Наша нас срца терају да учинимо све што можемо

12. нисан је, године 33. Исус Христ обедује са другима у кући Симона Губавог у Витанији, недалеко од Јерусалима. Међу присутнима налази се верна ученица, по имену Марија. Она отвара суд од алабастра и излива на Исусову главу скупоцено мирисно уље.

„Због чега такво расипање?“ неки негодују. ’Могло је да се прода то уље и добијени новац да се да сиромасима!’ Али Исус одговара: ’Оставите је, јер сиромахе увек имате код себе и можете им добро чинити. Учинила је све што је могла, помазала је моје тело мирисним уљем за укоп’ (Матеј 26:6—13; Марко 14:3—9; Јован 12:1—8).

Марија из Витаније није могла да учини ништа да би олакшала Исусово страдање када је био прикован на стуб два дана касније — 14. нисана 33. године. Али сада је могла да га помаже скупоценим уљем. И зато је Исус рекао: „Учинила све што је могла“ (Марко 14:8, An American Translation). Марију је, свакако, натерало срце да учини све што је могла.

Подстакнути да чинимо све што можемо

Можда смо као Јеховини сведоци, или као појединци који уче Божју истину, жељни да ширимо добру вест о Царству ’у овим последњим данима’ (Матеј 24:14; 2. Тимотеју 3:1—5). У ствари, можда већ имамо лепи удео у том делу.

Међутим, породичне одговорности, здравствени проблеми и други фактори не дозвољавају нам, можда, да служимо као мисионари у некој удаљеној земљи. Можда не можемо да будемо чланови особља главног седишта Удружења Куле стражаре или неке подружнице. Можда нисмо у могућности да служимо као путујући надгледници и томе слично. Па ипак, нека нас то не спречи да употребљавамо своја средства тако да то послужи унапређењу интереса Царства (Матеј 6:33). Заиста, можемо да будемо у стању да ’одамо част Јехови својим вредним стварима’. То ће се одразити као благослов за нас, јер ће ’се обилато напунити наши амбари’ (Приче Соломунове 3:9, 10).

Чинили су све што су могли

Да, наш дух може бити сличан оном од Марије из Витаније и других побожних особа у прошлости. Рецимо: Израелци у Мојсијево време имали су предност да одају част Јехови када се градио шатор од састанка за обожавање Јехове. Нису сви могли исто да чине, али су их срца натерала да учине оно што су могли. На пример, неке су жене испреле јарећу длаку и то је предиво било употребљено. Извесни су људи послужили као занатлије и обавили многе послове. А народ уопште? Па, они су одали част Јехови тиме што су дали злата, сребра, бакра, вуне, ланеног платна и много других ствари, тако је могао да буде довршен шатор од састанка. Они су вољног срца и радосно ’доносили прилоге Јехови’. Приносили су то ’добровољно’ (2. Мојсијева 35:4—35). Колико су дали? Па, материјалних прилога ’било је много више него што је било потребно за извођење посла’ (2. Мојсијева 36:4—7)! Да, учинили су што су могли.

Много година касније краљ Давид је веома много допринео томе да његов син Соломун изгради храм. Давид је у ту сврху дао чак и злато и сребро које је њему лично припадало. Затим је упитао израелски народ: „Има ли кога данас  који хоће да напуни своју руку даром за Јехову?” Одазвавши се томе, давали су кнезови и старешине племенске, и ’у кога год се нашло драгог камења, сви су поклањали у ризницу Јеховиног дома’. То нису учинили преко воље, јер читамо: „И народ је дао места радости што су добровољно прилагали, јер су прилагали од свег срца добровољне дарове Јехови; и сам краљ Давид радовао се веома“ (1. Дневника 29:3—9, НС). Сви су они учинили што су могли.

Многи први хришћани су, као појединци, допринели унапређењу објављивања Царства. Остарели апостол Јован је, на пример, истакао да су чланови хришћанске скупштине дужни да помажу послатим путујућим представницима, ’да бисмо могли да постанемо сарадници у истини’. Јован је, такође, похвалио Гаја за то што је указао гостопримство ’странцима’, то јест онима које Гај није пре тога познавао, али са којима је љубазно поступао због службе коју су вршили за скупштину (3. Јованова 5—8). Већина Јеховиних сведока са одређеног подручја није била у стању да путује у удаљене крајеве у циљу ширења ’добре вести’, али учинили су оно што су могли.

Читаве скупштине су, такође, употребиле своја материјална средства за спровођење дела Царства. Апостол Павле је, рецимо, могао да каже верницима у Филипима: „Ви сте ми у Солун и једанпут и двапут послали за моју потребу. Не као да ја тражим дар, него тражим плод који се множи на ваш рачун“ (Филипљанима 4:15—17, др Чарнић). Цела скупштина није могла да путује са апостолом, али учинили су оно што су могли.

Како су неки осећали

Исус Христ је рекао: „Блаженије је давати него ли примати.“ Стога није чудо што се Божји народ у време краља Давида много радовао због ’добровољних дарова Јехови’ (1. Дневника 29:9; Дела апостолска 20:35). И данас влада сличан дух.

Једна Јеховина сведокиња писала је Удружењу Куле стражаре: „Имам 81 годину и не могу више много да идем у службу (службу проповедања) због артритиса који ме је осакатио, али бих радо хтела да учиним нешто за спровођење службе. Док год сам у стању, слаћу вам сваког месеца прилог и нарочито бих хтела да помогнем апсолвентима (Кулостражарске библијске школе Галад) који иду у стране земље.“ Ова старица није могла сама да служи као мисионар, али ју је срце натерало да учини оно што је могла.

Читаве породице сарађују на томе да допринесу нешто за потребе штампе и ширења дела које има у програму Удружење. Једна породица је писала: „Били смо побуђени као породица да учествујемо у томе. . . . били смо веома срећни када су нам пришла наша два сина младића и изразила жељу да и они учествују у нашем породичном прилогу Удружењу. Учествовали су новцем који су уштедели повремено радећи. Одушевљени смо многим дивним публикацијама и богатом духовном храном коју стално узимамо са Јеховине трпезе.”

Како је могуће

Међу Јеховиним сведоцима мало је оних који су материјално богати и многи данас морају да излазе на крај са економским проблемима. Па ипак, када дају скроман прилог за унапређење интереса Царства, не би требало никада да помисле да је њихов прилог безначајан. Када је Исус видео сиромашну удовицу како ставља два мала новчића у ковчег за благо у храму, није гледао на њу са презиром. Већ је рекао: „Заиста кажем вам: ова сиромашна удовица ставила је више од свих, јер су сви ови приложили дар Богу од свога изобиља, а она је од своје сиротиње ставила све што је имала за живот“ (Лука 21:1—4, др Чарнић). Иако је њен дар био мали по вредности, она је учинила што је могла.

Али, обично је потребно планирање, било од стране појединца, породица или скупштина, да би се нешто дало као прилог. Према томе, када су хришћани у Јудеји запали у невољу, хришћански верници у Коринту, који су хтели да им помогну, добили су користан предлог од апостола Павла. Он је писао: „А за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатијским црквама (скупштинама), тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може да не буде скупљања тек кад ја дођем“ (1. Коринћанима 16:1, 2, др Чарнић).

Као што може неко да уштеди нешто од новца за случај нужде, тако и сведоци појединци, породице или скупштине могу редовно да остављају нешто на страну као прилог за унапређивање правог обожавања. У ствари, читаве скупштине често прилажу вишак новца за унапређење дела Царства. То чине тако што се припремају и доносе резолуције у ту сврху.  А и појединци који су вољна срца налазе могућности да учествују у подупирању хришћанских проповедничких активности широм земље тиме што дају личне поклоне у ту сврху. То исправно давање повећава њихову срећу и пружа им задовољство, јер знају да чине оно што могу.

Веома се цене сви поклони које је Удружење примило и употребљавају се за ширење добре вести о Божјем царству. На пример, таквим средствима одржавају се мисионарски домови и активности у разним земљама. Такође се одржавају у погону штампарије, неопходне за издавање библијске литературе, а тамо где је потребно и проширују се. Захваљујући таквим прилозима путујући покрајински и обласни надгледници могу да посећују хришћанске скупштине широм земље и пружају духовну помоћ браћи у вери (Римљанима 1:11, 12). На тај се начин помаже и другима који су у пуној служби.

Први заступници правог обожавања примили су небески благослов зато што су одавали част Јехови, својим вредним стварима. И колико су били срећни! А тако и ми, док подупиремо интересе Царства, богато смо благословени. Зато, одазовимо се позитивно када нас срца терају да чинимо све што можемо.