Питања читалаца

● Да ли хришћани смеју да присуствују црквеном спроводу?

Има хришћана који присуствују црквеном спроводу, јер им је умрли био блиски рођак, или зато што то жели. брачни партнер, који није у вери. Али, пре него што присуствује таквој свечаности хришћанин треба да размисли шта је све повезано с тим и које су могућности да избегне то. Хришћанска скупштина не забрањује посету таквом спроводу, али сигурно је да су с тим повезане одређене опасности и тешкоће.

Пре свега треба мислити на то да се црквени спровод не одржава у првом реду зато, да би се пријатељима пружила прилика за тешење ожалошћене породице. То се обично догађа раније, било у мртвачници, било у кући жалости. Црквени спровод је уствари религиозна церемонија. Зато је вероватно повезан с проповеди у којој се заступа небиблијска теорија, као што је наука о бесмртности душе, као и гледиште да сви добри људи долазе на небо. Можда су с тим повезани и небиблијски обичаји, на пример крштење, а врло вероватно и заједничка молитва, коју изговара свештеник неке религије. Хришћанин наравно, у складу са заповешћу из Откривења 18:4, не суделује у таквој молитви.

Неки су Богу предани хришћани присуствовали таквом црквеном спроводу, желећи својом присутношћу да помогну неком блиском члану породице. Зато иду заједно с њим у мртвачницу, прате црквени спровод све до гроба. Можда то чине тако да не суделују ни

у једном поступку, повезаном с кривом религијом. Прави хришћанин, обожаваоц Јехове, наравно увек ризикује, ако посети место кривог обожавања.

Хришћанска супруга, чији муж тражи од ње да присуствује црквеном спроводу, може узети као пример Намана. Наман је био сиријски војсковођа, који је био излечен од губе, јер је послушао налог пророка Јелисеја да се седам пута окупа у Јордану. Ради тог чудесног оздрављења, Наман није отада обожавао више ни једног другог Бога, осим Јехове. Али, њему није било лако да спроведе у дело ту одлуку, јер је још увек стајао у служби свога краља. Увек је био у његовој пратњи, па чак и онда када је одлазио у дом паганског бога Римона. Зато је Наман молио Јехову Бога да му то опрости и да му не урачуна у грех. Наман који је постао обожаваоц Јехове, није лично обожавао тог кривог бога; тако се у дому тог лажног бога нашао само када му је то било заповеђено (2. Царевима 5:1-19).

Слично је са хришћанском женом, чији муж није у спознању истине. Дакле, ако њен муж устраје у томе да она у одређеној прилици крене на црквени спровод, она може тада да поступи као Наман: може да присуствује, не суделујући код тога ни у једном поступку повезаном са кривом религијом. Она мора сама да одлуЧи да ли ће ићи или не. Она мора сама да зна како ће најбоље да реши

сукоб, који настаје када мора да одговори жељама свога мужа, а ипак да послуша своју савест, школовану на темељу Речи Божје, која јој наређује да слуша Јехову (1. Петрова 3:16).

Да, то погађа њену савест. Зашто? Јер би се друге особе, гледајући како она као Јеховин сведок, иде у цркву, могле спотаћи. Дакле, потребно је да размисли о тој могућности. Апостол Павле је писао: „Да кушате што је боље, да будете чисти и без спотицања на дан Христов“ (Филипљанима 1:10).

Боље би било да жена покуша објаснити мужу своје гледиште. Било би добро да следи пример краљице Јестире, да сачека на време када је њен муж опуштен и добро расположен. Тада може тактично да му објасни зашто не би могла да присуствује црквеном спроводу. Могла би му између осталог указати, како би за њу, као и за друге било веома неугодно ако она не би суделовала на церемонијама. Из љубави према теби, из обзира према твојој савести, и зато да би се избегла неугодна ситуација, он ће се можда сложити с тим (Јестира 5:1-8).

Али, неће ли ожалошћена породица бити повређена, ако не суделујемо на спроводу? Не, то би могло бити у случају ако уопште не бисмо уважили смртни случај. Али, то не треба да учинимо. Могуће је учинити много тога да би се показало, да желимо помоћи. Може се најпре отићи у кућу жалости, да би се родбини изразило саучешће  и понудила помоћ. Може се донети нешто од хране, или тамо суделовати у припремању хране за породицу, може се припазити на децу, да би одрасли били привремено ослобођени те одговорности. У том случају рођаци неће мислити како смо безосећајни, само зато што не присуствујемо црквеном спроводу.

Дакле, хришћанин не треба да се осећа обавезним да присуствује црквеном спроводу, где би могао доћи у искушење да суделује у некој церемонији повезаној с кривом религијом, само зато јер то и други раде. Тиме избегава опасност да учини нешто што се не би допало Јехови Богу. Ипак, сваки одлучује сам, одговарајуће околностима, при чему мора да буде вођен од своје савести.