Питања читалаца

■ Како можемо да помажемо онима у скупштини чији је рођак искључен?

Добро је ако старешина и други у скупштини указују топлу и љубазну пажњу хришћанима који се налазе у таквој ситуацији, јер тиме што су љубазни и пуни разумевања према њима могу да помогну да дејствују насупрот емоционалном и духовном притиску који може настати из такве ситуације. Па ипак, хришћани чији је рођак искључен и они који хоће да им помогну, морају да имају јасно и исправно гледиште о искључењу.

Божја реч налаже скупштини да избаци из своје средине оне који без кајања греше (1. Коринћанима 5:11-13). То заштићује скупштину у целини од заражавања и подржава њен добар глас. Али лојални хришћани у породици и други који желе да им помогну на личној основи, требају такође заштиту. Зашто је то потребно можемо схватити ако размотримо шта искључена особа открива о свом стању срца. Узми у обзир две следеће ситуације у вези искључења:

Прво, када је особа починила озбиљан грех због којег је можда изгубила Божју милост и била искључена и одбор духовних старешина састаје се са њом, можда је већ схватила неисправност свог поступка, покајала се у срцу и почела да производи ’дела покајања’ (Дела апостолска 26:20). Ако је то случај, старешине ће га укорити помоћу Божје речи, даће му библијски савет да ’поравна стазе ногама својим’ и молиће се заједно са њом за њу. Пошто се покајала, није потребно да буде избачена или да се сматра искљученом од стране породице и других (1. Тимотејева 5:20; Јеврејима 12:13; Јаков 5:14-16). a

У другом случају може бити тако да се грешник још не каје када се састане са одборм. За време састанка можда могу старешине допрети до његовог срца и предоче му тежину његовог греха (упореди са 2. Самуиловом 12:1-13). Наравно, пошто све до тада није произвео ’плодове покајања’, старешине треба да буду заиста опрезне и утврде да ли му је жао или се стиди само зато што је био ухваћен на делу (Лука 3:8). Бринући се о скупштини, треба да буду апсолутно уверени да се он сада стварно каје и да је спреман да се ’врати Богу чинећи дела покајања’ (Дела апостолска 26:20). Ако су уверени да се каје, он може да остане у скупштини и тада могу да му помажу старешине, његова породица и други.

Зашто смо споменули ова два аспекта? Да бисмо показали да је неко ко је искључен морао да има у то време стварно рђаво срце или био одлучан да остане на путу који срамоти Бога. Петар је рекао да је стање такве особе горе од стања у које се налазила пре него што је постала хришћанин; она је као ’свиња која се окупала и вратила се да се ваља у каљузи’ (2. Петрова 2:20-22). То би требало да помогне њеним рођацима који су хришћани и другима да имају исправно гледиште о искљученој особи.

Али људска осећања и наклоности могу имати снажног утицаја и отежавати људима да делују у сагласности са одлуком искључења ако су ту у питању рођаци (упореди са 4. Мојсијевом 16:16-33). На пример, верна хришћанка схвата да искључење њеног мужа значи прекидање духовних веза које су раније постојале. Он је својим понашањем и резултатима тог понашања прекинуо духовну везу између себе и правих хришћана. Његова жена показиваће и даље љубав и поштовање према њему као мужу и поглавару породице, управо као што то чине и жене чији мужеви никада нису били верници (1. Петрова 3:1, 2). Али неће моћи да има духовну заједницу са њим, да разговара о библијским стварима са њим и да се моли као што је то некада чинила (Приче Соломунове 28:9). Сигурно ће осетити тај губитак.

Другу врсту губитка могу осетити родитељеви родитељи чија су деца искључена. Можда им је био обичај да редовно посећују своју децу и том приликом уживају са својим унуцима. Сада су родитељи искључени зато што су одбацили Јеховина мерила и путеве. Тако је настала у породици друкчија ситуација. Наравно, родитељеви родитељи морају да одлуче да ли морају да одржавају ограничени контакт са својом искљученом децом због неопходних породичних питања. И могу понекад да позову своју унучад да их посете. Колико ли је жалосно да деца својим нехришћанским понашањем ометају нормалне пријатне тренутке који би њихови родитељи имали са својим унуцима.

 Ови примери показују зашто хришћани треба да буду будни на нарочиту потребу која може постојати када је некоме у скупштини искључен близак рођак. Апостол Павле је подстакао хришћане да ’теше ожалошћене душе’, којима може да припада и лојални хришћански члан породице (1. Солуњанима 5:14). Нити би требало да ограничавамо своје утешне, охрабрујуће речи само на један једини пут када дође до искључења. Потреба за изградњом може постојати дуже време. У неком смислу може чак и порасти пошто је верни члан породице дуже време лишен духовне заједнице са другим чланом породице. Наравно, није потребно да стално спомињемо искључење када разговарамо. Већ треба да будемо топли, искрено заинтересовани и пре свега духовно настројени (Приче Соломунове 15:23; Проповедник 12:10).

Много доброга можемо да учинимо ако пружимо своје хришћанско друштво. Понекад може да се осећа изолованим хришћанин чији је партнер искључен. Као што смо горе споменули, искључени партнер се није показао као таква особа са којом желимо да будемо заједно. И зато треба да пазимо да не ступимо у дружење са искљученим само зато што желимо да посетимо или помогнемо другом брачном другу који је верни хришћанин. Можда можемо да посетимо верног супружника када знамо да искључени није код куће.

Ми треба да помогнемо својој браћи и сестрама чији су рођаци искључени да осете истинитост инспирисаних речи: ,,Има пријатеља који је ближи од (телесног) брата“, или другог телесног рођака (Приче Соломунове 18:24, НС). Можда не можемо да поправимо сву штету или надокнадимо сав губитак који је искључена особа нанела својим хришћанским рођацима. Али тиме што смо свесни нарочитих потреба таквих хришћанина, ’можемо да тешимо оне који се налазе у било каквој невољи’, међу које спада и таква особа. Можемо љубазно да јачамо оне који имају такву нарочиту потребу (2. Коринћанима 1:3, 4; Јеврејима 12:12, 13).

[Фуснота]