Откуда толике нове секте?

ДЕСЕТ главних религија, а 10 000 секти! То је по проценама најновији број религиозних група у које су људи подељени. Од тих, према извештајима, постоје 6 000 у Африци, 1 200 у Сједињеним Државама, 421 у Јапану и 247 у Француској.

Неке секте су већ одавно основане религиозне групе и сматрају се осамостаљеним црквама. Извесне религије које одавно постоје подељене су на секте које су пак поново подељене на подсекте. Шинтоистичка религија у Јапану укључује 153 секте и подсекте, а будистичка религија је подељена на 171 секту и подсекту. Занимљиво је да многи Јапанци припадају више од једној секти.

Завод за статистику у Јужној Африци има на листи више од 4 000 религиозних група, од којих је 500 проширено међу белцима, а остале међу црнцима. Неке од тих одвојених секти тврде да су хришћанске.

Црква или секта?

Реч „црква“ нема исто значење у свим земљама. У претежно католичким земљама реч „Црква“ означава Римокатоличку цркву. У Француској, на пример, уз реч Eglise (Црква) често не стоји придев католичка, а скоро никада римска. За Француза реч Eglise (са великим словом Е) може да значи само једно: Римокатоличка црква. Слично је и у земљама где преовладава источна ортодоксна црква: када се каже „црква“ мисли се на ортодоксну цркву.

Међутим, у претежно протестантским земљама обично је потребно бити одређенији и рећи назив цркве којој неко припада. У тим земљама се обично не може рећи да неко припада цркви ако не припада некој већој, већ одавно основаној протестантској религији. У противном, сматра се да припада некој секти. Додуше, у Сједињеним Државама чак и мали религиозни изданци почаствовани су често именом „црква“. Али у већини других земаља морали би да се задовоље именом „секта“.

Шта је секта?

Секта се дефинише као „релативно мала, недавно организована посебна религиозна група; нарочито која се одвојила од дуже постојеће религиозне заједнице“. По другој дефиницији, секта је „издвојена религиозна група; нарочито: која је јеретичка у очима других чланова унутар исте религиозне заједнице“.

Неки тврде да реч „секта“ потиче од латинског глагола secare (сећи) и дефинишу секту као групу која се одцепила од утврђене цркве. Други су, пак, мишљења да реч „секта“ потиче од латинског глагола sequi (следити) и односи се, према томе, на групу људи који следе одређеног људског вођу или учитеља.

Црква презире секте

Било да је секта фракција која се одцепила од веће вероисповести или група ученика који следе неког човека или жену, једно је сигурно: одавно основане цркве презиру секте. Тај презир је објашњен у француској Великој енциклопедији, где се изјављује да су реч „секта“ и њена употреба „испуњене јаким осећањима, чак и ватреношћу“ и додаје: „Обично заједница, од које се одвојила мала група, присваја себи право на аутентичност и сматра да само она поседује пунину науке и средства милости, говорећи о секташима са презривим жаљењем. Тај снисходљиви став често је попраћен приличном дозом агресивности и то више зато што секта окрутно подсећа на све оно што је црква некада била, али није више — на топло, љубазно, динамично, победничко братство.“

 Зашто толике нове секте?

Секте којима ових дана посвећују средства јавног информисања највеће репортаже — често због њихових финансијских активности или метода поучавања—настале су у прошлих 20 или 30 година. То нас наводи да се питамо зашто се баш у наше време размножавају такве религиозне групе. У Додатку из 1981. горе наведене француске енциклопедије изјављује се: „Зашто су толико успешне такве секте? Прво, поднебље криза које сада преовладава у цивилизованом Западном свету (изазов за све институције, као што су породица, школе, војска, цркве итд.) пружа подесно плодно тло. . . . На крају, секте су пре свега знак времена, симптом нелагодности младих људи који жуде за нечим што се разликује од нашег дречећег ’потрошачког друштва’.“

Слично пише и Р. Кебедо, стручњак за секте: „Друштво без табуа створило је велику глад за стриктношћу, дисциплином и ауторитетом. Њима (младима) је досадило материјалистичко друштво и услед тога настаје потрага за новим смислом у животу.“

Оба ова објашњења показују, бар прећутно, да су одавно утврђене религије затајиле да задовоље милионе људи, младе и старе, који су се обратили новим сектама. Цветање нових секти у току прошлих неколико деценија јесте даљи доказ да су ’народи у страху’, што је Исус Христ прорекао као део знака ’знака’ који указује да се овај поредак примиче крају и да је ’Божје царство близу’ (Матеј 24:3; Лука 21:10, 11, 25—31).

Међутим, те нове секте које врбују многе чланове не уче да је Божје царство једина нада за човечанство. Уместо тога, оно што научавају више личи на животну филозофију, често засновану на некој оријенталној религији или учењима неког гуруа (духовног вође). Сваки такви гуру који има прилично велики број следбеника оснива нову секту. То није изненађујуће за источне религије, где је обично прихваћен принцип гуруа.

Међутим, изненађујуће је да од око 10 000 цркава и секти, које постоје, по проценама, широм света, многе стотине, ако не и хиљаде, тврде да су хришћанске. Зашто то изненађује? Зато што многе те секте следе неког људског вођу, док је Исус Христ рекао: „Ваш вођа је један, Христ“ (Матеј 23:10, НС). Изненађује и то што су такозвани хришћани подељени на многе цркве, вероисповести и секте, док се Христ молио свом оцу да његови следбеници ’буду једно’ (Јован 17:20, 21).

Зашто, онда, има толико много цркава и секти које тврде да су хришћанске? И како је дошло до те религиозне конфузије?