Ваше шестогодишње дете вас пита: „И ти ћеш умрети једног дана?“ Затечени тим питањем, можда размишљате: ’Да ли је моје дете довољно велико да разуме одговор? Како да разговарам с њим о смрти?‘

Чињеница је да деца размишљају о смрти. Понекад се чак играју тако да се неко претвара да је мртав. Зато на смрт не треба да гледате као на табу тему, већ треба да одговорите на свако питање које дете има о смрти. Ако с времена на време отворено говорите о тој теми, помоћи ћете детету да научи како да се избори с губитком драге особе.

Разговор о смрти неће водити до тога да ваше дете почне да размишља о морбидним стварима. Напротив, то ће му помоћи да победи страхове. Међутим, можда ћете морати да исправите неке његове погрешне представе. На пример, неки стручњаци кажу да деца млађа од шест година често смрт не виде као коначни крај. У њиховој игри, дете у тренутку може бити „мртво“, а већ у следећем „живо“.

Међутим, кад су мало старија, деца почињу да схватају колико је смрт страшна, због чега могу поставити неко питање, изнети бриге па чак и страхове, посебно ако изгубе неку блиску особу. Зато је веома важно да о томе разговарате. Стручњак за ментално здравље, Марион Аза, каже: „У детету ће се развити страх од смрти ако помисли да код куће о томе није дозвољено да се прича.“

Не морате превише бринути о томе шта да кажете. Према једном истраживању, деца само желе да им се „истина предочи на фин начин“. Будите сигурни да вас дете неће питати нешто све док није спремно да чује одговор.

Спонтано покрените разговор. Ако дете види мртву птицу или му угине кућни љубимац, поставите му једноставна питања која ће га подстаћи да каже шта мисли. На пример, можете га питати: „Да ли угинула животиња пати? Да ли јој је хладно или је гладна? Како знаш да је нека животиња или нека особа мртва?“ (Библијска мисао: Проповедник 3:1, 7.)

Не скривајте истину. Када неки ваш познаник или рођак умре, немојте говорити нешто неодређено попут: „Отпутовао је далеко.“ Дете би могло погрешно мислити како ће се та особа ускоро вратити. Боље је да разговарате с њим отворено и једноставно. На пример, могли бисте рећи: „Када је бака умрла, њено тело је престало да ради. Ми не можемо да причамо с њом, али никада је нећемо заборавити.“ (Библијска мисао: Ефешанима 4:25.)

Утешите дете. Оно би могло да мисли како је својим поступцима или мислима проузроковало нечију смрт. Зато немојте само рећи да то није тачно, већ га питајте: „Зашто мислиш да је то твоја кривица?“ Слушајте га пажљиво и немојте обезвређивати његова осећања. Осим тога, пошто мала деца понекад мисле да је смрт заразна, уверите их да им се неће ништа догодити.

Помозите детету да се отвори. Без устезања разговарајте о умрлој особи, па и о рођацима које дете није упознало. Евоцирајте лепе успомене на тетку, ујку, баку или деду или испричајте неку догодовштину из њиховог живота. Када слободно причате о тим особама, помажете детету да разуме да не треба да се устеже да прича или размишља о њима. С друге стране, немојте присиљавати дете да прича. Увек се та тема може покренути други пут, када видите да је право време. (Библијска мисао: Пословице 20:5.)