Пређи на садржај

Пређи на садржај

Зашто људи чине зло

Зашто људи чине зло

Божја реч је жива

Зашто људи чине зло

ЧОВЕК који је на слици испред и бри се у бици близу зида је Урија. Краљ Давид из Израела писао је Јоаву, војводи своје војске: „Намјестите Урију гдје је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили да погине“ (2. Самуилова 11:15).

Урија је био добар, лојалан човек. Зашто је онда Давид, који је такође био Јеховин слуга, намерно наредио да се убије Урија?

Да то боље разумемо помоћи ће нам следећи ставци из Библије: „Јер Бог се не да злим кушати и сам никога не искушава. Него овако подлеже искушењу на тај начин што га његова сопствена пожуда вуче и мами; тада пожуда зачне и рађа грех, а учињени грех рађа смрт“ (Јаков 1:13-15).

Можда се питаш — али како може то обавештење да нам помогне да разумемо зашто је Давид дао да се убије Урија? Да бисмо на то добили одговор, морамо да испитамо околности које су навеле Давида да пожели да буде Урија убијен.

Једног дана, када Урија није био код куће, догодило се да је Давид гледао са крова и угледао Уријину лепу жену, Витсавеју, како се купа. Шта је тада урадио Давид? И даље ју је гледао. Тиме је дозволио да се развије у његовом срцу жеља да има сексуалне односе са Витсавејом. Није Бог био тај који је кушао или искушао Давида. Не, Давида је вукла и мамила његова властита жеља.

Најзад је та неисправна жеља постала у Давиду толико јака да је довео Витсавеју у своју палату. Тамо је ступио у сексуалне односе са њом. Касније, пошто је Витсавеја постала трудна и Давид није могао да сакрије своје браколомство, организовао је Уријину смрт у бици.

Давид, додуше, није изгубио заувек милост Божју и није био осуђен на смрт. Јехова је указао Давиду милост зато што се овај искрено покајао (Псалам 51:1-14). Упркос томе, ово искуство нам помаже да разумемо да људи чине често зло зато што гаје неисправне жеље у свом срцу. Зато би требало да научимо из Давидовог искуства да избегавамо ситуације, као и активности и забаве које би довеле до ’сексуалних пожуда’ (Колошанима 3:5; 1. Солуњанима 4:3-5).