Зашто признати своје грешке?

„САМО мртви не греше.“ То је било речено за несавршене људе. И када размислиш о томе, питаш се: има ли кога који не греши? Ко не прави грешке?

У Божјој речи, Библији, даје се јасно до знања да сви грешимо, јер у њој пише: „Нема праведног човека на земљи који увек чини добро и не греши.“ Хебрејска и грчка реч које се употребљавају у Библији за „грех“ дословно значе „промашити циљ“ — не бити у праву што се тиче Божјих захтева (Проповедник 7:20, НС).

Ма колико је уобичајено правити грешке, не бити у праву, да, грешити, ипак је тешко признати то. Да ли као муж и отац желиш да се на неки начин провучеш када треба да признаш жени или детету да ниси у праву? Ако си на положају надгледника, да ли нерадо признајеш твојим потчињенима да ниси у праву? Исто је тако са женама, децом, послодавцима и онима у другим ситуацијама.

Зашто можда не признајемо?

Изгледа да лежи у нашој људској природи да се оправдавамо. Када смо били деца, како је тешко било родитељима да нас натерају да признамо да нисмо били у праву и да треба да се извинимо! У међувремену смо одрасли, а можда ипак показујемо сличан став. Можда неко покушава да оправда своју грешку и докаже да он у ствари није погрешио, већ да је неко други погрешио или да су неуобичајене околности биле криве.

Изгледа да је нарочито тешко онима на одговорним положајима да признају да нису у праву. Зашто? Без сумње је у многим случајевима у питању понос. Забринути су шта ће други мислити; желе да „сачувају образ“, како се то каже. А опет други не признају грешке услед осећања несигурности. Неко може мислити да ће довести у опасност свој положај ако призна грешку.

Нема сумње, неки појединци нерадо признају да су погрешили због цене коју можда морају да плате за своју грешку. Рецимо, неки железничар може изазвати озбиљну несрећу услед немарности. Али ако призна да је направио грешку, може изгубити посао или чак отићи у затвор. Или у случају лекара може доћи до скупе парнице због погрешног лечења и ако призна грешку, може њега или његов осигуравајући завод много коштати.

Затим, може неко да има потешкоће да види ствари у правом светлу. У Библији пише: „Грешке — ко их може распознати?” Штавише, срце може гајити осећања која нас  спречавају да признамо своју грешку. Да, „срце је преварније од свега другога . . . Ко га може знати?“ (Псалам 19:12, НС; Јеремија 17:9, НС).

Неповољне последице

Кратковид лични интерес може, нас навести да се оправдавамо уместо да признамо грешку. Али без обзира на наше расуђивање, наше одбијање да признамо грешке има неповољне последице. На пример: може проузроковати затегнуте односе са члановима наше породице или са онима са којима заједно радимо или са браћом са којом вршимо обожавање. Својим одбијањем да признамо грешку или стављамо на пробу туђу стрпљивост или губимо поштовање других. И највероватније стварамо баријеру која омета слободно саобраћање.

Још је озбиљнија чињеница да себе оптерећујемо кривом савешћу ако одбијамо да признамо да нисмо у праву, нарочито тада ако је неко други окривљен за оно што смо ми урадили. Ако се устручавамо да признамо грешке, може нам то прећи у навику. Ако одбијамо да признамо мале грешке, ускоро ћемо можда одбијати да признамо веће — све на нашу пропаст. Услед тога може наша савест постати потпуно неосетљива и када починимо тежак грех (1. Тимотејева 4:1, 2). А пре свега, такав ће правац сигурно повредити наш однос са Творцем, Јеховом Богом.

Примери из прошлости

Ако не признајемо своје грешке и покушавамо да свалимо са себе кривицу на друге, стављамо се у прилично бедно друштво. Први човек, Адам, окривио је за своју непослушност ’жену коју му је Бог дао’. Ева је пак окривила змију. Међутим, Бог није прихватио те изговоре и сматрао је први људски пар одговорним. Затим је ту био краљ Саул, који није у потпуности извршио Божју осуду над злим Амалицима. Када су га упитали зашто то није учинио, окривио је народ. Али Бог није прихватио ни то извињење (1. Мојсијева 3:12—19; 1. Самуилова 15:15—23).

Библија нам с друге стране даје примере који показују да би требало да признамо своје грешке. Један од тих примера је био Јуда. Неисправно је поступао са својом снајом Тамаром, која је била удовица. Када је био суочен са одговорношћу за њену трудноћу, Јуда је признао: „Она је праведнија од мене“ (1. Мојсијева 38:26, НС). Бар је признао да није био у праву.

Ту је био и краљ Давид. Предузео је многе ствари да би сакрио грех који је починио са Витсавејом. Када му је пророк Натан изнео пред очи кривицу, Давид је признао: „Огрешио сам се о Јехову“ (2. Самуилова 12:13, НС). Да, Давид је, дакле, признао да је био крив за неисправно поступање.

Добри резултати

Добро је да се присећамо тих примера из прошлости и признајемо своје грешке. Ако то чинимо побољшаћемо између осталог, своје односе са, породицом. Боље ћемо излазити на крај и са својим претпостављенима и нећемо претерано искушавати њихову стрпљивост. Значајно је да у Библији пише: „Ако се на тебе дигне гнев владарев, не остављај своје место, јер смиреност ублажава велике грехове“ — да, чак и веома озбиљне преступе (Проповедник 10:4, НС).

Шта ако се налазимо на одговорном положају? Ако смо спремни да признамо своје грешке, стећи ћемо поштовање од нама подређених особа. Штавише, такав ће нам став помоћи да напредујемо у савладавању својих слабости.

Нарочито је важно да сачувамо чисту савест и добар однос према нашем Богу. Дакле, ако озбиљно погрешимо, прво признајемо да смо сагрешили. У искреној молитви затражимо од небеског Оца милостиви опроштај преко Исуса Христа (Псалам 103:10—14; 1. Јованова 2:1, 2). И искористимо у потпуности духовну помоћ која нам се пружа (Јаков 5:13—16). Такво је поступање мудро јер нам Божја реч говори: „Ко покрива своје преступе неће успети, а указаће се милост ономе који их признаје и одриче их се“ (Приче Соломунове 28:13, НС).

Помоћ за савладавање те тенденције

Јасно је да нам треба помоћ ако хоћемо да савладамо тенденцију да не признамо своје грешке. Често ће нам у томе помоћи смисао за хумор, нарочито ако наша кривица или грешка није сувише озбиљна или важна. Тако је једна добра домаћица носила много тањира за ручавање када се спотакла и испустила тањире. Сви су се тањири разбили. На то је праснула у смех, јер јој се чинило да јој се нешто тако не може догодити. Па ипак јој се догодило! Да, често ће нам смисао за хумор помоћи да не узимамо себе сувише озбиљно, што је често основни узрок да не желимо да признамо неку грешку.

Поштење и уживљавање исто играју улогу. Ако извесне особе имају право да знају да смо погрешили, треба да будемо вољни да признамо кривицу. Требало би нарочито уживљавање у туђу ситуацију да нас наведе да признамо да смо погрешили ако би неко други био окривљен и патио због наше грешке.

 Овде важе Исусове речи: „Како желите да вама чине људи, тако и ви њима чините“ (Лука 6:31).

Понизност ће нам такође помоћи да признамо кривицу. Ако добро размислимо, тада долазимо до закључка да се непризнавање кривице граничи са лицемерношћу. Јехови се не допада ни поносита а ни лицемерна особа (Приче Соломунове 21:4; Јаков 3:17).

Највише ће нам помоћи наше одржавање блиског односа са Јеховом да будемо вољни да признамо када погрешимо. Зашто? Зато што ћемо бити склони да изнесемо понизно у молитви пред њега све наше бриге и грешке. Онда ћемо, уверени у његову помоћ и милост, поседовати неупоредиви ’Божји мир’ (Филипљанима 4:6, 7).

Дакле, пошто сви ми грешимо, признајмо своје грешке. Када смо криви, признајмо понизно. Радимо затим конструктивно на својим грешкама, за нашу и туђу корист.