што постоји.“

’Не мислите о себи више него што треба да мислите, него мислите о себи разумно.‘ (Римљанима 12:3)

Проблем. Многи млади који почињу да раде нису спремни да се ухвате у коштац с проблемима. Неки се и због најмање критике убију у појам. Други су прави ситничари и прихватају само посао који испуњава њихова највећа очекивања. На пример, у књизи Escaping the Endless Adolescence, др Џозеф Ален спомиње једног младића који му је током разговора за посао рекао: „Имам осећај да је понекад неки део посла помало досадан, а ја не желим да ми буде досадно.“ Др Ален каже: „Изгледа да није разумео да у сваком послу понекад зна бити досадно. Има 23 године, а још то није схватио!“

Зашто је тако. У новије време, многи родитељи сматрају да морају заштитити своје дете од било каквих проблема. Шта да раде ако им ћерка добије лошу оцену? Умешати се и захтевати од наставника већу оцену? Син им је добио саобраћајну казну. Платити је уместо њега? Сломљено срце? Свалити сву кривицу на другу страну?

Жеља да се заштити дете је природна, али ако дете расте под стакленим звоном можда ће усвојити погрешан став, да не мора преузети одговорност за своје поступке. У књизи Positive Discipline for Teenagers каже се: „Уместо да науче да могу поднети бол и разочарање, па чак и извући неку поуку из тога, [таква] деца постају веома егоистична и убеђена да им свет и њихови родитељи дугују нешто.“

Шта Библија каже. Проблеми су део живота. Заправо и Библија то потврђује: ’Време невоље сналази свакога‘ (Проповедник 9:11). Из тога нису изузети ни добри људи. Примера ради, апостол Павле је подносио разне невоље током своје службе. Па ипак, суочавање с тим проблемима му је користило. Он је написао: „Научио сам како бити задовољан у свему, у свакој прилици — и кад је човек сит и кад је гладан, и кад има обиље и кад оскудева“ (Филипљанима 4:12).

Шта можете учинити. Узимајући у обзир колико је дете зрело, трудите се да примените следеће библијско начело: „Свако ће носити свој терет“ (Галатима 6:5). Ако ваш син добије саобраћајну казну, можда би најбоље било да га пустите да је сам плати од џепарца или своје плате. Ако ваша ћерка добије лошу оцену, можда ће је то „продрмати“, па ће се следећи пут боље припремити. Ако ваш син раскине с девојком, утешите га, али када буде згодно помозите му да размисли о питањима као што је следеће: ’Када се осврнем на то што се десило, да ли сам схватио у којим стварима треба још да сазрим?‘ Решавајући своје проблеме, деца стичу чврстину и самопоуздање — што би им мањкало ако би их неко стално извлачио из неприлика.

’Нека свако испита своје дело, па ће имати разлог за задовољство.‘ (Галатима 6:4)

Проблем. У једној анкети спроведеној међу младима, 81 посто њих је рекло да је највећи приоритет њихове генерације да се обогате, вреднујући то много више од помагања другима. Али тежња за богатством не доноси задовољство. Заправо, истраживања показују да су људи који се усредсређују на материјалне ствари незадовољнији и депресивнији. Они имају и већу стопу физичких и менталних проблема.

Зашто је тако. Нека деца одрастају у породицама у којима влада материјалистички дух. „Родитељи желе да усреће децу, а деца воле да им се купује“, каже се у књизи The Narcissism Epidemic. „Зато родитељи то и раде. Тада су деца срећна, али не задуго, јер желе нове ствари.“

Наравно, рекламна индустрија једва чека да искористи ово незасито тржиште потрошача. Она апелује на осећања потрошача да заслужују најбоље и да имају право на нешто. Многи млади прогутају тај мамац и сада су у дуговима, немоћни да плате ствари које „заслужују“.

Шта Библија каже. Библија признаје да нам је новац потребан (Проповедник 7:12). У исто време, она упозорава да је „љубав према новцу корен сваког зла“ и додаје да су неки због ње „нанели себи многе патње“ (1. Тимотеју 6:10). Библија нас подстиче да не тежимо за материјалним богатством, већ да будемо задовољни неопходним стварима за живот (1. Тимотеју 6:7, 8).

’Они који су одлучили да се обогате упадају у искушење и замку и у многе неразумне и штетне жеље.‘ (1. Тимотеју 6:9)

Шта можете учинити. Ако сте родитељ, испитајте свој став према новцу и ономе што се њиме може купити. Чврсто се држите одлука у вези с кућним буџетом и помозите деци у томе. У претходно поменутој књизи предлаже се следеће: „Родитељи с децом могу разговарати о стварима као што су: ’Када је паметно куповати на распродајама, а када није?‘, ’Колику камату бисмо плаћали за оно што бисмо купили?‘ ’Када сам купио нешто само зато што су ми други то рекли?‘“

Немојте покушавати да стварима забашурите породичне проблеме којима треба поклонити пажњу. „Затрпавање проблема материјалним стварима гарантовано неће водити до решења“, каже се у књизи The Price of Privilege. „О проблемима треба дубоко размишљати, гледати ствари испод површине и бити саосећајан. Они се не могу решити ципелама и ташнама.“