Питања читалаца

■ Пошто је Исус рекао да не смемо да ’будемо део света’ — како треба да поступамо у погледу питања у грађанским заједницама, друштвених интереса, као и заштите средине?

Хришћани су свесни питања заједнице која утиче на људе уопште, па чак и загађености или заштите средине. Али у којој( мери могу да се упусте у такве ствари треба да одреде у складу са Библијом и својом првенственом обавезом према Богу.

Јехова се прикладно занима за јавну безбедност и здравље, као што се то да видети из закона које је дао Израелцима у прошлости. На пример: наредио је да се чувају опасне домаће? животиње, покрију јаме и начине ограду на крову, тако да не би дошло до несрећа и да не би било опасно за особе испод куће (2. Мојсијева 21:28-34; 5. Мојсијева 22:8). Да се занима за јавно здравље очигледно је из закона о карантинима и одстрањивању измета, који би могао да загади воду и прошири болест (3. Мојсијева 13:1-59; 5. Мојсијева 23:9-14).  А што се тиче загађивања, заштите и околине, у Божјој речи пише да ће Бог ’уништити оне који земљу кваре’ (Откривење 11:18).

Међутим, треба запазити да Бог није наредио својим слугама — Израелцима или хришћанима да обраћају људе у тим питањима. Јеврејима није било речено да врше кампању међу околним народима за унапређење санитетске методе или бољег здравља или пак за грађевинске прописе. Нити имамо икакве доказе да су то они (или касније хришћани) чинили када су живели у другим земљама. Штавише, Бог је рекао да ће ОН предузети кораке против уништавања Земље; није наговестио да би то требало да буде главни задатак ’његових слугу, пророка и светих и оних који се боје имена његовог, малих и великих’ (Откривење 11:18).

Разумљиво је да хришћани данас схватају да постоје ствари које могу сада да побољшају живот њима и људима око њих. Нису равнодушни према људским потребама; већ цене и развијају ’људску љубазност’ (упореди са Делима апостолским 28:2, 7-9; Марком 7:24-30). То може да утиче на њихово поступање када се појаве питања у вези побољшања заједнице. На пример, људи у суседству питају се за мишљење да ли је потребно више уличних светиљки или знакова, да ли треба да се граде нове школе или бољи систем за снабдевање водом и канализација. Обично није ништа лоше ако хришћанин изрази своје мишљење у вези таквих побољшања. Можда чак осећа да би могао да потпише захтев или петицију за то.

Но, хришћани не треба да превиде чињеницу да већина питања која се тичу општине или заједнице често постају политичка питања. Групе почињу да прибегавају политичким средствима да би спровеле промене које сматрају да су најбоље. Или се неки политичар (или кандидат) заузима за ту ствар. Тада се појединци поларизују око политичких праваца или се придружују ’владарима овог поретка који пропадају’ (1. Коринћанима 2:6, 8; Откривење 19:17, 18). Ако би се то догодило неком члану скупштине, могао би да доспе до те тачке да више не одговара Исусовом опису: „Кад бисте били део овога света, свет би љубио своје; али пошто нисте део овога света, него сам вас ја изабрао од света, због тога вас свет мрзи.“ Христ је изричито рекао за своје верне ученике: „Нису део овога света, као што ни ја нисам део овога света“ (Јован 15:19, НС; 17:16, НС).

Могу, пак, да постоје нека питања која нису политичка тамо где ми живимо, или се људи у том крају не користе политиком када раде на њима. Сузбијање загађености, заштита извора воде и минералних богатстава или заштита дивљине могу припадати тим питањима. Неко може да сматра такве подухвате кориснима и да мисли да их тако и Бог сматра. Међутим, не смемо да заборавимо које дело је Јехова предао хришћанима и на које треба да се концентришу: ширење добре вести о Царству које ће донети вечне благослове милионима људи широм земље (Матеј 24:14; 28:19, 20). Ако извршавамо то дело, нећемо се дати заробити од пропагирања напора који су заробили осећања многих.

Чињеница је да такви људски напори не могу имати такве обимне и трајно добре резултате као што може имати дело помагања људима да развију побожност која је ’корисна за све, јер има обећање за садашњи и будући живот’ (1. Тимотеју 4:8). Да, чак и са те тачке гледишта утилитариста можемо да учинимо највише доброга ако помажемо људима да постану прави хришћани. То им може помоћи да избегавају многе навике које су штетне по здравље. Можемо им помоћи да примењују библијска начела тако да буду од веће користи својој заједници. А као још већи благослов, наша ће им настојања омогућити да се „чврсто ухвате за стварни живот“ (1. Тимотеју 6:19). Благодати које примају биће далеко поузданије од оних које се могу остварити спроведеним мерама у друштву или заједници. А што се тиче нас хришћана, тиме што водимо рачуна да се не одвратимо од дела које нам је Бог дао, показаћемо да смо послушни Јехови, „коме свака породица дугује своје име“, здравље и изгледе за будућност (Ефесцима 3:15).

■ Шта значе Павлове реши у 1. Коринћанима 14:36: „Или је реч Божја од вас изишла? Или је само до вас дошла?“ (др Чарнић)

У основи је апостол Павле покушао да помогне Коринћанима да увиде да не треба да уводе нове начине поступања у скупштини. Такав савет је био исправан, као што можемо да запазимо из онога што је Павле раније писао.

У првим данима хришћанства Бог је пружао чудотворне дарове духа, као што су прорицање и говорење различитих језика (1. Коринћанима 12:4-11). Неки су у Коринту имали такве дарове, али су их употребљавали тако да су стварали неред. На пример, говорили су различитим језицима када није био присутан нико ко је имао чудотворни дар превођења. Павле је резоновао: „Како ће онај који заузима место непосвећеног рећи амин … кад не зна шта говориш?“ Присутни неверници могу чак да помисле да су луди ти који говоре различитим језицима (1. Коринћанима 14:13-16, 22, 23, др Чарнић).

До пометености је дошло и зато што их је много говорило у исто време. Павле их је побуђивао: „Ако ко говори чудним језиком, нека то чине по двојица или највише тројица, и то редом.“ Тако су и они који су имали дух пророштва морали да пророкују у границама, ’један по један’. То је у складу са чињеницом да је Јехова Бог мира, а не нереда (1. Коринћанима 14:27-33, др Чарнић).

Изгледа да је проблем постојао и код жена које су говориле на састанцима. Сигурно нису само одговарале на питања или причале искуства, већ су очигледно неке жене покушале да се понашају као учитељи и препирале се са браћом на састанцима. То није било у складу са начелом о поглаварству (1. Коринћанима 14:34, 35).

Стога је Павле писао: „Или је реч Божја од вас изишла? или је само од вас дошла?“ (1. Коринћанима 14:36, др Чарнић). Да, он је подстакао хришћане да имају на уму да њихова скупштина није била прва и да се „Божја реч“ није објављивала само њима. Зато је било неисправно од њих да поступају сасвим другачије од свих осталих скупштина. Нису имали право да уводе новине које су биле стране хришћанској скупштини и противне начелима о миру и поглаварству.