Питања читалаца

◼ Колико је разумно да даш дете да живи код светских рођака зато што му они могу пружити веће материјалне удобности?

Писмо показује да родитељи имају предност и одговорност да воде бригу о својој деци, што значи да им пружају и потребну духовну бригу. Било би кратковидно за хришћанског мужа и жену да занемарују од Бога им дани задатак. Само зато што би дете имало веће материјалне удобности ако живи код нехришћанских рођака.

 У неким земљама доста је проширен обичај да се дете шаље да живи код рођака на дуже време. Често то раде родитељи који живе у забаченим крајевима где су ограничене могућности школовања. Шаљу дете код рођака у град (или интернат) да би дете добило боље образовање или дошло у додир са напреднијим животним стилом. Обично се очекује од детета да обавља кућне послове или да се на неки други начин одужи рођацима што су га прихватили у њихов дом.

Сматра се да је такав договор од материјалне користи, али оне нису толико велике колико изгледају. Искуства су често показала да није повољно када се дете отргне из породичне средине и примора да живи код рођака одвојено од својих родитеља. Често је случај да се са дететом не поступа исто тако као са другом децом у тој кући, већ га сматрају кућним слугом и дискриминишу га. Као што можеш да замислиш, у детету се појављује разочарење и потајна мржња када, с разлогом или без разлога, осећа да се са њим поступа неправедно (Упореди са 1. Мојсијевом 27:30—41). Из тога произлазе емоционална узбуђења и осећања несрећности и могу ометати његово учење мада похађа добру школу. Да ли оно има заиста користи од тога? Обично долази до малолетничких преступа када је дете лишено редовне дисциплине од стране љубазних родитеља.

Савети из Божје речи помажу да се спрече такве жалосне последице. Библија у суштини побуђује родитеље да воде рачуна о својој деци. Наравно, Јехова Бог схвата да могу настати екстремне ситуације у којој морају други уместо родитеља да се брину о деци. a Зато је саветовао својим слугама да помогну деци без очева и сирочади чија су оба родитеља умрла (5. Мојсијева 14:28, 29; 16:9—14; 24:17—21; 26:12, 13; Псалам 10:14; Јаков 1:27) Али у Библији се првенствено наглашава да треба родитељи да се брину за материјалне, духовне и емоционалне потребе своје деце. (Упореди са 1. Тимотејевом 5:8).

Бог је саветовао родитељима у вези његових речи: „Поучи у њима синове твоје тако што говориш о њима док седиш у својој кући и док идеш путем и када лежеш и устајеш“ (5. Мој. 11:18, 19, НС). Да ли би то родитељи могли да раде ако би добровољно послали децу код светских рођака на дужи период? Не, родитељи треба да буду са својом децом да их редовно укоравају и пруже родитељску поуку као и топлу средину која је потребна младим особама (Ефесцима 6:4; Приче Соломунове 6:20). Јасно је да се не би унапредила трајна (чак вечна) добробит хришћанског детета ако би га родитељи послали ради светског школовања да живи код светских рођака на рачун духовне поуке у његовом властитом дому. Хришћани широм земље знају да је у овом поретку тежак задатак подићи младог човека да служи Јехови и то захтева стални родитељски надзор. Изгледи на успех свакако би се смањили ако би дете било одвојено од хришћанског дома само због материјалних користи.

У том погледу размисли о Исусовом примеру, који је одрастао у забаченом граду Назарету у Галилеји. Послушни Богу, Јосиф и Марија оставили су Исуса код себе у Назарету, где је ’напредовао у мудрости и физичком расту и милости код Бога и људи’ (Лука 2:41—52).

Садашњи поредак удара нагласак на образовање и материјални успех. Чује се да светски родитељи говоре: ’Нећу да мој син одрасте и буде нечији слуга.’ Чак и хришћански родитељи могу да буду заражени сличним гледиштем о образовању и материјалним користима. Али за родитеље који се уздају у Јеховину мудрост најважније је да њихова деца поставе ’добар темељ за будућност да би чврсто зграбила прави живот’ (1. Тим. 6:9, 19).

◼ Исус је рекао човеку кога је излечио: „Не греши више да се не догоди још нешто горе.” Да ли је мислио да се можемо разболети зато што смо сагрешили?

Не, свака болест није обавезно последица одређеног греха.

У 5. глави Јеванђеља по Јовану читамо да је Исус излечио човека који је био много година болестан. Касније је Исус видео човека у подручју храма и рекао: „Видиш, оздравио си. Не греши више да ти се не догоди још нешто горе“ (Јован 5:14, НС).

Сви смо ми наследили, грех и несавршеност од Адама (Римљанима 5:12). Доказ за то је да се понекад ’природно’ разболимо. Очигледно је човек кога је Исус оздравио био болестан услед наслеђене несавршености. Божјом милости Христ је излечио човека и показао му пут спасења. Требало је сада да следи Спаситеља. Ако би тај човек поново намерно грешио, снашло би га нешто још горе од болести; био би крив због греха против духа и тиме заслужио вечно уништење (Матеј 12:31, 32).

[Фуснота]