Зашто толике религије тврде да су хришћанске

ОТПРИЛИКЕ једна четвртина светског становништва тврди да је хришћанска. Све тврде да следе Исуса Христа, а ипак су веома подељени. Каже се да око 580 000 000 припада Римокатоличкој цркви. Али од II Ватикана дошло је до поделе на католике либерале и латинске радиционалисте. Око 74 000 000 чланова Источне ортодоксне цркве подељено је у разне националне цркве, са различитим литургијским обредима. А што се тиче протестаната, којих је нешто више од 343 000 000, они су подељени у многобројне цркве: епископску, лутеранску, калвинистичку (презбитеранску, реформирану), баптистичку, методистичку и друге.

Све се те цркве сматрају за „утврђене“, „ортодоксне“, „поштоване“ религије. Овима морамо додати још стотине такозваних секти на које гледају са презиром католичке, ортодоксне и протестантске матице.

„Ортодоксне“ или „јеретичке“?

У ствари, када се испитају чињенице на основу непристрасних историјских података, тада ниједна традиционална „хришћанска“ црква не може да тврди да представља првобитну хришћанску религију. Све су оне започеле као изданци — секте — да, чак и Римокатоличка црква, она која тврди да је најстарија од свих њих.

 По историји би неколико градова могли да тврде да имају предност над Римом као рана средишта хришћанства. Када је о Духовима 33. н.е. било основано хришћанство, ниједан једини Христов следбеник није био у Риму. Прво седиште хришћанске скупштине био је, без сумње, Јерусалим. Додуше, у Јерусалиму су били о Духовима присутни Јевреји и прозелити из Рима и сигурно су неки од њих постали хришћани и вратили се у Рим да тамо оснују хришћанску скупштину. А тако је било и са многим другим местима споменутим у Библији. У ствари, посетиоци из Рима налазе се скоро на самом дну листе, трећи су отпозади, само су испред Крићана и Арана (Дела апостолска 2:5—11).

У тим раним данима Рим није био централно локализовано седиште за организовану хришћанску делатност. Исусови хришћани нису били први пут названи хришћанима у Риму, већ у сиријској Антиохији (Дела апостолска 11:26). И из Антиохије, а не из Рима, кренуо је апостол Павле три пута на своја мисионарска путовања (Дела апостолска 13:1—4; 14:26; 15:35, 36; 18:22, 23). Павле је, додуше, био погубљен највероватније у Риму. Али он није био један од Исусових 12 апостола, јер је Јуду Искариотског заменио Матеј (Дела апостолска 1:23—26). У ствари, не постоји апсолутно ни један библијски доказ да је иједан од 12 апостола ишао у Рим или тамо умро. Последњи апостол је био Јован и он је умро вероватно у Ефесу или у близини. Смрт апостола је оставила широм отворена врата за развијање отпада (1. Јованова 2:18, 19; 2. Солуњанима 2:3, 4).

Иако је време пролазило, други градови су постали истакнути као средиште отпалог хришћанства. Међу њима су се налазили градови Александрија и Картага у Северној Африци и Византија (касније названа Константинопољ), на граници Азије и Европе. А на западу се развила богата и моћна црква у Риму, главном граду Римског Царства.

Са успоном отпада прореченим од апостола развила се и свештеничка класа. Истакнути људи уздигли су се изнад стада и постали такозвани бискупи. Ови су се отимали за власт и постали су поглавари супарничких смерова или секти отпалог хришћанства. У прво време ниједан једини град или бискуп није имао јасну превласт над другима. Али у борби за превласт ишло се за тим која би секта или отпаднички изданак првобитног библијског хришћанства утврдио себе као „ортодоксну заједницу“, а друге прогласио „јеретицима“.

Сви су били секте у почетку

У једном од најскорије објављених дела на ту тему изјављује се: „Шта је била хришћанска јерес? И шта је, по питању тога, била црква? . . . (Отпадничко) хришћанство је отпочело у конфузији, споровима и расколу и тако је и наставило. Доминантна ортодоксна црква, са свештеничком структуром која се може препознати, појавила се веома постепено. . . . И није била особито изграђујућа због таквих борби. . . . По централном и источном Средоземљу врвило је у првом и другом веку после Христа бескрајно много религиозних идеја, борећи се да себе пропагирају. . . . Од тог почетка постојале су безбројне врсте хришћанства које су имале мало заједничког. . . . Пре друге половине трећег века нетачно је говорити о некој доминантној струји хришћанства. Колико то можемо да просудимо, скраја првог века и практично кроз цео други век већина хришћана је веровала у разне варијанте хришћанског гностицизма или су припадали насталим сектама које су се груписале око харизматичара. . . . Ортодоксија је била само један од неколико облика хришћанства у трећем веку и није постала доминантна све до времена Еузебија (почетком 4. века)“ — Историја хришћанства од Пола Џонсона.

Такав преокрет догађаја прорекао је апостол Павле када је писао: „Јер ће доћи време када  неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама“ (2. Тимотеју 4:3, 4, др Чарнић).

Неки од тих отпалих учитеља постали су црквени оци, како их називају хришћанске цркве. Они се обично деле на оце пре Никеје и после Никеје — прекретница је био такозвани Први екуменски концил у Никеји. Римски цар Константин је 323. н.е. сазвао тај концил у том граду у Малој Азији.

Напори за утврђивање преимућства Рима

Вредно је запазити да далеко већи број „отаца“ у другом и трећем веку није био основан у Риму и да нису писали на латинском, већ грчком језику. То се потврђује у Енциклопедија Британика и изјављује: „До око 250. већина западних хришћанских вођа говорила је грчки, а не латински (на пример, Иренеј и Хиполит). Главна латинска теологија је потекла из северне Африке, а не из Рима (на пример, Тертулијан и Кипријан).“

Који градови су представљали велика средишта такозване хришћанске теологије у тим раним вековима отпада? Не Рим, већ Антиохија, Александрија, Картага, Цезареја, Јерусалим и разни градови у Малој Азији. Католичка енциклопедија признаје: „Мада је Рим био силан и поштован у другом веку, . . . прекид у његовој литератури је био потпун. Латинска литература је, дакле, . . . практично два и по века млађа (од грчке). Тертулијан стоји сам и он је постао јеретик. До средине четвртог века појавио се само један латински отац (Кипријан, из Картаге у северној Африци). . . . Од Кипријана (умро 258.) па до Хиларија (умро око 367.) . . . није било уопште теологије.“

Како је, онда, успела црква у Риму да утврди своје преимућство над црквама у другим градовима које су биле далеко истакнутије у стварању „црквених отаца“? Један фактор је, без сумње, била предност што се та црква налазила у главном граду Царства. Била је то богата црква која је слала финансијску помоћ сиромашнијим црквама у другим градовима и то је дало извесну моћ њеном бискупу. Почео је да присваја право да саслушава жалбе против одлука које су донели локални бискупи у погледу црквене дисциплине.

Поред тога, као што је пагански римски цар Константин схватио да би могао употребити отпало хришћанство да учврсти уздрмано Царство, тако је бискуп из Рима увидео да би паганство могло да пружи популарну привлачност његовој врсти отпалог хришћанства. Римска црква је усвојила паганску недељу као дан за слављење Ускрса док су цркве у источним градовима славиле тај празник било ког дана у недељи, на који би пао 14. нисан по јеврејском календару. Док су неке источне цркве нагињале да следе Арија, који је порицао науку о тројству, Рим је брзо усвојио ту паганску идеју о троједном богу.

Цар Константин је у обема стварима био на страни Рима. То је урадио тако што је 321. издао закон да се држи недеља и што је 325. наметнуо тројство концилу у Никеји. Спојио је отпало хришћанство са паганским римским култом и начинио тај „универезални“ или „католички“ облик обожавања државном религијом.

 Затим је, 382. године, цар Грацијан издао устав којим је Дамасуд бискупу из Рима, дао право да саслушава жалбе других бискупа, чак и оних из „удаљенијих крајева“ Царства. Мада су се против те одлуке борили бискупи из источних крајева и неки из западних, несумњиво је њоме дата надмоћ бискупу Рима. Бискуп Дамас је прихватио ознаку понтифекс максимус, паганску титулу и чин који, чега се у своје време одрекао цар Грацијан, сматрајући је неприкладном за хришћанина. Дамас није имао таквих скрупула. По Католичкој енциклопедији, понтифекс максимус се још увек сматра једном од „највреднијих титула“ коју носи папа. На француском се папа још увек зове le souverain pontife, врховни свештеник.

Шизме, расцеп и реформација

Наравно, та претенциозна надмоћ бискупа Рима није прошла без борбе. Вође отпалог хришћанства у источним градовима као што су Александрија, Јерусалим, Антиохија и нарочито Константинопољ, упутили су изазов таквој узурпацији. Међутим, иако су религиозне вође из тих градова били јединствени у пружању отпора превласти Рима, нису се слагали по питањима науке. Постојали су супарнички духовни правци у тим и другим градовима, стварајући различите секте које су тврдиле да су хришћанске.

У настојању да се одстрани све већи раздор између супарничких отпалих хришћанских секти чија су седишта била у Риму и Константинопољу и да се ожигошу учитељи из других градова као отпали хришћански учитељи, организовани су током векова различити „екуменски (свеопшти) црквени концили“. Први је био одржан у Никеји 325. и осудио је аријанску „јерес“ која је била против тројства. Други су били одржани у Константинопољу (четири пута), Ефесу, Халкедону само на супротној страни од Константинопоља кад се пређе Босфор) и поново у Никеји. Тих првих седам концила признају и Римокатоличка и Ортодоксна црква. Науке које су биле утврђене на тим концилима укључивале су науку о тројству, веровање да је Марија „мајка Божја“ и друге догме које нису имале никакве везе са библијским хришћанством. Ти црквени концили су, такође, осудили разне „јереси“ и тако допринели стварању још даљњих подгрупа (секта—отпалог хришћанства).

Занимљиво је да ниједан од тих „свеопштих“ црквених концила није био одржан у Риму, граду који је тврдио да је свеопште седиште хришћанства. Тек је 1123. био одржан у Риму први такозвани екуменски концил. Али тада је већ дошло до „велике шизме“ између Рима и источних цркви, до првог расцепа је дошло 867. године, а коначна шизма—раскол је уследила 1054. Дакле, држећи се стриктно историје, у Риму није био никада одржан ниједан прави екуменски или свеопшти концил.

Источни облик отпалог хришћанства који се одвојио од Рима није се сјединио око неког другог бискупа који је тврдио да је намесник Христов. Црква Константинопоља (такође звана Нови Рим) хтела је да постане „Рим“ Источне ортодоксне религије. Али није успела у томе. Временом се Источна ортодоксна црква поделила на 15 самосталних националних цркава које су давале само почасно преимућство патријарху у Константинопољу, данашњем Истамбулу. Штавише, има неколико независних источних цркава које не признају ни Рим ни Константинопољ.  Сасвим је сигурно да је источно „хришћанство“ раздељени дом.

Након шизме са Истоком, римска црква је бар рачунала са тим да је неоспорива господарица у свом дому, на Западу, док се још увек надала да ће довести у ред источне цркве. Али њене невоље нису престале. Ускоро су почели да се појављују отпадници. То није смело да се толерише и предузете су драстичне мере против таквих „јеретика“. Уведена је инквизиција, али је и, даље долазило до одступања од цркве. У 16. веку је избио општи револт, прво на религиозном пољу а касније и на политичком.

Из тог револта, названог реформација, проистекла је трећа група религија, која је исто тврдила да је хришћанска. Али протестантизам није обновио првобитно јединство и истините науке библијског хришћанства, већ је изазвао мноштво подељених цркава и секти.

Зашто их има толико много?

Ако припадаш цркви или секти која тврди да је хришћанска, без сумње си се питао зашто толике религије тврде да следе Христа и Библију. Можда осећаш одвратност према таквим поделама, поготову када оне доводе до религиозних ратова, који су се током векова водили и још увек се воде. Из тих и других разлога престао си можда да идеш у цркву и задовољаваш се својим властитим концептом хришћанства. А ипак, у свом срцу знаш да хришћанство мора да поседује више од тога. Из Библије знаш да су први хришћани сачињавали срећну, уједињену духовну породицу (Јован 13:34, 33; Ефесцима 4:1—6).

Јеховини сведоци данас чине такву срећну породицу хришћана. Они нису секта, пошто нису ни ученици неког људског учитеља или вође, а нису ни огранак неке цркве или секте. Сведоци долазе из свих животних праваца. Не следе никаквог човека, већ Бога и његовог Сина Исуса Христа. На твоје питање „Зашто толике религиозне групе следе људе, а не Библију.“ Јеховини сведоци биће срећни ако могу да ти помогну да пронађеш право библијско хришћанство. Поразговарај са особом која ти је донела овај часопис или пиши на његове издаваче.

[Мапа на 6. страни]

Главни центри отпалог хришћанства

Картага

Рим

Византија (Константинопољ)

Никеја

Ефес

Антиохија

Јерусалим

Александрија

[Слика на 7. страни]

Безнадежно подељене цркве хришћанства