Нада за очајне

„ЈЕР што се напријед написа за нашу се науку написа, да трпљењем и утјехом писма над имамо“ (Римљанима 15:4). Ове речи апостола Павла падају на памет када сазнајемо да је главни проблем особа које изврше самоубиство очајање, недостатак наде. Зар не отклања то очајање ’утеха из Писма’? У безброј случајева, да. На пример, размотримо следеће:

Једна млада жена управо је отворила плин да би се убила када је Јеховин сведок закуцао на њена врата и дао јој нову наду из Библије.

Друга девојка, чије су еве наде у будућност пропале када је у једној аутомобилској несрећи постала парализована, покушала је неколико пута да се убије. Тада су јој Јеховини сведоци помогли да нађе ’утеху из Писма’ к била је у стању да се још једном нада.

И опет, једном старцу је умрла жена управо пре прославе њихове педесетогодишњице брака. Старац је био веома ожалошћен и, у ствари, припремао је отров који је хтео да узме када су Јеховини сведоци дошли на његова врата и  показали му како порука из Библије може да му пружи нови смисао у животу.

Ти људи су научили да се ’надају у Јехову; да буду храбри’ (Псалам 27:14). Научили су да се ослоне на њега за снагу, да ’баце своје бреме на Јехову, који ће их подупрети’ (Псалам 55:22, НС). Такође су сазнали за Јеховину намеру у вези будућности и док се дивна панорама пред њима одвија, њихова садашња ситуација изгледа им мање важна, мање поразна. Да, за њих је ’утеха из Писма’ дошла, заиста, као спасилац.

А шта ако неко пати од изразитог осећања кривице, недостатка радости, и закључи да га је напустио ’Бог који даје наду’ (Римљанима 15:13)? Има ли икакве ’утехе из Писма’ за такву особу? Да, ’Јехова је близу оних који су сломљена срца; а оне који су клонули духом спасава’ (Псалам 34:18, НС). Свакако, он их не напушта.

Осећање кривице

На пример, разумљиво је ако неко ко је починио тежак грех неко време сумња у то да ће му Бог икада опростити. Када му се уреже шок, настао приликом схватања онога што је урадио, може да се осећа да је наЈгори и најбезвреднији човек на свету. Међутим, Јехова мрзи на грех, али је милостив према грешницима који су заиста жалосни због тога и који су престали да греше. Таквим особама опрашта ’у великој мери’ (Исаија 55:7).

То је знао древни краљ Давид. Писао је: „Јер си ти, Господе (Јехова), добар и милосрдан и веома милостив свима који га призивају“ (Псалам 86:5). Давид је водио дуги живот верности, али за време тога починио је неке веома тешке грехе. Па ипак, у свакој прилици, када се освестио и схватио шта је урадио, искрено се покајао и пришао Богу у молитви, уверен да ће му Бог опростити (Псалам 51:9—12).

Иако не бисмо желели да имитирамо грехе краља Давида, али ако починимо неки грех, можемо да имитирамо његово дубоко, искрено кајање, слободно да признамо да је било неисправно оно што смо урадили а имамо веру у Јеховину вољност да нам опрости (1. Јованова 2:1, 2).

Али, зар то није доказ да је Бог одузео свој дух када хришћанин де осећа радост или нема душевни мир из неког разлога? Не обавезно. Иако су хришћани радостан народ, ипак могу понекад да осете страх. И Исус је то осетио када је био у Гетсиманском врту, пред своју смрт. Библијски извештај гласи: „И нашавши се у смртном страху, молио се још истрајније. А зној му је био као капи крви, које се сливају на земљу“ (Лука 22:44, др Чарнић). Да ли се икада сматраш кривим зато што понекад осетиш узнемиреност духа услед разних кушњи са којима мораш да се суочиш? Ако да, треба да потражиш утеху од Јехове, као што је то Исус учинио.

Али, зар није зло за хришћанина да жели да умре? Па, сећаш ли се како се Јов осећао када је био дубоко утучен? Боловао је од мучне болести, мучили су га лажни пријатељи и веровао је да га је Јехова напустио. Стога је гласно стењао: „Живот је мој постао одвратан души мојој“ (Јов 10:1, НС; 14:13). Јову се смрт чинила као мирно бекство од његових мука. За њега није била непријатељ, што у ствари јесте (1. Коринћанима 15:26).

Да је Јов отишао још даље и у својим мукама, покушао да оконча себи живот, починио би тежак грех. Али, када је неко очајно несрећан или емоционално поремећен, не може увек да контролише мисли које му долазе на ум. Па ипак, ако себе ухватимо како размишљамо о смрти или стално желимо да умремо, треба да то сматрамо за упозорење. Време је да брзо нешто предузмемо против тога. Шта?

Потражи помоћ

Једна млада жена имала је тешке материјалне и брачне проблеме. Усред једне кризе узела је прекомерну дозу пилула. Срећом то је преживела. Размишљајући о томе зашто је то учинила, она сада каже: „Мислим да је проблем био у томе што нисам никоме рекла како се осећам. Ја нисам планирала да се убијем. Ствари  су се нагомилавале унутар све док нисам импулсивно то учинила.“ Њен савет? „Иди код других и потражи помоћ пре него што дођеш на тај степен.”

То је здрав савет. Понекад, када смо емоционално напети можда нам се чини да су наша бремена претешка за ношење. Наша кривица, жалост или безнадежност могу бити управо претешке. Али од нас се не очекује да носимо сами своја бремена. Јехова Бог заповеда преко апостола Павла: „Носите бремена један другога“ (Галатима 6:2). Други желе да помогну. Можда су и обавезни да помогну. Али често неће знати колико ти је потребна помоћ ако им то не кажеш.

Млада девојка, чије су три другарице извршиле самоубиство, упитала је забринуто: „Како смо могли да знамо? . . . Како смо могли да будемо тамо када су нас требале, када нисмо знали како су се осећале?“ Можда је очајно тешко разговарати са другима о својим проблемима. Али бићеш, можда, изненађен како речи после учињеног почетка лако теку. И буди сигуран да други желе да ти помогну. Да видимо који су неки од оних који желе да помогну.

[Оквир на 6. страни]

Мисли на друге

Млада девојка која је помислила на самоубиство објаснила је шта ју је задржало од тога: „Бол, жалост и кривицу — то је оно што остављају за собом самоубице — нешто што је много разорније и трајније него ли проблеми који су се њима чинили неподношљиви“ (Матеј 7:12).

[Оквир на 6. страни]

Побољшаће се прилике

„У овом свету ништа не траје заувек . . . Знамо да је ослобођење на домаку.“ Та идеја је навела једну особу да одбије идеју о самоубиству.

[Оквир на 7. страни]

Промена мишљења

Др Хербер Хендин изјављује да је током година упознао четири особе које су скочиле са високих зграда и то преживеле. Две су од њих изјавиле да су у тренутку када су скочиле пожелеле да промене одлуку (Самоубиства у Америци, од Херберта Хендина, лекара).