Пређи на садржај

Пређи на садржај

Филимон - доказ хришћанства у пракси

Филимон - доказ хришћанства у пракси

Филимон - доказ хришћанства у пракси

ПРАКТИКУЈ оно што проповедаш! Како је то снажно Исус подвукао осудивши религиозне вође свог времена (Матеј, 23. глава). Али шта је било са учитељима у првој хришћанској скупштини? Да ли су практиковали оно што су проповедали? Да су то чинили очигледно је из библијске књиге Филимону.

Писмо Филимону није упућено скупштини, већ одређеној особи и у њему се ради о једној приватној ствари. Да је то писмо било приватног карактера потврђује још и чињеница да га је Павле написао својеручно, а не да је употребио секретара.

Из ког разлога је написао Павле то лично писмо Филимону? Из овог: Павле је послао назад Филимону његовог роба Онисима. Онисим је побегао, можда је чак и украо новац Филимону да би платио путне трошкове до Рима. Некако је Онисим дошао у контакт са Павлом у Риму, слушао његово проповедање и постао хришћанин. Као такав постао је веома користан служећи Павлу и апостол га је прилично заволео. Али Павле није хтео да задржи Онисима, уз његово одобрење — али не више сада као роба, већ као вољеног брата у Господу.

Да је Онисим био сада вредан и поуздани брат очигледно је из тога што га је Павле заједно са његовим сапутником Тихиком препоручио у писмима упућеним скупштинама у Ефесу и Колосеји (Ефесцима 6:21, 22; Колошанима 4:7-9). У оба та писма Павле саветује робовима да слушају своје господаре (Ефесцима 6:5-7; Колошанима 3:22, 23), Дакле, Павле је поступио сагласно свом савету тиме што је Онисима послао назад. Поштовао је туђу својину и живео је по свом савету у вези подложности према постојећим државним уређењима (Римљанима 13:1-7; 1. Коринћанима 7:20-24).

Павле је, такође, примером показао да и за њега важи савет који је дао у вези понизности, љубазности и љубазне бриге о другима (Ефесцима 4:1-3; Филипљанима 2:3, 4; Колошанима 3:12-14). Павле није употребио свој апостолски ауторитет да би присилио Филимона да опрости Онисиму и прими га као брата, већ је понизно апеловао на њега на основу хришћанске љубави њиховог личног пријатељства (Филимону 8, 9, 17). Какав је то диван пример за хришћанске надгледнике данас!

Филимон је био дужан Павлу, јер је преко Павла упознао добру вест и био ослобођен од окова паганства. Па ипак, законски је могао да злоставља Онисима или поступа окрутно са њим. А сигурно је имао разлога да буде љут на њега. Павле није само охрабрио Филимона да покаже љубазност, спремност на опроштај и милост, већ је и сам апостол био спреман на то. „Ако ти је (Онисим) пак нанео какву штету или ти што дугује“ писао је Павле, „то упиши на мој рачун . . . ја ћу платити“ (Филимону 18, 19, др Чарнић).

Као што је очигледно из књиге Филимону, свакако су први, писци и учитељи хришћанства живели по хришћанским начелима. Они су практиковали оно што су проповедали.