Зашто бити захвалан Створитељу?

ЗА ОНОГА који није захвалан за указану му љубазност обично се каже да нема осећаја или није добро васпитан. Наравно, испред свих људи који имају право на нашу захвалност за указану нам љубазност најпре долазе родитељи. Свуда је прихваћено да деца треба да буду захвална родитељима што су их донели на свет, пружили им храну, одећу, стан, образовање итд.

Међутим, иако су нас родитељи задужили, Створитељ нас је још више задужио. Зашто? Јер смо од њега примили много више благодети.

Ево примера за то; захвални смо родитељима што су нас донели на свет. Али у првом реду наш живот није, у ствари, потекао од њих. Они су живот само пренели на нас, а Створитељ је прави извор живота (Псалам 36:9). Такође смо захвални родитељима што су нам пружили животне потребе. Они су својим новцем или радом обезбедили те основне потребе, али нису створили. Дакле, имамо већи разлог да осећамо колико дугујемо Створитељу.

Кад не би било онога који је створио Земљу и учинио све припреме за одржавање људског живота, не би нас могла одржати у животу никаква сума новца и никакав посао. Хришћански апостол Павле је следеће истакао Грцима у старој Атини: „(Створитељ) даје свима живот, и дах, и све. Јер у њему живимо, и мичемо се, и јесмо“ (Дела апостолска 17:25, 28, др Чарнић).

 Упркос свему томе што је Створитељ учинио за човечанство и чини, милиони га данас потпуно запостављају и сигурно му се не захваљују за многобројне благодети које су примили. Неки признају преко воље да постоји Створитељ, али се мало труде да сазнају нешто више о њему и његовој вољи. На милионе има и оних који поричу да постоји Створитељ и тврде да је све настало само од себе. Какве ли незахвалности која запањује! Таква незахвалност је један од многих показатеља да живимо у ’последњим данима’ (2. Тимотеју 3:1—5). Па ипак, ми можемо а и треба, појединачно да будемо захвални Створитељу.

Дивни дарови од Створитеља

Што боље познајемо Онога које је све створио, то више схватамо да је он Давалац ’сваког доброг дара’ (Јаков 1:17; Откривење 4:11). Већина оних који нису захвални Створитељу покушава да оправда свој став, тврдећи да не можемо бити сигурни да постоји пошто га још нико није видео. Велики Створитељ је заиста невидљив за нас, јер је Дух и својим очима не можемо да видимо особе или ствари у духовном царству (Јован 4:24). Али неспособност људи да виде Створитеља није заиста ваљани разлог да његове великодушне припреме узимамо као нешто што се подразумева и одбијамо да признамо да смо њему дужни за све то.

Претпоставимо, дошао си кући једног дана и нашао велику корпу са изврсно укусним воћем, коју је неко оставио. Следећег дана си нашао корпу са свежим поврћем, а другог дана лепе комаде меса. И тако је то ишло целе недеље, али никада ниси нашао никакво писамце из којег би сазнао ко ти то оставља. Да ли би закључио да су ти дарови настали „природним путем“ само зато што ниси видео никога да оставља храну? Зар се не би пре марљиво распитивао код пријатеља и рођака, да би некако сазнао за љубазног даваоца те му се искрено захвалио?

Слично је и са нашим Створитељем. Иако је невидљив за људске очи, његово дивно стварство које задовољава на сваки начин наше потребе пружа богате доказе његове љубави, љубазности и великодушности. Као што је Павле нагласио становницима древне Листре: „И опет не остави (Бог) себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем“ (Дела апостолска 14:17). Дакле, једино што ваља да радимо јесте да признамо да смо задужени код Створитеља и да зависимо од њега у погледу средстава за живот. Штавише, зар не би требало да трагамо за њим још марљивије него што бисмо трагали за непознатим даваоцем поклона из нашег при мера? (Дела апостолска 17:26, 27).

Неговати цењење према Створитељу

Једино када упознамо Створитеља и заиста ценимо оно што је учинио за нас, бићемо побуђени да га љубио и слушамо. Премда милиони тврде данас да верују у Бога, очигледно је по томе како већина живи да многи искрено и од срца не цене свог Творца. Али ми не морамо да будемо исто тако незахвални. Зато би требало да нас занима питање: како можемо да гајимо дубоко цењење према великом Створитељу?

Пре свега, биће нам од користи да размислимо о многобројним благодетима које смо примили од Створитеља. Поклонио нам је живот, иако још за сада људски животни век ограничено траје (Псалам 90:10). Повећаће нам се цењење ако размишљамо о томе да Јехова Бог дарежљиво пружа оно што је потребно за опстанак људи и других облика живота на земљи. Псалмиста је са цењењем рекао: „Плодима дела твојих (Божјих) сити се земља. Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човјеку, да би изводио хлеб из земље. . . . Како је много дјела твојих, господе (Јехова)! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Псалам 104:10—24).

Човечанство има још више разлога да буде захвално Богу, јер, је људима дано много више него животињама. Од свих створења на Земљи само је човек способан да промишља, цени лепоту и духовне вредности и, пре свега, да упозна и обожава Бога. То је зато што је једино човек био створен по обличју Божјем и био обдарен особинама које одражавају особине од Јехове Бога (1. Мојсијева 1:27). Дакле, ми смо кадри да доживљавамо не само физичка задовољства, већ далеко дубља и трајнија душевна задовољства. Једино човек може да цени лепу музику, литературу, поезију, сликање и многобројне друге уметности. Само човек зна за радост пријатног и изграђујућег разговора, као и за осећање задовољства када је свршио нешто што је заиста било вредно труда.

Човек је јединствен у чежњи за вечним животом. Љубазни Створитељ је ту жељу усадио у срце људима (Проповедник 3:11). Али то није само узалудна нада коју је немогуће испунити. Створитељ је, из велике љубави према човечанству, начинио све потребне припреме да би људи живели вечно на Земљи у дивним рајским  условима. Да, Бог је то љубазно омогућио откупном жртвом свог сина, Исуса Христа (Римљанима 5:12; 6:23; 1. Јованова 2:1, 2).

Иако настаје велико задовољство када се задовоље наше физичке, душевне и емоционалне потребе, највећи благослови ипак настају када подмиримо своје духовне потребе (Матеј 5:3). Природно је да желимо да знамо своје порекло, куда идемо и шта намерава Створитељ са Земљом и људима. Штавише, желимо да упознамо свог Творца и имамо добар однос према њему. Срећом, они који су свесни својих духовних потреба и настоје да их на исправан начин задовоље у стању су да доживе дубоку и трајну радост, за коју уопште не знају телесно настројени појединци (1. Коринћанима 2:6—16).

Ако задовољимо своје духовне потребе, имаћемо мир у срцу и духу и увелико ћемо бити срећни, упркос томе што живимо у свету беспримерних невоља. Што је још важније, ако смо свесни својих духовних потреба, можемо да доживимо највећи благослов који може човек да доживи — вечни живот у Божјем праведном новом поретку (Јован 3:16; Филипљанима 4:6, 7; 2. Петрова 3:13).

Боље упознати свог Створитеља

Ако смо уверени да постоји љубазан и великодушан Створитељ, зар није логично да желимо да га боље упознамо и укажемо му захвалност за његову незаслужену доброту тиме што чинимо оно што му се допада? Посматрајући Божје дивно стварство, у стању смо да опазимо неке његове дивне особине, као што су љубав, великодушност, обазривост, мудрост и моћ (Римљанима 1:20). Међутим, ако желимо да сазнамо његове мисли и намере у вези људи, потребан нам је писмени докуменат од Бога. Поред .тога, треба да пише шта је Бог учинио у прошлости и шта ће још учинити за благослов човечанства.

На срећу ми располажемо таквим документом који се налази у књизи са највећим тиражом у људској историји—Божјој речи, Библији. Створитељева воља је да су његова створења кадра да стекну тачно знање о њему и развију дубоку љубав према њему студирајући његову Реч и размишљајући о њој. Тако могу да сазнају за многа ’дивна дела Божја’ и да цене разне аспекте његове величанствене личности (Исус Навин 1:8).

Показати Богу своје цењење

Нужно је да марљиво студирамо Божју реч ако желимо да развијемо дубоко цењење према Створитељу. Што више сазнајемо о Јехови и његовим дивним особинама, све више нас он привлачи. Не можемо а да не будемо испуњени љубављу и дивљењем према таквом љубазном и величанственом Богу. Штавише, бићемо подстакнути да изразимо своја осећања као што је псалмиста изразио своја када је рекао: „Спомињем се дјела Јахвиних, сјећам се твојих прадавних чудеса. Проматрам сва дјела твоја, разматрам оно што си учинио. Свет је твој пут, о Боже: који је бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чудеса ствараш“ (Псалам 77:12—15, СТ; 77:11—14, Даничић—Караџић).

Како можемо, онда, да укажемо од срца цењење према великом Створитељу? Наша љубав према њему и захвалност за његову незаслужену доброту треба да нас подстакну да му добровољно служимо. На то не треба да гледамо као на дужност, већ треба да нам буде задовољство. Такву радосну, добровољну службу жели Јехова, јер је инспирисао псалмисту да напише: „Служите Јехови у весељу. Пред лице му дођите с радосним клицањем“ (Псалам 100:2, НС).

Зар нам не причињава велико задовољство да служимо некоме кога заиста волимо? Сигурно да. А тако је исто и са нашом службом Јехови, великом Створитељу.

Наравно, служити Јехови укључује више него само живети чисто и не чинити што је зло у његовим очима. Побожно понашање је важно, али наша служба Створитељу укључује и да га активно и радосно хвалимо. То значи да другима говоримо о Јеховиним великим делима и дивним намерама, откривеним у Светом писму.

Дакле, свима који истински цене дивног Створитеља биће драго да се одазову на радосни позив псалмисте: „Пјевајте Господу (Јехови), благосиљајте име његово, јављајте од дана на дан спасење његово. Казујте по народима славу његову, по свијем племенима чудеса његова. Јер је велик Господ (Јехова) и ваља га хвалити“ (Псалам 96:2—4). Таквом радосном службом можеш ти, као и многи други, да докажеш убедљиво да заиста цениш оно што је учинио Створитељ за тебе.